Највећа прича икад испричана () је амерички епски религијски филм из 1965. године, режисера Џорџа Стивенса, који је заједно са Џејмсом Лијем Баретом написао сценарио на основу истоименог романа Фултона Аурслера, који је пак заснован на радио-серији из 1947. године. Прича прати библијски приказ живота Исуса из Назарета, од његовог рођења до вазнесења. Улоге у филму, између осталих, тумаче Макс фон Сидоу, Дороти Макгвајер, Чарлтон Хестон, Клод Рејнс, Хосе Ферер, Тели Савалас, Мартин Ландау, Дејвид Макалум, Гари Рејмонд, Доналд Плезенс, Мајкл Андерсон Млађи, Роди Макдауал, Џоана Данам, Џозеф Шилдкраут, Ед Вин и Сидни Поатје.
Године 1954, студио 20th Century Fox откупио је филмска права на Аурслеров роман, али је развој пројекта био у застоју неколико година. У новембру 1958. Стивенс се прикључио пројекту, пристајући да напише сценарио и режира филм. Међутим, у септембру 1961. Fox се повукао због забринутости у вези са пројектованим трошковима и тематском сличношћу са филмом Краљ краљева (1961), још једним биографским филмом о Исусу.
Неколико месеци касније, Стивенс је пројекат пребацио у студио United Artists. Одлучио је да снима у југозападним деловима САД, а не на Блиском истоку. Главно снимање започело је 29. октобра 1962. године. Рад на филму је каснио због Стивенсовог педантног приступа снимању, па су му у неким сценама помогли редитељи Дејвид Лин и Жан Негулеско. Снимање је завршено 1. августа 1963. године.
Филм је премијерно приказан 15. фебруара 1965. у Њујорку и наишао је помешане рецензије критичара. Такође је био неуспешан на биоскопским благајнама, зарадивши 15,5 милиона долара на буџет од 20 милиона. Упркос томе, филм је био номинован за пет Оскара.
Радња Први чин Три мудраца прате звезду на небу до Јерусалима, тражећи прореченог новорођеног цара Јевреја. Позвани пред параноичног краља Ирода, они му откривају да је Месија рођен у Витлејему, како је проречено. Ирод тајно шаље шпијуне да пронађу дете, а мудраци налазе Марију и Јосифа у скромној штали, где дарују њиховог сина Исуса. Упозорена од анђела, породица бежи у Египат, непосредно пре него што Ирод нареди покољ мушке деце у Витлејему. Недуго потом, Ирод умире, а Исусова породица се враћа у Назарет.
Годинама касније, Јудеја пати под римском влашћу. Ирод Антипа, сада тетрарх Галилеје, одбацује месијанске наде, док пророк Јован Крститељ проповеда покајање на реци Јордан. Исус, сада одрастао човек, долази да га Јован крсти, а затим се повлачи у пустињу. Тамо одолева троструком искушењу које му задаје тајанствени мрачни пустињак — оличење духовног зла. По повратку у Галилеју, Исус окупља ученике — међу њима рибаре Петра, Андреја, Јована и сумњичавог Јуду Искариотског — обећавајући да ће их учинити „ловцима људи”.
Како Исус поучава причама и чини чуда, попут исцељења одузетога човека, све више људи га следи. У Капернауму прима у своје редове порезника Матеја, док фарисеји и свештеници постају све забринутији. Иродијада, жена Ирода Антипе, наводи свог мужа да ухапси Јована Крститеља зато што је овај осудио њихов брак као прељубнички. У међувремену, Исусова слава се шири: он спасава Марију Магдалену од каменовања, исцељује жену која је боловала од крварења и храни пет хиљада људи са неколико хлебова.
У Назарету, Исус се суочава са одбацивањем — мештани траже доказ његовог божанства. Касније, у Витанији, васкрсава свог пријатеља Лазара, што запањује присутне и изазива страх код вођа у Јерусалиму. Када сазна да је Исус преживео покољ који је наредио његов отац, Ирод Антипа погубљује Јована Крститеља и наређује да Исус буде ухапшен.
Други чин Припремајући се за смрт, Исус прихвата миропомазање од Марије Магдалене, а потом улази у Јерусалим, где га народ дочекује као цара. Разјарен трговинским скрнављењем Храма, он изгони трговце, чиме још више отуђује фарисеје. На Тајној вечери, Исус предвиђа Јудину издају и Петрова одрицања, установљујући при томе евхаристију. Јуда потом бежи и склапа заверу са свештеницима за тридесет сребрњака.
Ухапшен у Гетсиманском врту након Јудиног пољупца, Исус подноси пристрасно суђење пред Санхедрином, где лажни сведоци, укључујући и исцељеног Арама, сведоче против њега. Понтије Пилат, под притиском гомиле, шаље Исуса Ироду Антипи, који му се руга. Враћен Пилату, Исус бива осуђен када народ захтева ослобађање Вараве. Разапет између двојице разбојника, Димаса и Гестаса, Исус опрашта својим мучитељима, поверава Марију апостолу Јовану и умире док се тама спушта над Голготом.
Обузет кривицом, Јуда извршава самоубиство — спаљујући се жив у жртвеном олтару у дворишту Храма (за разлику од библијског описа, где се обеси о дрво). Исусово тело у гроб полаже Јосиф из Ариматеје. Стражари запечаћују гроб, али трећег дана Исус васкрсава и јавља се својим ученицима и Марији Магдалени. Иако је Тома испрва сумњао, Христово вазнесење на небо завршава се „Великим послањем” — позивом ученицима да шире његово учење.
Филм се завршава док „Алелуја хор” прати слику Исуса која се стапа са небеском светлошћу.
Улоге
Продукција Развој Највећа прича икад испричана настала је 1947. године као америчка радио-серија у епизодама од по пола сата, коју је написао Хенри Денкер и која је била инспирисана четири канонска Јеванђеља. Године 1949. радио-серија је адаптирана у роман који је написао Фалтон Аурслер, виши уредник часописа Reader's Digest. У мају 1954. године, Дарил Ф. Занук, председник компаније 20th Century Fox, откупио је филмска права на Аурслеров роман за 110.000 долара, као и проценат од зараде филма. Денкер је написао прву верзију сценарија, али студио није покренуо продукцију. Када је Занук 1956. године напустио студио, пројекат је био напуштен. У септембру 1958. Филип Дан је накратко постао део пројекта, потписавши уговор као продуцент.
У новембру 1958, док је Џорџ Стивенс снимао филм Дневник Ане Франк (1959) за 20th Century Fox, сазнао је да студио поседује права на Аурслеров роман. Стивенс је потом основао компанију The Greatest Story Productions ради снимања адаптације романа. Студио је одобрио почетни буџет од 10 милиона долара, што је било двоструко више од дотадашњег највећег износа који је издвојио на неки филм. Истог месеца био је у припреми и други религијски биографски филм, Краљ краљева, који је продуцирао Самјуел Бронстон. Спирос Скурас, председник студија 20th Century Fox, покушао је — али није успео — да откупи тај пројекат од Бронстона и компаније Metro-Goldwyn-Mayer, која је прихватила да буде дистрибутер филма. У јуну 1960, 20th Century Fox је иступио из Америчке филмске асоцијације, делимично због сличности између ова два филма.
У јуну 1960. године, Денкер је тужио Fox како би повратио филмска права и затражио 2,5 милиона долара одштете, тврдећи да студио није објавио филм пре краја 1959. године. Када су Денкер и Аурслерово имање продали права Fox-у, Денкер је у уговор унео клаузулу која је то регулисала. У септембру 1961. 20th Century Fox је објавио да је пројекат „одложен на неодређено”. Скурас није желео да објасни разлоге отказивања, али је одлука донета након што је студио претходне године забележио губитак од 13 милиона долара. Према часопису Variety, убрзо након што је филм Краљ краљева (1961) — у којем је Исуса глумио Џефри Хантер — био у завршној фази, више чланова управног одбора изразило је забринутост због могућих трошкова продукције. Већ је било потрошено више од милион долара на припрему сценарија, а датум почетка снимања још није био утврђен. Студио је пристао да преда филмска права Стивенсу и да му омогући повраћај уложених средстава уколико филм оствари 5 милиона долара профита. Истог месеца, четири америчка филмска студија — укључујући Magna Theatre Corporation — и два европска понудила су финансијску подршку за филм. До новембра 1961. Стивенс је пребацио пројекат у студио United Artists.
Писање Пре него што је почео да пише сценарио, Џорџ Стивенс је проучио 36 различитих превода Новог завета и саставио обимну референтну књигу са разним исечцима из Светог писма. Стивенс и Дејвид Браун, извршни директор компаније 20th Century Fox, разматрали су бројне сценаристе, међу којима су били Реј Бредбери, Реџиналд Роуз, Вилијам Саројан, Џоел Сејер и Ајван Мофат. Стивенс се затим састао са Мофатом у једном ресторану, где му је изложио своју визију филма — да буде побожан и универзалан. Стивенс је потом сарађивао прво са Мофатом, а затим са Џејмсом Лијем Баретом. То је био једини пут у његовој каријери да је Стивенс био потписан за сценарио филма који је сам режирао. Писање сценарија трајало је две године.
До јула 1960. године, за рад на довршавању сценарија ангажован је песник и писац Карл Сендберг. Он је остао део пројекта наредних тринаест месеци, након чега се вратио у свој дом у Флат Року, Северна Каролина. У септембру 1961. године, Сендберг је за часопис Variety изјавио да ће наставити да буде консултант пројеката све док ми Џорџ Стивенс не каже да престане. Његов допринос укључивао је, између осталог, кратак дијалог између Јуде Искариотског и Марије Магдалене, у којем она говори о томе што је скупоцени мирис употребила за помазање Исуса. Сендберг је у одјавној шпици филма наведен као „креативни сарадник”. Такође се кратко појављује у филму, као римски грађанин који мрко гледа Понтија Пилата када овај попусти пред гомилом и нареди распеће Исуса. До новембра 1961. године, Стивенс је завршио писање сценарија.
Трошкови су почели да расту већ током претпродукције. Стивенс је ангажовао француског уметника Андреа Жирара да изради 352 уљане слике библијских сцена које би послужиле као „таблице са сценама”. Стивенс је чак отпутовао у Ватикан, где се састао са папом Јованом XXIII ради савета.
Кастинг За улогу Исуса, Џорџ Стивенс је желео глумца који није познат међународној публици — некога ко у очима јавности не би имао секуларне или неприкладне асоцијације. У фебруару 1961. године, Стивенс је одабрао шведског глумца Макса фон Сидоуа за улогу Исуса. Он се до тада никада није појавио у филму на енглеском језику и био је најпознатији по својим улогама у драмама Ингмара Бергмана. Фон Сидоу је касније изјавио: „Са ужасом сам помислио на Сесила Б. Демила и филмове као што су Самсон и Далила и Десет заповести. Али када сам прочитао сценарио, схватио сам да улога Исуса уопште није верски клише.” Било је навода да ће Елизабет Тејлор тумачити Марију Магдалену, док су Марлон Брандо и Спенсер Трејси били разматрани за улоге Јуде Искариотског и Понтија Пилата.
Главне споредне улоге у филму добили су Дороти Макгвајер као Девица Марија, Роберт Лоџа као Јосиф, Чарлтон Хестон као Јован Крститељ и Тели Савалас као Понтије Пилат. Стивенс је замолио Саваласа да обрије главу за потребе улоге; Савалас је то учинио — и наставио да се шиша на ћелаво до краја живота. Филм Највећа прича икад испричана садржи велики ансамбл познатих глумаца, од којих се многи појављују у кратким, често камео улогама. Међу њима су били Пет Бун, Карол Бејкер, Дејвид Макалум, Сидни Поатје, Анџела Ленсбери, Хосе Ферер, Мартин Ландау, Ед Вин и Џон Вејн као римски центурион.
Према једној урбаној легенди, Вејн је своју једину реплику у филму — „Заиста, овај човек беше Син Божји” — изговорио три пута, али ниједан покушај није задовољио Стивенса. Редитељ му је затим саветовао: „Дај томе мало више страхопоштовања, Дјук.” На шта је Вејн поновио: „О, заиста, овај човек беше Син Божји.” Године 1984, филмски критичар Мајкл Медвед и његов брат Хари духовито су приметили: „Немогуће је гледати овај филм а не упустити се у весело препознавање глумаца; пут до Голготе, посебно, све више подсећа на Холивудску стазу славних.”
Снимање