десно|мини|усправно=1|Папа Фрања служи Мису Павла VI током апостолског путовања у Мексико.
Миса Павла VI, позната и као Редовни облик или , најчешће је коришћена литургија у Католичкој цркви. Промулгирао ју је папа Павле VI 1969. године, а њене литургијске књиге су објављене 1970; те књиге су затим ревидиране 1975, поново их је ревидирао папа Јован Павле II 2000, а трећа ревизија је објављена 2002. године.
У великој мери је заменила Тридентску мису, чије је последње издање објављено 1962. под називом („Римски мисал обновљен по одлуци Пресветог Тридентског сабора”). Издања Римског мисала Мисе Павла VI (1970, 1975, 2002) носе назив („Римски мисал обновљен по одлуци Пресветог Другог васељенског сабора ватиканског”), а у случају издања из 2002. следи и („промулгиран ауторитетом папе Павла VI и ревидиран старањем папе Јована Павла II”). Данас је то највише коришћена миса у Католичкој цркви.
Називи
У својим званичним документима, Католичка црква идентификује облике мисе Римског обреда према издањима Римског мисала која се користе приликом служења. Тако је папа Бенедикт XVI овај облик мисе Римског обреда повезао, у свом од 7. јула 2007, са „Римским мисалом промулгираним од стране папе Павла VI 1970. године” или, у свом пратећем писму бискупима истог датума, „Мисалом који је објавио Павле VI, а затим у два наредна издања поново објавио Јован Павле II”.
Сада мање коришћени називи „Миса Павла VI” и „Павловска миса” односе се на папу Павла VI, који је промулгирао прво издање (које су пратила каснија издања промулгирана од стране папе Јована Павла II).
У свом писму бискупима које је пратило његов из 2007, папа Бенедикт XVI је написао да „Мисал који је објавио Павле VI, а затим у два наредна издања поново објавио Јован Павле II, очигледно јесте и остаје нормални Облик – – евхаристијске литургије.” Од тада се термин „Редовни облик” (скраћено РО) користи да би се овај облик мисе Римског обреда разликовао од издања Тридентске мисе из 1962, „Ванредног облика” (ВО), јер је папа Бенедикт у свом прогласио потоњи „ванредним обликом” Римског обреда. Папа Фрања је даље нагласио значај Редовног облика у том својству својим из 2021, називајући га „јединственим изразом Римског обреда”.
Текст Тренутни званични текст на латинском је онај у трећем типичном издању Римског мисала, објављеном 2002. и поново штампаном са исправкама и допунама 2008. године. Појавили су се преводи на народне језике; тренутни енглески превод је промулгиран 2010. и постепено је увођен од септембра 2011. Два ранија типична издања Мисала издата су 1970. (промулгирано 1969) и 1975. године. Литургија садржана у издањима Римског мисала од 1570. до 1962. често се назива Тридентска миса: сва ова издања на почетку су имала текст папске буле у којој је папа Пије V повезао издавање свог издања Римског мисала са Тридентским сабором. Само у издању из 1962. овом тексту претходи кратак декрет, , којим се то издање проглашава, од тада, типичним издањем, са којим су се остала штампана издања Мисала морала ускладити. Римски мисал који је промулгирао Јован Павле II разликује се у многим тачкама од оног који је промулгирао Павле VI. Промене укључују додавање 13 нових празника светаца, нови предговор мученика, неколико нових формула миса, укључујући пет о Блаженој Дјевици Марији, две заветне мисе (од којих је једна преузета из Римског мисала из 1962.), и комплетне формуле за феријалне дане адвента и ускршњег времена. Молитве над верницима су додате у формуле миса за посно време, а Апостолско веровање је понуђено као алтернатива Никејском симболу вере. Миса Павла VI тако је постала миса Павла VI и Јована Павла II.
Историја
Позадина
Литургијски покрет Литургијски покрет деветнаестог и двадесетог века, који је проистекао из рада Дома Проспера Геранжеа, бившег опата опатије Солем, подстицао је лаике да живе литургију честим присуствовањем службама (не само миси), разумевањем њиховог значења и праћењем свештеника срцем и умом.
Почеци модерне ревизије, 1948–1962
Литургијске реформе су се догодиле под Пијем XII, посебно 1955. године, када је реформисана литургија Велике седмице.
Други ватикански сабор, , и ревидирана литургија Литургија је била прва тема којом се бавио Други ватикански сабор од 1962. до 1965. године. Дана 4. децембра 1963, Сабор је издао Устав о светој литургији познат као , чији члан 50 гласи:
је даље предвидео да (између осталог) треба више користити Свето писмо на миси, причешће под обе прилике за лаике (под ограниченим околностима), и да се народни језици шире користе (уз задржавање употребе латинског), декларација чија је примена учинила Други ватикански сабор „прекретницом за католике, протестанте, [и] православне”. десно|мини|Портрет папе Павла VI. Нова миса је објављена под његовим понтификатом 1970. године и стога се често назива „Миса Павла VI”. Године 1964, папа Павле VI, који је наследио Јована XXIII претходне године, основао је , Савет за спровођење Устава о светој литургији. Упутство од 26. септембра 1964, издато од стране Свете конгрегације за обреде док је Сабор још заседао, а које је ступило на снагу 7. марта 1965, унело је значајне промене у постојећу литургију. Документ из 1967. , друго упутство о спровођењу Устава, унело је само минималне промене у текст, али је поједноставило рубрике и одежде. У међувремену су дозвољени концелебрација и причешће под обе прилике. До октобра 1967, Конзилијум је израдио комплетан нацрт ревизије литургије мисе, познат као Нормативна миса, и ова ревизија је представљена Синоду бискупа који се састао у Риму тог месеца. Бискупи су присуствовали првом јавном служењу ревидираног обреда у Сикстинској капели. Када су замољени да гласају о новој литургији, 71 бискуп је гласао („одобрава се”), 43 је гласало („не одобрава се”), а 62 је гласало („одобрава се са резервама”). Као одговор на забринутост бискупа, у текст су унете неке измене. Папа Павле VI и Конзилијум су ово протумачили као недостатак одобрења за Нормативну мису, која је замењена текстом укљученим у књигу (Нови обред мисе) 1969. године.
Дана 25. септембра 1969, два пензионисана кардинала, 79-годишњи Алфредо Отавијани и 84-годишњи Антонио Бачи, написали су писмо којим су папи Павлу VI послали текст „Кратке критичке студије о новом обреду мисе”. Кардинали су упозорили да Нови обред мисе „представља, како у целини, тако и у детаљима, упадљиво одступање од католичке теологије мисе како је формулисана на XXII сесији Тридентског сабора”. Студија коју су пренели наводи да је на многим местима Нова миса имала много тога да обрадује срце и најмодернистичкијег протестанта. Павле VI је затражио од Конгрегације за доктрину вере, одељења Римске курије којим је Отавијани раније руководио, да испита Кратку критичку студију. Она је 12. новембра 1969. одговорила да документ садржи многе тврдње које су „површне, преувеличане, нетачне, емотивне и лажне”., Међутим, неке од њених опсервација су узете у обзир при припреми коначне верзије новог Обреда мисе. Године 1974, Анибале Буњини је објавио да је „велико освајање Римокатоличке цркве”. Отавијани је касније признао своје задовољство новим мисалом након уверавања папе Павла VI у писму од 17. фебруара 1970.
Објављивање Мисала из 1970. од стране Павла VI Папа Павле VI је промулгирао ревидирани обред мисе својом апостолском конституцијом од 3. априла 1969, одредивши прву недељу адвента те године као датум ступања на снагу. Међутим, пошто је био незадовољан произведеним издањем, сам ревидирани Мисал је објављен тек следеће године, а потпуни преводи на народне језике појавили су се много касније.
Ревизије које је захтевао Ватикан II биле су вођене историјским и библијским студијама које нису биле доступне на Тридентском сабору када је обред био утврђен да би се спречила било каква јеретичка нагомилавања. је посебно поменуо следеће значајне промене у односу на претходно издање Римског мисала:
„Други елементи који су претрпели штету кроз историјске незгоде” враћени су „традицији Отаца” (SC чл. 50), на пример, омилија (види SC чл. 52), опште молитве или молитва верника (види SC чл. 53), и покајнички чин или чин помирења са Богом и заједницом на почетку мисе.Missale Romanum. Интерне референце (SC) су из Sacrosanctum Concilium. Пропорција Библије која се чита на миси је знатно повећана, иако су неки стихови укључени у старија читања изостављени у новом. Пре реформи Пија XII, које су додатно смањиле пропорције, на миси се читало 1% Старог завета и 16,5% Новог завета. Од 1970. године, еквивалентне пропорције за недеље и радне дане (остављајући по страни велике празнике) су 13,5% Старог завета и 71,5% Новог завета.
десно|мини|Служење Муке Господње на Велики петак.
Остале промене
Народни језик У својој апостолској конституцији из 1962. о подучавању латинског, папа Јован XXIII је говорио о том језику као оном који црква користи: „Католичка црква има достојанство које далеко превазилази достојанство сваког чисто људског друштва, јер ју је основао Христос Господ. Стога је потпуно прикладно да језик који користи буде племенит, величанствен и не-народни.” Међутим, једино помињање литургије у том документу било је у вези са проучавањем грчког језика.
Други ватикански сабор је у , 36 навео:
Истовремено, 54 јасно ставља до знања да, иако је народни језик дозвољен, „треба предузети кораке да верници такође могу заједно на латинском да изговарају или певају оне делове Реда мисе који им припадају.”
Три нове евхаристијске молитве Као што је горе наведено, уведене су три нове евхаристијске молитве као алтернативе Римском канону (познатом као „Евхаристијска молитва I” у мисалу), који је 1.600 година био једина евхаристијска молитва Римског обреда. Након , између 1963. и 1968. године постојале су приватне иницијативе либералних реформатора да се или ревидира Римски канон, или да се створе нове евхаристијске молитве. Ханс Кинг и Карл Амон су објавили чланке који су то захтевали. Поред тога, Бискупска конференција Холандије под Јоханесом Блујсеном, око 1965–1966, није чекала да се Канон дозволи на народном језику и почела је да експериментише са сопственим преводима и додавањем нових „евхаристијских молитава”, а затим је тражила дозволу од Рима да то учини накнадно, стварајући политички притисак. Бенедиктински члан Ципријано Вагађини, иако је приметио оно што је назвао „непорецивим недостацима” Римског канона, закључио је да је његово укидање незамисливо; предложио је да се он задржи, али да се додају две нове евхаристијске молитве. Опште упутство Римског мисала из 1969. наводи да се „Евхаристијска молитва I” (Римски канон) увек може користити, укључујући и недељом, али се ретко користи у локалним парохијама од 1969–1970.
Као одговор на захтеве из различитих кругова, папа Павле VI је одобрио састављање нових евхаристијских молитава, које су испитали он и Конгрегација за доктрину вере, и које је одобрио за употребу 1968. године.
Оригинални Буњинијев нацрт, ослањајући се на оквир за који се обично сматра да је изгубљена Апостолска традиција Хиполита Римског, али се такође сматра да је каснијег, не-римског порекла, искључио би чак и и посредовања. Опште упутство Римског мисала из 1969. наводи да је Евхаристијска молитва II „корисна радним данима.”
Структура треће евхаристијске молитве прати Римски канон. Четврта је заснована на Анафори Св. Василија из 4. века. И трећу и четврту евхаристијску молитву написао је Ципријано Вагађини са Папски универзитет Светог Анселма у Риму 1966. године.
Причешће под обе прилике