Валполичела () је виноградарски регион покрајине Верона, источно од језера Гарда. Брдовити пољопривредни и мермерни регион малих газдинстава северно од Адиђеа познат је по производњи вина. Валполичела се налази одмах после Чиантија по укупној италијанској производњи вина са контролисаним пореклом (DOC).

Црвено вино Валполичела се обично прави од три сорте грожђа: Корвина Веронезе, Рондинела и Молинара. У овом подручју се производи низ различитих стилова вина, укључујући речото и Амароне, јако вино направљено од сушеног грожђа. Већина основних Валполичела су лагана, мирисна стона вина произведена у стилу новело, слично Новом божолом, и пуштају се у продају само неколико недеља након бербе. Валполичела Класико се прави од грожђа узгајаног у оригиналној зони производње Валполичеле. Валполичела Супериоре одлежава најмање годину дана и има садржај алкохола од најмање 12%. Валполичела Рипасо је облик Валполичеле Супериоре направљен од делимично сушених кожица грожђа које су остале од ферментације Амаронеа или речота.

Винарство у региону постоји барем од времена старих Грка. Валполичела се појављује у повељама из средине 12. века, комбинујући две долине за које се раније сматрало да постоје независно. Његова етимологија вероватно потиче од латинског vallis pulicellae („долина речних наноса“). Данас је економија Валполичеле у великој мери заснована на производњи вина. Колоквијално назван „бисер Вероне“, такође је био омиљена локација за сеоске виле за одмор. Валполичелу чини седам комунна: Пескантина, Сан Пјетро ин Каријано, Неграр, Марано ди Валполичела, Фумане, Сант'Амброђо ди Валполичела и Сант'Ана д'Алфаедо. Производна зона Валполичеле је проширена како би обухватила регионе околних равница када је Валполичела добила статус DOC 1968. У децембру 2009. производња десертних вина Амароне и речиото у оквиру Valpolicella DOC добила је свој посебан статус denominazione di origine controllata e garantita (DOCG).VinoWire News "Amarone and Recioto DOCG approved by Italian government " 1 December 2009.

Историја десно|мини|Крајем 20. века, пораст популарности Амаронеа довео је до повећања засада у зони Валполичела. Виноградарство се користи у региону Венето барем од времена старих Грка, иако тачан период гајења у области Валполичеле није прецизно познат. Традиција коришћења делимично сушеног грожђа (која се данас види у модерним винима Валполичеле) била је позната као „греко“ или „грчки стил“ производње вина, а њено порекло вероватно датира из овог периода. У 6. веку римски писац Касиодор бележи да су слатка вина овог подручја била омиљена на дворовима Остроготског краљевства Италије. Од 8. века Млетачка је дуго била витална трговачка лука на Медитерану, повезујући Византијско царство са остатком Европе. Трговачки записи показују да је једна од артикала којима се редовно трговало преко Венеције била локална вина произведена у провинцији Верона у брдима западно од Венеције. Током 15. и 16. века, борбе са Турцима су довеле до честих блокада млетачких лука, ограничавајући количину доступних вина за извоз са грчких острва и из иностранства. Ово је додатно подстакло развој домаћих винограда за Млечане, који су се још дубље ширили у брда Вероне и региона Валполичела.

19. век је донео низ недаћа већини региона производње вина, укључујући епидемију филоксере, оидијума, перјанице и уједињење Италије. Према списима француског историчара вина др Ц. Б. Черлетија из 1889., један од ретких италијанских винских региона који је изашао из овог периода релативно неоштећен био је Валполичела. 50-их година 20. века поново је откривен стил производње вина „Амароне“. 1968. регион Валполичела је добио званично признање за квалитетну производњу вина када му је додељен сопствени DOC. Међутим, са признањем DOC-а дошло је и до великог проширења виноградарских површина којима је дозвољена производња вина Valpolicella DOC, укључујући земљиште у плодним равницама реке По, које имају тенденцију да производе велике приносе грожђа различитих квалитета. Поред тога, састав грожђа за вина Valpolicella је проширен тако да укључује сорте нижег потенцијалног квалитета као што су Молинара и Рондинела. То је довело до општег пада квалитета, што је имало штетан утицај не само на репутацију подручја на међународном тржишту вина, већ и на продају и цене. Како је производња вина постајала мање профитабилна, виногради у подручјима са најинтензивнијим радом (као што су падине у класичној зони) су ишчупани и напуштени. Ово је померило извор производње грожђа још даље од брдских региона са бољим квалитетом, ка плодним равницама.

Током 80-их и 90-их, вина Амароне из Валполичеле доживела су нагли пораст популарности на светском тржишту вина. Производња Амаронеа скочила је са 19.772 хектолитра 1972. на 46.500 хл до 1990. До 2000. производња Амаронеа порасла је на преко 148.000 хл. До тог тренутка, цена грожђа намењеног производњи Амаронеа била је скоро три пута већа од оне коју би упоредива количина грожђа достигла за основну производњу Валполичеле. Ово је изазвало поновно интересовање за садњу винограда на брдским локацијама на великим надморским висинама које су давале ниже приносе грожђа које је боље погодно за производњу Амаронеа. У 21. веку, репутација вина Валполичеле наставила је да се шири на светском тржишту вина, јер су амбициозни винари почели више да улажу у напредне технике виноградарства и производње вина које производе вина вишег квалитета. 2003. прописи DOC-а су прилагођени како би се елиминисали обавезни захтеви за мешање грожђа испод квалитета, као што је Молинара. Крајем 2009.производња десертних вина Амароне и речиото у зони Валполичеле добила је ознаку вина највишег квалитета у Италији као DOCG зоне. VinoWire News "Amarone and Recioto DOCG approved by Italian government " 1 December 2009.

Клима и географија десно|мини|Виноград у Валполичели Валполичела има опсег од благе до хладне континенталне климе на коју утиче близина две значајне водене површине - језера Гарда на западу и Јадранског мора на југоистоку. Најхладнији региони су у подножју Монти Лесини на северу, где хладни ветрови дувају ка југу из Алпа. Ово подручје се традиционално класификује као класична зона. Према југу и истоку, клима постаје топлија у плодним равницама реке Адиђе. Просечна температура током вегетационог периода је обично око 23,6 °C, са просечном количином падавина око 860 мм.

Виноградска земљишта у региону се крећу од моренског шљунка близу језера Гарда до доломитског резидуалног шљунка са алувијалним наслагама у плодним централним равницама. Према истоку и близу Соаве DOC налази се неколико подручја са вулканским земљиштима. Најповољније лоцирани виногради налазе се у подножју Монти Лесини у класичној зони где грожђе сазрева на надморској висини између 150 и 460 метара.

Вински региони десно|мини|Флаша и чаша вина Valpolicella DOC Валполичела се на западу граничи са Бардолином, који се налази дуж обале Гарде, а који производи слична вина као основна Валполичела користећи многе од истих сорти грожђа. Историјско „срце“ винарства Валполичеле налази се у брдима Монти Лесини која се налазе северозападно од Вероне. 1968. границе региона су проширене далеко на исток према производној зони Соаве и на југ до равница северне обале реке По и Адиђеа.

Данас је оригинална зона позната као зона Валполичела Класико и може бити прописно назначена на вина произведених у потпуности од грожђа узгајаног у овом подручју. Данас се преко 40% целокупне производње вина у Валполичели одвија у зони Класико, са процењеном годишњом производњом од 460.000 хл. Још једна подзона којој је дозвољено да своје име дода вину је Валполичела Валпантена која се налази у долини источно од Вероне.

Сорте грожђа Већина вина произведених под ознаком Valpolicella DOC су црвена и обично садрже значајну количину најистакнутије сорте грожђа у том подручју, Корвина. Остале сорте грожђа које се користе у производњи вина најчешће укључују Рондинела и Корвиноне, али и Молинара, Розињола, Неграра, Барбера, Санђовезе… Неколико произвођача експериментише са оживљавањем аутохтоне сорте грожђа Оселета. Вина се производе у широком спектру стилова, од основних стоних вина новог тела, црвених вина пуног тела, слатких десертних вина, па чак и пенушавих спуманте вина. Најосновнија вина су лагана и често се служе благо охлађена. Имају многе карактеристике сличне вину Божоле и често су позната по укусу вишње.

Амароне лево|мини|Амароне се често служи са тешким јелима. Иако Амаронеа постоји у региону вековима, веома ретко се правио као намерно осмишљен стил вина. Углавном се производио у топлим бербама када су серије вина намењених за слатки речото ненамерно остављале да ферментишу потпуно суве. Модерни концепт Амаронеа има корене са почетка 1950-их када су произвођачи „поново открили“ и почели намерно да користе сојеве квасца који су могли да ферментишу високе нивое шећера у вину потпуно у алкохол. Први потпуно суви Амароне који је комерцијално пласиран на тржиште био је из 1953. 2009. производња вина Амароне у зони Валполичела добила је статус DOCG. Током процеса подношења петиције, произвођачи вина у региону успоставили су неколико прописа о контроли квалитета, укључујући квоте за количину грожђа узгајаног у плодним равницама које се може користити у производњи Амаронеа. Још једна мера била је уклањање Молинаре са листе обавезних сорти грожђа за мешање 2003.

Амароне је јединствен у свету вина. Типично, пун алкохола и зрелог укуса вина, производи се у регионима са веома топлом климом, где грожђе може да акумулира велике количине шећера током сазревања на лози. Примери региона са топлом климом укључују делове Аустралије, Калифорније и јужне Италије. Регион Валполичела је окарактерисан као „регион хладне климе“ где се нивои киселине обично одржавају, а стварање шећера се спорије одвија у лози. Грожђе намењено за Амароне је последње грожђе у Валполичели које се бере, сазревајући што је могуће више пре него што се појаве буђ и трулеж. Шећери у грожђу се затим концентришу процесом сушења где се чувају у посебним сушарама од три до четири месеца. Током овог времена, преко трећине воде се уклања док се грожђе смежура у суво грожђе. Ова метода производи грожђе које и даље одржава равнотежу киселине грожђа хладне климе. Амароне се разликује од осталих вина касне бербе по томе што се присуство Botrytis cinerea активно не препоручује, јер винари покушавају да избегну димљене, буђаве укусе који долазе са вином зараженим ботритизом. У винограду се води рачуна да се грожђе држи сувим и бере пре него што се развије трулеж.

Референце

Литература

Спољашње везе

Званични портал за регион Валполичела: Вино Кључне чињенице о винима из Валполичеле

Категорија:Странице са непрегледаним преводима Категорија:Виноградарство