Револуционарни терор, такође познат као револуционарни тероризам или владавина терора, односи се на институционализовану примену силе на контрареволуционаре, посебно током Француске револуције од 1793. до 1795. године (видети Јакобинска револуција)."Social Origins of Dictatorship and Democracy", by Barrington Moore, Edward Friedman, James C. Scott (1993) , p.101: "Social Consequences of Revolutionary Terror"French revolutionary terror was a gross exaggeration, say Lafayette experts. By Chandni Navalkha. April 28, 2008. accessed 5-20-2009 Термин „комунистички тероризам“ се такође користио за описивање револуционарног терора, од Црвеног терора у Русији и Културне револуције у Кини до владавине Црвених КмераBOOK REVIEW Exposition of revolutionary terror. The Gate, by Francois Bizot. Jul 4, 2003. accessed 5-20-2009 и других. Насупрот томе, „реакционарни терор“, често назван Бели терори, коришћен је за сузбијање револуција.
Порекло, еволуција и историја мини|Утапања у Нанту, анонимна слика из тог периода Немачки социјалдемократа Карл Кауцки прати порекло револуционарног терора до Владавине терора Француске револуције. Владимир Лењин је сматрао јакобинску употребу терора неопходном врлином и прихватио је ознаку Јакобинци за своје бољшевике.Schwab, Gail M., and John R. Jeanneney, The French Revolution of 1789 and its impact, p. 277-278, Greenwood Publishing Group 1995 Међутим, то га је разликовало од Карла Маркса.
Детерминистички поглед на историју користиле су комунистичке државе да би оправдале употребу терора. Комунисти су почели да користе тероризам, како државне тако и дисидентске групе, како у револуцији, тако и у консолидацији власти. Доктрине анархизма, марксизма, марксизма-лењинизма и маоизма подстакле су дисиденте који су се окренули тероризму.Lutz, James M. and Brenda J. Lutz Global terrorism, p. 134, Taylor & Francis 2008 Након Првог светског рата, комунистичке групе су наставиле да га користе у покушајима да свргну владе. За Мао Цедунга, тероризам је био прихватљиво средство.
Након Другог светског рата, марксистичко-лењинистичке групе које су тежиле независности, попут националиста, концентрисале су се на герилско ратовање заједно са тероризмом. Крајем педесетих и почетком шездесетих година 20. века дошло је до промене од ратова за национално ослобођење ка савременом тероризму. Деценијама су терористичке групе биле уско повезане са комунистичком идеологијом, будући да су биле доминантна категорија терориста седамдесетих и осамдесетих година 20. века, али данас су у мањини. Њихов пад се приписује крају Хладног рата и паду Совјетског Савеза.Crozier, Brian, Political victory: the elusive prize of military wars, p. 203, Transaction Publishers, 2005
Француска историчарка Софи Ванич прави разлику између револуционарног терора Француске револуције и савременог исламског тероризма и напада 11. септембра:Револуционарни терор није тероризам. Правити морални еквивалент између друге године Револуције и септембра 2001. је историјска и филозофска бесмислица[.] [...] Насиље примењено 11. септембра 2001. није имало за циљ ни једнакост ни слободу. Нити је то учинио ни превентивни рат који је објавио председник Сједињених Америчких Држава.
Види још
Комунистички тероризам Директна акција
Референце
Литература
Категорија:Револуционарни терор Категорија:Тероризам Категорија:Комунистички тероризам Категорија:Француска револуција Категорија:Револуционарне тактике Категорија:Комунистичка терминологија