Празник Телова (, дословно „Дан Пресветог Тела и Крви Господа Исуса Христа”), такође познат као Светковина Пресветог Тела и Крви Христове, литургијска је светковина којом се прославља стварно присуство Христа у еухаристији. Празник обележава Католичка црква, као и неке западно-православне, лутеранске и англиканске цркве. Два месеца раније, установљење еухаристије на Тајној вечери обележава се на Велики четвртак у суморној атмосфери која води ка Великом петку. Литургија тог дана такође обележава Христово прање ногу ученицима, установљење свештенства и агонију у Гетсиманском врту.
Празник Телова предложио је Тома Аквински, црквени научитељ, папи Урбану IV, како би се створио празник усмерен искључиво на Свету еухаристију, наглашавајући радост што је еухаристија Тело и Крв, Душа и Божанство Исуса Христа. Признавши аутентичност Еухаристијског чуда у Болсени 1264. године, на предлог Аквинског, понтиф, који је тада живео у Орвијету, установио је празник Телова као светковину и проширио га на целу Католичку цркву.
Празник се литургијски прославља у четвртак после недеље Свете Тројице или, „где светковина Пресветог Тела и Крви Христове није заповедни црквени празник (обавезни свети дан), додељује се недељи после Пресвете Тројице као њен прави дан”.„Sanctissimi Corpus et Sanguis Christi.” Roman Missal, 2011 Latin to English translation
На крају Свете мисе, често се одржава процесија са Пресветим Сакраментом, који се обично излаже у показници. Процесију прати Благослов са Пресветим Сакраментом. Значајна еухаристијска процесија је она којом председава папа сваке године у Риму, где почиње код Архибазилика Светог Јована Латеранског и пролази до Базилика Свете Марије Велике, где се завршава поменутим благословом. Венци за Телово, направљени од цвећа, каче се на врата и прозоре верника, а такође се постављају у вртовима и пољима.
Прослава празника је укинута у многим протестантским црквама (посебно оним калвинистичке оријентације) током реформације из теолошких разлога, јер је славила доктрину стварног присуства Христа у еухаристији. Иако је лутеранство задржало исповедање телесног присуства Христа у еухаристији путем сакраменталне уније, насупрот томе, реформисано хришћанство је потврђивало духовно (пнеуматско) присуство. Данас већина протестантских деноминација не признаје овај празник, са изузетком одређених лутеранских цркава и Црква Енглеске, која га је укинула 1548. како је енглеска реформација напредовала, али га је касније поново увела. Неке англиканске цркве сада обележавају Телово, понекад под називом Дан захвалности за Свету Причест.
Историја мини|лево|266п|Стена еухаристијског чуда у Болсени (1263) мини|Витраж у Базилици Свете Марије у Тонгерену
Увођење Телова као празника у хришћански литургијски календар резултат је четрдесетогодишњег рада Јулијане из Лијежа, норбертинске канонесе из 13. века, познате и као Јулијана де Корниљон, рођене 1191. или 1192. у Лијежу, Белгија, граду у којем су постојале групе жена посвећених еухаристијском култу. Вођене узорним свештеницима, живеле су заједно, посвећене молитви и добротворним делима. Као сироче са пет година, она и њена сестра Агнес поверене су на старање августинским монахињама у самостану и лепрозоријуму Монт-Корниљон, где је Јулијана развила посебно поштовање према Пресветом Сакраменту.
Увек је чезнула за празником у част еухаристије изван периода Великог поста. Њена биографија наводи да је та жеља била појачана визијом цркве под изгледом пуног месеца са једном тамном мрљом, што је означавало одсуство такве светковине. Године 1208. пријавила је своју прву визију Христа у којој јој је наложено да се залаже за установљење празника Телова. Визија се понављала наредних 20 година, али ју је држала у тајности. Када ју је коначно пренела свом исповеднику, он ју је пренео бискупу.
Јулијана се такође обратила ученом доминиканцу Игу од Сен Шера и Роберу де Торету, бискупу Лијежа. У то време, бискупи су могли да наређују празнике у својим дијецезама, па је бискуп Робер 1246. године наредио да се у дијецези сваке године одржава прослава Телова у четвртак после недеље Свете Тројице.Декрет је сачуван у Anton Joseph Binterim, Vorzüglichsten Denkwürdigkeiten der Christkatholischen Kirche (Мајнц, 1825–41), заједно са деловима прве литургије написане за ту прилику. Прва таква прослава одржана је у цркви Светог Мартина у граду исте године.
Иго од Сен Шера је отпутовао у Лијеж као кардинал-легат 1251. године и, установивши да се празник не поштује, поново га је увео. Следеће године, установио је празник за целу своју јурисдикцију (Немачка, Дакија, Чешка и Моравска), да се слави у четвртак после Октаве Тројства (недељу дана касније него што је било назначено за Лијеж), али са извесном еластичношћу, јер је доделио индулгенцију свима који су се исповедили и присуствовали цркви „на датум и у месту где се [празник] славио”.
Жак Пантелеон из Троа такође је придобијен за идеју празника Телова током своје службе као архиђакон у Лијежу под дијецезанским бискупом Робером де Торетом. Он је, поставши папа као Урбан IV 1264. године, установио светковину Телова у четвртак после Духова као празник за целу Латинску цркву, папском булом Transiturus de hoc mundo. Легенду да је овај чин инспирисан процесијом у Орвијето 1263. године, након што су свештеник Петар из Прага и његова заједница сведочили еухаристијском чуду крварења освећене хостије у Болсени, довели су у питање научници који указују на проблеме у датирању чуда, чија традиција почиње у 14. веку, и интересе Урбана IV, бившег архиђакона у Лијежу.
Иако је ово био први папски наметнути универзални празник за Латинску цркву,. није био широко прослављан пола века. Усвојен је у бројним дијецезама у Немачкој и од стране цистерцита, а 1295. године прослављен је у Венецији. Постао је истински универзални празник тек након што је була Урбана IV укључена у збирку закона познату као Клементине, састављену под папом Климентом V, али коју је прогласио тек његов наследник папа Јован XXII 1317. године.
Док се установљење еухаристије слави на Велики четвртак, литургија тог дана такође обележава Христово прање ногу, установљење свештенства и агонију у врту Гетсиманском. Толико других функција се одвијало на овај дан да је главни догађај готово изгубљен из вида. Ово се помиње у були Transiturus као главни разлог за увођење новог празника. Стога је празник Телова установљен да би се створио празник усмерен искључиво на Свету еухаристију.
Три верзије службе за празник Телова у сачуваним рукописима пружају доказе о лијешком пореклу и гласу Јулијане у оригиналној служби, коју су пратиле две касније верзије. Веома софистицирана и дотерана верзија може се наћи у BNF 1143, музичком рукопису у потпуности посвећеном празнику, о којем постоји широка научна сагласност: верзија у BNF 1143 је ревизија раније верзије пронађене у Прагу, у опатији Страхов, рукопис D.E.I. 7, и представља дело Томе Аквинског након или током његовог боравка у Орвијету од 1259. до 1265. године. Служба се такође може наћи у кодексу из 1343. године, Regimen Animarum. Ова литургија се може користити као заветна миса Пресветог Сакрамента радним данима у обично време.Општа упутства за Римски мисал, 375 Химна коју је Аквински саставио за вечерњу службу Телова, Pange Lingua Gloriosi Corporis Mysterium или друга еухаристијска химна, такође се користи на Велики четвртак током процесије Пресветог Сакрамента до олтара покоја.Римски мисал, Миса Вечере Господње, 38
Последње две строфе Pange Lingua такође се користе као засебна химна, Tantum Ergo, која се пева приликом Благослова са Пресветим Сакраментом. O Salutaris Hostia, још једна химна која се пева приликом Благослова, састоји се од последње две строфе химне Verbum Supernum Prodiens, коју је Аквински саставио за јутарњу службу Телова. Аквински је такође саставио пропријуме за мису Телова, укључујући секвенцу Lauda Sion Salvatorem. Читање посланице за мису преузето је из Павлове Прва посланица Коринћанима (), а читање јеванђеља из Јеванђеље по Јовану ().
мини|Позлаћена сребрна показница за Телово из Толеда, Шпанија Када је папа Пије V ревидирао Општи римски календар (видети Тридентски календар), Телово је био један од само два „празника побожности” које је задржао, док је други био Недеља Свете Тројице.. У том календару, Телово се славило у четвртак после Недеље Свете Тројице. (Libreria Editrice Vaticana 1998 ), Празник је имао октаву до 1955. године, када је папа Пије XII укинуо све октаве, чак и у локалним календарима, осим оних за Божић, Ускрс и Духове (видети Општи римски календар папе Пија XII).
Од 1849. до 1969. године, одвојени Празник Пресвете Крви Господа нашег Исуса Христа био је првобитно додељен првој недељи у јулу, а касније првом дану у месецу. Овај празник је уклоњен из Општег римског календара 1969. године, „јер се Пресвета Крв Христа Откупитеља већ поштује у светковинама Страдања, Телова и Пресветог Срца Исусовог, као и у празнику Узвишења Светог Крста. Али миса Пресвете Крви Господа нашег Исуса Христа стављена је међу заветне мисе”..
Прослава Западно хришћанство Римокатоличка црква мини|Процесија у Отерсвајеру, Немачка Празник Телова је једна од пет прилика у години када дијецезански бискуп не би требало да буде одсутан из своје дијецезе, осим због озбиљног и хитног разлога.Code of Canon Law, canon 395 §3
У многим земљама, дан је заповедни црквени празник (обавезни свети дан) за учешће у прослави мисе и одржава се у четвртак после недеље Свете Тројице. Тог дана или наредне недеље, што је дан празника тамо где није обавезни свети дан, традиционално се одржава процесија улицама града или у појединачној парохији са молитвама и певањем у част Пресветог Сакрамента. Током процесије, освећена хостија се излаже у показници коју носи члан свештенства. На крају процесије, даје се Благослов са Пресветим Сакраментом.
мини|Процесија у Манили, Филипини, где је показница постављена на кочију (carroza), уместо да је носи свештеник. Надбискуп Маниле, кардинал Хосе Адвинкула, клечи пред Пресветим Сакраментом током целе процесије. Значајна процесија на Филипинима је она Надбискупије Маниле. Надбискуп Маниле слави поподневну мису у Светилишту Пресветог Сакрамента у Санта Крузу пре него што предводи процесију до Манилске катедрале.
Лутеранство Мартин Лутер се изјаснио против процесија са освећеним елементима, које је сматрао „само глумом” и „празном идолатријом”. У једној од својих постила (беседа), написао је:
Многа лична мишљења Мартина Лутера нису усвојиле лутеранске цркве, међутим, и пошто је лутеранство задржало већи део предреформацијских литургијских и побожних пракси, лутеранска реформација се генерално сматра најконзервативнијом међу протестантским традицијама. Празник Телова задржан је у календарима лутеранске цркве до око 1600. године.Frank Senn: Christian Liturgy: Catholic and Evangelical, Fortress Press, Забележено је да су лутерани имали истакнуте прославе празника Телова у Десау (1532), Бранденбургу (1540) и Бранденбург-Ансбах-Кулмбаху (1548). Празник Телова се и даље слави у одређеним лутеранским црквама, посебно онима евангеличко-католичког црквеног усмерења.
Англиканство Прослава Телова укинута је у Енглеској 1548. године. Међутим, у Црква Енглеске, од издања Common Worship из 2000. године, „четвртак после недеље Свете Тројице може се обележавати као Дан захвалности за установљење Свете Причести (Телово)” као један од црквених фестивала и са посебном литургијом.The Church of England: Festivals
Празник такође славе англиканске парохије англо-католичког црквеног усмерења, чак и у провинцијама Англиканске заједнице које га званично не укључују у своје календаре. McCausland's Order of Divine Service, најчешће коришћен ordo у Англиканској цркви Канаде, пружа лекције за тај дан.
Старокатолицизам и православље западног обреда Телово такође славе Старокатоличка црква, Либерална католичка црква и неки православни хришћани западног обреда.
Реформисане цркве