Северно Далматински фронт (1991) је био је једна од главних кампања током рата у Хрватској 1991. године са интензивним и непрестаним сукобима. Током битке за северну Далмацију, снаге ЈНА и ТО Крајине су прошириле територију на фронту Бенковац−Обровац, а на југоистоку су заузели град Дрниш и остала кључна села, попут Кијева, итд. Док су снаге ЗНГ успјеле одбранити градове Задар и Шибеник.
Позадина Године 1990, етничке тензије између Срба и Хрвата су се погоршале након изборног пораза владе Социјалистичке Републике Хрватске од Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Југословенска народна армија (ЈНА) одузела Територијалну одбрану Хрватске (ТО) оружје како би се минимизирао отпор. Дана 17. августа, тензије су ескалирале у отворену побуну хрватских Срба, усредсређену на претежно српски насељена подручја далматинског залеђа око Книна (приближно 60 километара североисточно од Сплита), делове Лике, Кордуна, Баније и Славоније. У јануару 1991. године, Србија, уз подршку Црне Горе и српских покрајина Војводине и Косова, безуспешно је покушала да добије одобрење Председништва Југославије за операцију ЈНА ради разоружавања хрватских снага безбедности. Захтев је одбијен, а бескрвни окршај између српских побуњеника и хрватске специјалне полиције у марту подстакао је саму ЈНА да затражи од савезног председника да јој да ратна овлашћења и прогласи ванредно стање. Иако је захтев подржала Србија и њени савезници, захтев ЈНА је одбијен 15. марта. Српски председник Слободан Милошевић је преферирао кампању за проширење Србије него за очување Југославије са Хрватском као федералном јединицом, јавно је претио да ће ЈНА заменити српском војском и изјавио да више не признаје ауторитет савезног председништва. Претња је навела ЈНА да одустане од планова за очување Југославије у корист проширења Србије, јер је ЈНА дошла под Милошевићеву контролу. До краја марта, сукоб је ескалирао првим жртвама. Почетком априла, вође српске побуне у Хрватској изјавиле су своју намеру да споје подручја под својом контролом са Србијом. Влада Хрватске их је сматрала сепаратистичким регионима.
Почетком 1991. године, Хрватска није имала редовну војску. Да би ојачала своју одбрану, Хрватска је удвостручила број полицајаца на око 20.000. Најефикаснији део хрватских полицијских снага била је специјална полиција од 3.000 људи, коју је чинило дванаест батаљона организованих по војном принципу. Такође је било 9.000–10.000 регионално организованих резервних полицајаца у 16 батаљона и 10 чета, али им је недостајало оружје. Као одговор на погоршање ситуације, хрватска влада је основала Хрватску народну гарду (ЗНГ) у мају проширењем специјалних полицијских батаљона у четири потпуно професионалне гардијске бригаде. Под контролом Министарства одбране и под командом пензионисаног генерала ЈНА Мартина Шпегеља, четири гардијске бригаде су бројале приближно 8.000 војника. Резервни састав полиције, такође проширен на 40.000, припојен је ЗНГ и реорганизован у 19 бригада и 14 самосталних батаљона. Гардијске бригаде су биле једине јединице ЗНГ које су биле потпуно опремљене лаким наоружањем; широм ЗНГ је недостајало теже наоружање и постојала је лоша структура командовања и контроле изнад нивоа бригаде. Несташица тешког наоружања била је толико озбиљна да је ЗНГ прибегла коришћењу оружја из Другог светског рата узетог из музеја и филмских студија. У то време, хрватски фонд оружја састојао се од 30.000 комада лаког наоружања купљеног у иностранству и 15.000 комада које је раније било у власништву полиције. Да би се заменио губитак људства у гардијским бригадама, формирана је нова специјална полиција од 10.000 људи.
Ток операције Опсада Кијева У ноћи између 27. и 28. априла, група официра хрватског Министарства унутрашњих послова успела је да стигне до Кијева, а хрватска полицијска станица је званично основана у селу 28. априла. Следећег дана, трупе ЈНА, под командом начелника штаба 9. (Книнског) корпуса ЈНА, пуковника Ратка Младића, ушле су, пресецајући сваки приступ и спречавајући испоруку залиха у Кијево. Дана 2. маја, хрватски полицијски хеликоптер је извршио принудно слетање у Кијево након што је претрпео штету коју је нанела ватра трупа САО Крајине. Хеликоптер је превозио тадашњег министра одбране Луку Бебића и потпредседника Хрватског сабора Владимира Шекса. Летелица је успела да полети након поправке истог дана. Још један окршај се догодио 2. маја на планини Козјак, где је припадник паравојне формације САО Крајине погинуо док је био на стражи.
Хрватски председник Фрањо Туђман позвао је јавност да оконча опсаду, а апел је резултирао великим протестом против ЈНА у Сплиту, који је организовао Хрватски синдикални савез у бродоградилишту Бродосплит 6. маја 1991. године. Дана 7. маја, 80 тенкова и гусеничних возила и 23 точкова возила 10. моторизоване бригаде ЈНА напустило је касарну у Мостару, само да би их цивили зауставили испред Широког Бријега, западно од Мостара. Конвој је остао на месту три дана док је гомила захтевала да ЈНА прекине опсаду Кијева. Протест је завршен након што је Алија Изетбеговић, председник Председништва Босне и Херцеговине, посетио и обратио се демонстрантима, уверавајући их да конвој иде ка Купресу, а не ка Кијеву. Туђман и кардинал Фрањо Кухарић послали су телеграме демонстрантима који су подржавали Изетбеговића. Опсада Кијева је прекинута преговорима неколико дана касније, две недеље након што је блокада уведена.
Мајски споразум се показао краткотрајним, јер су јединице ЈНА, поново предвођене Младићем, поставиле барикаде како би спречиле улазак у село 17. августа 1991. Следећег дана, вођа хрватских Срба Милан Мартић поставио је ултиматум полицији и становницима Кијева, захтевајући да напусте село и његову околину у року од два дана - или ће се суочити са оружаним нападом.
Између 23. и 25. августа, хрватске снаге су евакуисале скоро целокупно цивилно становништво села. Дана 25. августа, хрватске снаге су покренуле неуспешан напад на касарну ЈНА у Сињу, југоисточно од Кијева. Циљ напада је био да се добије оружје, потребно јер су се хрватски положаји у близини Кијева погоршавали.
Дана 26. августа, ЈНА је напала Кијево, супротстављено 58 полицајаца наоружаних само лаким оружјем, под командом начелника полицијске станице Мартина Чичина Шаина. Између 05:18 и 13:00, ЈНА је испалила 1.500 артиљеријских граната на село, а Југословенско ратно ваздухопловство је подржало напад са 34 налета блиске ваздушне подршке. Истог поподнева, ЈНА је извршила копнени напад на Кијево. Према Мартићу, на сваку кућу у Кијеву је отворена ватра. Нападачке снаге су се састојале од приближно 30 тенкова уз подршку пешадије ЈНА и милиције хрватских Срба.
ЈНА је ушла у село до 16:30. Потпуковник Перислав Ђукић, командант Тактичке групе 1 задате за заузимање Кијева и командант 221. моторизоване пешадијске бригаде ЈНА, известио је да је село обезбеђено до 22:30. Хрватска полиција је побегла из Кијева у три групе преко планине Козјак према Дрнишу. Преостало хрватско становништво је отишло након што је артиљерија уништила већи део њихових насеља. Групе у повлачењу су прогонили авиони Југословенског ратно-ваздухопловства док су се пробијале преко Козјака. Репортерка Радио-телевизије Београд Весна Југовић забележила је ове догађаје. Крајишке јединице под командом Мартића деловале су у сарадњи са ЈНА како би преузеле команду над тим подручјем.
Битка за Дрниш Дана 16. септембра, ЈНА, уз подршку локалних трупа ТО, извршила је три напада, ка граду Задру и два мања продора ка Шибенику и Дрнишу. Снаге ЈНА и ТО Крајине су покренуле напад на села Градац, Отавице, Кадину Главу, Сиверић, Лишњак, Трбоуње, Развође, Богатић итд, са циљем да их заузму и избију до предграђа Дрниша. ЈНА и ТО Крајина снаге су брзо заузеле прилазе Дрнишу 16. септембра. У ноћи са 16. на 17. септембра 1991. године кренула је колона хрватских цивила из Дрнишана према Загори. Српске снаге су ослободиле складиште и заузеле раскрсницу око села Оклај 18. септембра. 114. сплитска бригада ЗНГ није могла много да учини да се супротстави оклопним напајањима и артиљерији ЈНА. До 21. септембра снаге ЈНА и ТО Крајине су заузеле и сам град Дрниш.
Битка за Шибеник Офанзива је почела у 16:00 часова (по локалном времену) 16. септембра. На левом крилу, ЈНА је напредовала ка Дрнишу, заузевши села Маљково и Кричке и пресекавши пут Дрниш–Сплит, источно од реке Крке. На супротној обали реке, ЈНА је напредовала ка Водицама и Шибенику, претећи граду са запада, достигавши западну страну пруге од Шибенички мост на Јадранској магистрали. Напредовање је било толико брзо да је одсекло 1. чету 3. батаљона 113. пешадијске бригаде ЗНГ од остатка снага ЗНГ. Тог дана, ЗНГ је заузео топ обалска артиљеријска батерија код села Зечево. До 17. септембра, командант 9. (книнског) корпуса ЈНА, генерал-мајор Владимир Вуковић, изменио је почетни план распоређивања, због снажног отпора ЗНГ и хрватске полиције, ослањајући се на насељена места и карактеристике терена како би задржали снаге ЈНА северно од Водица. Промене су укључивале преусмеравање дела снага на директан напад на Дрниш и Сињ, док је остатак нападачких снага одмарао. Југословенска морнарица је започела блокаду Шибеника и целе хрватске јадранске обале.
У ноћи између 17. и 18. септембра, ЈНА је добила наређење да зароби и уништи снаге ЗНГ у Дрнишу и подручју Миљевачке висоравни, док држи положаје освојене на другим местима. Ујутру је ЈНА наставила офанзиву према Водицама, на десном крилу напада, док је ЗНГ напустила Дрниш и повукла се у село Унешић. Дана 19. септембра, ЗНГ је заробила топ Обалска артиљеријска батерија ЈНА на острву Смоквица и касарна „Крушћица“ код Рогознице. Оружје преузето из заузете касарне, пошиљка примљена из Госпића након заузимања објеката ЈНА у граду, као и употреба заробљених артиљеријских оруђа, значајно су побољшали могућности ЗНГ. Напредовање ЈНА јужно од Дрниша је ефикасно заустављено тог дана, након три успешне заседе ЗНГ у Унешићу, Паковом Селу и јужно од Житнића.
Наређења ЈНА су поново промењена 20. септембра, када су наређења 9. корпуса ЈНА (Книн) замењена наређењем Војно-поморског округа, које је издао вицеадмирал Миле Кандић, да корпус преоријентише снаге ЈНА северно од Водица ка Шибенику и Сплиту. То је захтевало прелазак Шибенског моста преко реке Крке. Напредовање ка истоку уз непосредну ваздушну подршку Југословенског ратноморства није успело и коштало је ратно ваздухопловство четири авиона које је оборио ЗНГ. Дана 22. септембра, хрватски контранапад, уз подршку недавно стечене артиљерије, потиснуо је ЈНА са моста до 10:00 часова, продужавајући мостобран који је контролисао ЗНГ до подручја Гаћелези, 9 километара северозападно. Четири топа Жирјанске батерије коришћена су као противтенковски топови у подршци контранападу.
Дана 22. септембра, хрватске снаге су заузеле касарну ЈНА „Кулине“ у самом Шибенику, заједно са 15 бродова Југословенске ратне морнарице који су тамо били стационирани. Према речима савезног секретара за народну одбрану, хрватске снаге су користиле сузавац током напада на поморске објекте. Поред тога, 19 бродова који су били у различитим фазама ремонта заробљено је у бродоградилишту „Велимир Шкорпик“. Бродови, који су чинили приближно четвртину имовине Југословенске морнарице, укључивали су: Владо Ћетковић (RTOP-402) и брзи јуришни чамац класе Кончар (преименован у касније), Велимир Шкорпик (РЧ-310) ракетни чамац класе Оса, торпедни чамац класе Партизан ИИ (ТЧ-222) Шершен и Биоково (ПЧ-171), Цер (ПЧ-180) и Дурмитор (ПЧ-181) Мирна боац класе патро.