десно|мини|235x235п|Пример интеракције уметности природе и чувеног златарства племена Муиска је златни морски пуж у колекцији Музеја злата у Боготи десно|мини|235x235п|Равна савана у Боготи, јужна територија Конфедерације Муиска, није пружала само плодно пољопривредно земљиште, већ и изворе различитих глина за производњу керамике, склоништа у стенама где су се правили петроглифи и петрографи, као и централни стратешки приступ регионима у околини. То је омогућило трговину са разним суседним староседелачким групама, кроз коју су Муиске добијале перје, памук, пигменте и огромне количине злата и бакра које су користиле за своје фигурице - тунхосе, накит и друге златне и тумбага артефакте. Уметност Муиска културе створила је различите облике уметничких дела. Муиска су основали једну од четири велике цивилизације претколумбовске Америке на планини Алтиплано Кундибојасенсе у данашњој централној Колумбији. Њихови различити облици уметности су детаљно описани и укључују грнчарију, текстил, боди арт, хијероглифе и цртеже на стенама. Иако је њихова архитектура била скромна у поређењу са цивилизацијама Инка, Астека и Маја, Муиска су најпознатији по својој вештој обради злата. Музеј злата у колумбијској престоници Боготи чува највећу колекцију златних предмета на свету, из различитих колумбијских култура, укључујући и Муиске.
Прва уметност у источним деловима колумбијских Анда која датира неколико миленијума уназад претходи цивилизацији Муиска, чији се почетак обично датира у 800. годину нове ере, али неки од ових стилова су опстали кроз векове.
Током прекерамичке ере, људи са висоравни су производили петрографе и петроглифе који представљају њихова божанства, богату флору и фауну тог подручја и апстрактне мотиве. Златно доба металургије Муиска представљено је на сплаву Муиска, који се сматра ремек-делом ове технологије и приказује иницијацијски ритуал новог владара Муиките, јужног дела Конфедерације Муиска. Ова церемонија, коју су изводили свештеници који су носили златне круне од перја, уз пратњу музике и плеса, одржала се на сплаву у језеру Гватавита, у северном делу равне боготске саване. Приче о таквим церемонијама створиле су легенду о Елдораду међу Шпанцима, водећи их у деценијама дугу потрагу за овим митским местом.
Богата уметност коју је развила култура Муиска инспирисала је модерне уметнике и дизајнере у њиховој креативности. Мотиви Муиске представљени су као мурали, као и у анимираним клиповима и видео играма. Уметност староседелаца Алтиплано Кундибојасенсеа добро су проучили многи различити истраживачи који су објављивали своје радове од самог почетка колонијалног доба. Конквистадор који је први ступио у контакт са Муиском, Гонзало Хименез де Кесада, писао је у својим мемоарима о вештој и добро организованој цивилизацији трговаца и пољопривредника. Фратар Педро Симон је описао однос између уметности и религије, а касније доприносе у анализи различитих уметничких форми дали су Александар фон Хумболт, Хоакин Акоста и Либорио Зерда у 19. веку, Мигел Тријана, Елијесер Силва Селис и Силвија М. Лангебек Руеда, Хавијер Окампо Лопез и многи други.
Позадина десно|мини|235x235п|Камена склоништа Суеске на северном рубу саване у Боготи била су насељена рано у историји и карактерисала су их уметничка изражавања у облику камене уметности и колекције од 150 мумија, пронађених у раном колонијалном периоду десно|мини|235x235п|Муиска су били рибари и ловили су рибу у многим језерима и рекама Алтиплана користећи златне удице Централне висораванe источних ланаца колумбијских Анда, назване Алтиплано Кундибојасенсе, биле су насељене староседелачким групама од 12.500 година пре нове ере, што доказују археолошки налази у склоништу Ел Абра, које је данас део града Зипакира у Колумбији. Насељавање у раним миленијумима овог андског прекерамичког доба било је углавном ограничено на пећине и склоништа у стенама. Око 3000 година пре нове ере, становници андских равница почели су да живе на отвореним просторима и градили су примитивне кружне куће где су израђивали камено оруђе које се користило за лов, риболов, припрему хране и примитивну уметност, углавном камену уметност.
Обилни докази о припитомљавању замораца пронађени су у Теквендами и Агвазукеу, где су мали глодари чинили део исхране људи, који су углавном конзумирали белорепе јелене, које су ловили на равницама око језера и река. Исхрана се знатно проширила када је уведена рана пољопривреда, вероватно под утицајем миграција са југа - данашњег Перуа. Главни гајени производ био је кукуруз у различитим облицима и бојама, док су кртоле чиниле значајан други део извора хране.
Уметност пре Муиска културе десно|мини|300x300п|Фалусни монолити локалитета Ел Инфиернито су најстарији преостали изграђени споменици на Алтиплано Кундибојасенсеу Први облици уметности препознати на Алтиплану су петрографи и петроглифи на различитим локацијама, углавном у стеновитим склоништима саване у Боготи. Ел Абра, Пиједрас дел Тунхо и Текендама су међу најстаријим локалитетима где је откривена уметност у камену. Период Херере, који се обично дефинише од 800. године пре нове ере до 800. године нове ере, био је доба прве керамике. Најстарија херерска грнчарија откривена је у Токареми и датира из 800. године пре нове ере. Херерска уметност је такође представљена археоастрономским локалитетом, који су Шпанци назвали Ел Инфиернито. На пољу испред Виље де Лејва, подигнути су менхири у облику фалуса. Овај локалитет, најстарији преостали део уметничких дела, из око 500. године пре нове ере, представљао је важно место за верске ритуале и свечаности где су се конзумирале велике количине алкохолног пића чича. Докази о свечаностима на овом месту потичу из каснијег датума, из периода Муиска.
Сматра се да обрада злата у северним деловима Јужне Америке, углавном у данашњој Колумбији, потиче из региона јужније; северно од Перуа и Еквадора, током временског периода од 1600. до 1000. године пре нове ере. Развој различитих култура обраде злата у јужној Колумбији догодио се око 500. године пре нове ере. Касни период Херере показао је прве доказе о обради злата на Алтиплану. Златни артефакти пронађени су у Туњи и Комбити, а процењена старост се креће од 250. до 400. године нове ере.
Муиска уметност десно|мини|235x235п|Златне фигуре у облику змија биле су уобичајене у уметности Муиске Период Муиска се обично ставља у доба од 800. године нове ере и траје до шпанског освајања Муиска 1537. године, иако се примећују регионалне варијације у датумима почетка. Период ране Муиска културе, грубо дефинисан од 800. до 1000. године нове ере, показао је повећање трговине са староседелачким становништвом карипске обале, мумификацију и увођење обраде злата. Прелаз између раног и касног периода Муиска дефинисан је сложенијим друштвом, међурегионалном трговином грнчаријом, растом становништва и већим насељима ближе пољопривредном земљишту. Када су шпански конквистадори стигли на Алтиплано, описали су груписана насеља на равницама саване у Боготи.Langebaek Rueda, 2003,
Зооморфне фигурице Муиске су правили зооморфне фигурице на основу фауне са тог подручја. Главне животиње које су коришћене за њихове фигуре биле су жабе и змије. Змије су биле направљене у цик-цак облицима са очима на врху главе. Неке од змија имају браде, бркове или чак људску главу. Истраживач Херардо Рајхел-Долматоф је у својој књизи Orfebrería y chamanismo из 1988. године теоретисао да је основа за браде и бркове можда била обилна риба Eremophilus mutisii, присутна на Алтиплану и суштински део исхране Муиска и њихових предака, као што је доказано у локалитету Агвазуке.
Жабе су приказане у многим различитим окружењима и облицима уметности; осликане на керамици, у хијероглифима стенске уметности и као фигурице. У многим случајевима су приказане у комбинацији са свакодневним активностима и коришћене су за представљање људи, углавном жена.
Златарство десно|мини|235x235п|Алати за обраду злата Муиска, Музеј злата у Боготи Муиска су били познати по обради злата. Иако у Конфедерацији Муиска налазишта злата нису била обилна, људи су добијали много злата трговином, углавном у Ла Тори (данас Баранкабермеха) и другим локацијама на реци Магдалена. Најранији радиокарбонски датуми обраде злата код Муиска изведени су из трагова угљеника у језгрима златних прстенова за нос и датирају између 600. и 800. године нове ере.
На основу стилске варијабилности и металуршке технологије анализиране у обради злата код Муиска, закључено је следеће:
Народ Херера је израђивао златне и бакарне предмете попут круна и других фигура од алувијалних ресурса користећи прве калупе, чекиће, а могуће и матрице. Око 400. године нове ере, металургија је постала напреднија, користећи легуру тумбага и примећен је пораст производње фигура за жртве. Последњу фазу веште обраде злата карактерише детаљнија обрада злата коришћењем злата из трговине са другим аутохтоним групама.
Како су се староседелачке групе приближавале карипској обали, људи су трговали веома вредним морским пужевима. Иронично, морски пужеви су за Муиске вредели више од злата, због удаљености од њихове локације далеко у унутрашњости високо у Андима. Вешта обрада злата Муиска била је основа за легенду о Елдораду која се проширила међу шпанским конквистадорима; то их је на крају довело у срце Колумбије - злосрећна експедиција која је трајала скоро годину дана и коштала живота око 80% њихових људи.
Мале фигуре - тунхо десно|мини|235x235п|Док је већина тунхоа била направљена од злата или тумбага, неке су биле керамичке фигурице Тунхое су мале фигурице које су Муиске производиле у великим количинама. Нађене су на разним местима на Алтиплану, углавном у језерима и рекама, и најчешћи су предмет који се налази у музејским колекцијама ван Колумбије. Реч тунхо је први пут употребио научник Езекиел Урикоечеа у литератури о Муискама 1854. године. Фигурице су углавном антропоморфне, а понеке су зооморфне. Углавном су израђене коришћењем тумбага - легуре злата, бакра и сребра, неке са траговима олова или гвожђа. Description and metallurgy of tunjos - Museo del Oro - Bogotá Већина керамичких или камених фигура су из Монгве, близу Согамоса. Служиле су у три сврхе: као украс храмова и светиња, за обављање ритуала у светим језерима и рекама у религији Муиска и као делови у погребним обичајима; да прате мртве у загробни живот.
Процес израде финих филигранских фигура одвијао се стварањем калупа од опсидијана, шкриљца или глине, попуњавајући отворени простор пчелињим воском и калуп се загревао ватром. Пчелињи восак би се топио, остављајући отворен простор у који се сипала тумбага или понекад злато, процес који се назива ливење изгубљеним воском. Користећи ову методу, модерне тунхо фигурице се и даље израђују у центру Боготе.
Сплав Муиска десно|мини|300x300п|Златни сплав Муиска у Музеју злата у Боготи Сплав из Муиске је ремек-дело златара из Муиске. Сплав димензија 19,1 x 10 цм је пронађен 1969. године у керамичком лонцу сакривеном у пећини у општини Паска, на југозападу саване у Боготи и постао је централни део Музеја злата у Боготи. Сплав се тумачи као приказ иницијацијског ритуала новог владара у светом језеру Гватавита, где се нови владар прекрио златном прашином и скочио из малог чамца у воде језера. Сплав је направљен методом ливења изгубљеним воском и направљен је од тумбага од око 80% злата, 12% сребра и 8% бакра. Садржи 229 грама злата.
Сплав Муиска се такође налази на грбу две општине Кундинамарка; Сескиле, где се налази језеро Гватавита, и Паске, где је сплав пронађен.
Накит десно|мини|235x235п|Богати накит, приказан на владару из 19. века, када су Шпанци стигли Муиска друштво је у суштини било егалитарно са малим разликама у погледу употребе накита. Гуеча ратницима, свештеницима и кацикима је било дозвољено да носе више врста накита, док је обичан народ користио мање драгуља. Златни или тумбага накит чиниле су дијадеме, украси за нос, наруквице, минђуше, привесци, тијаре и маске.
Архитектура