Немачка федерална банка (; колоквијално Буба) је централна банка Савезне Републике Немачке.

Њен тренутни статус датира од закона од 26. јула 1957. (Bundesbankgesetz), који је ступио на снагу 1. августа исте године. Наследила је Банку Немачких покрајина (Bank Deutscher Länder), основану 1. марта 1948. године, у западним окупираним секторима. У то време, ова банка је била одговорна за немачку валуту када је уведена немачка марка (20. јуна 1948. године), и то је остало до оснивања Дојче Бундесбанке.

Историја

Позадина (1948-1957) Историја Бундесбанке је неодвојива од историје немачке валуте после Другог светског рата. Након потпуног уништења, стара Рајхсмарка је била практично безвредна. Затим је спроведена валутна реформа у западним зонама окупације, укључујући Западни Берлин: 21. јуна 1948. године, Немачка марка је заменила Рајхсмарку. Ова реформа је заснована на законима које је донела савезничка војна влада. У припреми, западне силе су успоставиле нови двостепени систем централног банкарства у окупираним зонама; његова федерална структура је била моделирана по узору на Федералне резерве САД. Овај систем су чиниле централне банке покрајина у западнонемачким окупационим зонама и Банка немачких покрајина у Франкфурту на Мајни, основана 1. марта 1948. године. Централне банке покрајина су обављале функције централних банака у својим одговарајућим јурисдикцијама. Банка немачких покрајина (Bank deutscher Länder), чији је акцијски капитал био у власништву централних банака покрајина (Länder), била је одговорна за издавање новчаница, координацију монетарне политике и разне централне задатке, укључујући управљање девизама. Врховни орган овог двостепеног система централног банкарства био је Савет централне банке (Zentralbankrat), основан у оквиру Банке немачких покрајина (Bank deutscher Länder). Састојао се од председника, председника централних банака покрајина (Länder) и председника извршног одбора Банке немачких покрајина (Bank deutscher Länder). Савет централне банке је, између осталог, дефинисао политику дисконтних стопа и политику обавезних резерви, правац политике отвореног тржишта и одобравање кредита. Након негативног искуства централне банке која је била подложна владиним наредбама, успостављен је принцип независне централне банке. Банка немачких покрајина (Bank deutscher Länder) је од самог почетка била независна од немачких политичких власти, укључујући немачку савезну владу, која је била на снази од септембра 1949. године. Независност од савезника стекла је 1951. године.

1957–1990 Немачки Основни закон (Устав), који је ступио на снагу 23. маја 1949. године, захтевао је од немачког Савезног парламента да оснује савезну банку одговорну за издавање новчаница и новца. Парламент је испунио ову обавезу усвајањем Закона о Бундесбанци (BBankG) од 26. јула 1957. године, којим је укинута двостепена структура централног банкарског система. Централне банке покрајина више нису биле независне банке за издавање новчаница, већ су постале регионална седишта Бундесбанке, иако су задржале титулу „државне централне банке“ (Landeszentralbank).

1990–1993 Након пада Берлинског зида, Савезна Република Немачка и Немачка Демократска Република потписале су 18. маја 1990. године уговор о успостављању економске, социјалне и монетарне уније између две немачке државе. Овај уговор је ступио на снагу 1. јула 1990. године и учинио је немачку марку јединим законским средством плаћања у обе немачке државе. Бундесбанка је била одговорна за монетарну и девизну политику током целе монетарне уније. Основано је „Привремено управно тело“ за спровођење уговора и наставило је да ради након званичног датума поновног уједињења, до 31. октобра 1990. године. Закон о Бундесбанци је измењен како би се организациона структура Бундесбанке прилагодила промењеним околностима након поновног уједињења Немачке и истовремено поједноставила њена организација. Једанаест централних банака покрајина и Привремено управно тело замењени су са девет централних банака сличне економске величине.

1993–2001 Мастрихтски уговор, који је ступио на снагу 1. новембра 1993. године, поставио је темеље Европске економске и монетарне уније (ЕМУ). Национална одговорност за монетарну политику пренета је на нивоу Заједнице на Европски систем централних банака (ЕСЦБ), који се састоји од Европске централне банке (ЕЦБ) и националних централних банака (НЦБ) држава чланица ЕУ. Док ЕЦБ није преузела пуну одговорност за валуту 2001. године, Бундесбанка је имала три управна тела. Савет централне банке (Zentralbankrat) био је највиши орган Бундесбанке.

2001–данас Године 2001, ЕЦБ је преузела потпуну контролу над валутом. Закон о Бундесбанци је последњи пут измењен 2002. године, 7. Законом о изменама и допунама Закона о Бундесбанци од 30. априла 2002. године, који је Бундесбанци дао њену садашњу структуру.

Од јуна 2012. године, процењено је да Бундесбанка има 644 милијарде евра изложености према другим централним банкама еврозоне путем платног система TARGET2. Само три друге централне банке еврозоне имале су нето изложеност систему; све остале су имале компензациону нето изложеност због система. Ова нето изложеност финансира трговинске неравнотеже и одлив капитала. Бундесбанка је највећи акционар Европска централна банка. ЕЦБ је купила преко 200 милијарди евра сувереног дуга од земаља погођених кризом. Део овог дуга би морао бити опроштен у случају колапса евра, што би довело до одговарајућих губитака за Бундесбанку.

27. јануара 2014. године, Бундесбанка је позвала на увођење пореза на капитал грађана земље пре него што она затражи олакшицу од Европског фонда за финансијску стабилност. Овај порез „је у складу са принципом националне одговорности, према којем су порески обвезници одговорни за обавезе своје владе пре него што се захтева солидарност других држава“. Ова одлука долази након извештаја ММФ-а из октобра 2013. године, у којем је предложен сличан порез на богатство. ЗвониоИмеМандат1Вилхелм Воке(1957-1958)2Карл Блесинг(1958-1969)3Карл Класен(1969-1977)4Отмар Емингер(1977-1979)5Карл Ото Пел(1980-1991)6Хелмут Шлезингер(1991-1993)7Ханс Титмајер(1993-1999)8Ернст Велтеке(1999-2004)9Јирген Штарк (привремено)(2004-2004)10Аксел Вебер(2004-2011)11Јенс Вајдман(2011-2021)12Јоаким Нагел(2022- )

Референце

Њемачка Категорија:Привреда Немачке