Мајкл Џон Муркок (; рођен 18. децембра 1939) енглески је књижевник, првенствено научне фантастике и фантастике, који је објавио велики број добро прихваћених књижевних романа, као и комичних трилера, графичких новела и публицистике. Радио је као уредник, а такође је и успешан музичар. Најпознатији је по својим романима о лику Елрику од Мелнибонеа, који су имали кључни утицај на поље фантастике током 1960-их и 1970-их година.
Као уредник британског часописа научне фантастике New Worlds, од маја 1964. до марта 1971. године, а затим поново од 1976. до 1996. године, Муркок је подстицао развој „новог таласа” у Великој Британији, а индиректно и у Сједињеним Америчким Државама, што је довело до појаве сајберпанка. Његово објављивање романа Bug Jack Barron (1969) Нормана Спинрада у наставцима било је озлоглашено; у Парламенту су поједини британски посланици осудили Уметнички савет Велике Британије због финансирања часописа., стр. 250. Године 2008. Тајмс је уврстио Муркока на своју листу „50 највећих британских писаца од 1945. године”.
Муркок је такође музичар; сарађивао је са музичким саставима Hawkwind, Blue Öyster Cult, Spirits Burning, као и са Робертом Калвертом, а има и свој пројекат, Michael Moorcock & The Deep Fix.
Биографија Мајкл Муркок је рођен у Мичаму, Сари (данас Велики Лондон), у децембру 1939. године, а пејзажи Лондона, посебно области Нотинг Хил Гејт и Ладбрук Гроув, имали су важан утицај на нека од његових дела (као што су романи о Корнелијусу).
Муркок је поменуо дела The Master Mind of Mars Едгара Рајса Бароуза, The Apple Cart Џорџа Бернарда Шоа и The Constable of St. Nicholas Едвина Лестера Арнолда као прве три књиге за одрасле које је прочитао пре поласка у основну школу. Прва књига коју је купио био је половни примерак Ходочасниковог пута.
Муркок је бивши супруг књижевнице Хилари Бејли, са којом је имао троје деце: Софи (рођена 1963), Кетрин (рођена 1964) и Макса (рођен 1972). Такође је бивши супруг Џил Ричес, која се касније удала за Роберта Калверта. Она је илустровала неке од Муркокових књига, укључујући корице, међу којима је и омот за прво издање романа Gloriana (1978). Године 1983. Линда Стил постала је Муркокова трећа супруга., multiverse.org.
Био је рани члан Америчког удружења мачеваоца и чаробњака (SAGA), лабаве групе од осам аутора херојске фантастике основане 1960-их, коју је предводио Лин Картер, а чији су чланови бирани искључиво на основу својих дела у жанру фантастике.
Муркок је тема четири књижевна дела, монографије и интервјуа, које је написао Колин Гринланд. Године 1983. Гринланд је објавио The Entropy Exhibition: Michael Moorcock and the British 'New Wave' in Science Fiction. Уследила је књига Michael Moorcock: Death is No Obstacle (1992), дугачки интервју о техникама писања. Новија дела о њему су Michael Moorcock: Law of Chaos Џефа Гардинера и Michael Moorcock: Fiction, Fantasy and the World's Pain Марка Скрогинса.
Током 1990-их, Муркок се преселио у Тексас у Сједињеним Америчким Државама. Његова супруга Линда је Американка. Половину године проводи у Тексасу, а другу половину у Паризу.
Политички ставови Муркокова дела често садрже политички садржај. У једном интервјуу је изјавио: „Ја сам анархиста и прагматиста. Моја морална/филозофска позиција је позиција анархисте.” Описујући како се његово писање односи према његовој политичкој филозофији, Муркок каже: „Моје књиге се често баве аристократским херојима, боговима и слично. Све оне се завршавају нотом која често директно наводи да не треба служити ни боговима ни господарима, већ постати сопствени господар.”
Поред коришћења фикције за истраживање своје политике, Муркок се такође бави ненасилним политичким активизмом. Како би „маргинализовао ствари које објективизују жене и сугеришу да жене уживају у пребијању”, подстицао је ланац књижара W H Smith да премести серију романа Gor Џона Нормана на горње полице. Дуги низ година писао је за часописе и новине свих политичких опредељења, укључујући Тајмс, New Statesman, The Spectator, Гардијан, The Daily Telegraph, Вашингтон пост и многе друге.
Књижевни рад
Фикција Муркок је почео да пише још док је био у школи, доприносећи часопису који је назвао Outlaw's Own од 1950. године.
Године 1957, са 17 година, Муркок је постао уредник часописа Tarzan Adventures (националног омладинског недељника), где је објавио најмање десетак сопствених прича о „Соџану мачеваоцу”. Са 18 година (1958) написао је алегоријски фантастични роман The Golden Barge. Ово дело је остало необјављено до 1980. године, када га је издала кућа Savoy Books са уводом М. Џона Харисона. Са 19 година, Муркок је радио на The Sexton Blake Library, серији петпарачке фикције о Секстону Блејку.
Под Муркоковим вођством, New Worlds је постао централно место „новог таласа” научне фантастике. Овај покрет промовисао је индивидуалну визију, књижевни стил и егзистенцијални поглед на технолошке промене, за разлику од генеричке „тврде научне фантастике”.
Током тог периода, повремено је писао под псеудонимом Џејмс Колвин. Сатирична читуља за Колвина појавила се у часопису New Worlds бр. 197 (јануар 1970), коју је написао Чарлс Плат као „Вилијам Баркли”. Муркок често користи иницијале „Ј.Ц.” (Џ. К.); то су и иницијали Исуса Христа, који је тема његове новеле Behold the Man (1967), награђене наградом Небјула. То су такође иницијали разних ликова „Вечног шампиона” као што су Џери Корнелијус (Jerry Cornelius), Џери Корнел (Jerry Cornell) и Џерек Карнелијан (Jherek Carnelian). Последњих година, Муркок користи псеудоним Ворвик Колвин мл.
Муркок је такође објављивао пастише писаца према којима је гајио наклоност као дечак, укључујући Едгара Рајса Бароуза, Ли Бракет и Роберта Е. Хауарда. Све његове фантастичне авантуре имају елементе сатире и пародије. Иако су његове херојске фантазије његове најштампаније књиге у САД, у Великој Британији је стекао углед као књижевни аутор, добивши награду Гардијан за фикцију 1977. године за The Condition of Muzak, док је роман Mother London касније био у ужем избору за Витбредову награду., Los Angeles Review of Books, 30. 1. 2013.
Романи и серије као што су Квартет Корнелијус, Mother London, King of the City, Квартет Пјат и збирка кратких прича London Bone успоставили су га као значајног савременог књижевног романописца у очима критичара као што су Ијан Синклер, Питер Акројд и Алан Маси. Године 2008. Муркок је уврштен међу педесет најбољих британских романописаца од 1945. године. Готово све његове приче део су његове свеобухватне теме „Вечног шампиона”, са ликовима (укључујући Елрика) који прелазе из једне приче и фиктивног универзума у други.
Већина Муркокових ранијих радова састојала се од кратких прича и релативно кратких романа. Навео је да је могао да напише 15.000 речи дневно. Међутим, од 1980-их, Муркок пише дуже, књижевније романе „главног тока”, попут Mother London и Byzantium Endures, али наставља да се враћа ликовима из својих ранијих дела. Са објављивањем треће и последње књиге у низу о Елрику Moonbeam Roads, најавио је да се „повлачи” из писања херојске фантастике, иако је наставио да пише Елрикове авантуре као графичке новеле. Године 2006. завршио је свој хваљени низ о пуковнику Пјату, који се бави нацистичким холокаустом.
Елрик од Мелнибонеа и Вечни шампион Муркокова најпродаванија дела су приче о „Елрику од Мелнибонеа”. У њима је Елрик намерна супротност клишеима који се налазе у фантастичним авантуристичким романима инспирисаним делима Џ. Р. Р. Толкина.
Централни концепт многих његових фантастичних романа је „Вечни шампион”, који има више идентитета широм алтернативних универзума. Ова космологија се у његовим романима назива „мултиверзум”. Мултиверзум се бави фундаменталним поларностима, као што су Ред (Закон) против Хаоса, и поредак против ентропије.
Елриков успех засенио је друга Муркокова дела, иако је теме из Елрикових прича уткао и у друге наслове (на пример, романи о Хокмуну и Коруму).
Џери Корнелијус Још једна Муркокова креација је Џери Корнелијус, урбани авантуриста двосмисленог пола. Ове књиге биле су сатира модерног доба, укључујући Вијетнамски рат. Прва књига о Џерију Корнелијусу, The Final Programme (1968), екранизована је 1973. године.
Ставови о писању фикције Муркок је ватрени поборник дела Мервина Пика.
Критичан је према делима Џ. Р. Р. Толкина. Упознао је и Толкина и К. С. Луиса у тинејџерским данима и тврди да су му се лично допали, иако их не цени на уметничком плану. Критиковао је дела попут Господара прстенова због њиховог погледа на свет типа „Merry England”, упоређујући Толкинов роман са Винијем Пуом у свом есеју „Epic Pooh”.
Такође је критиковао писце због њихових политичких агенди. У есеју „Starship Stormtroopers” (1978) критиковао је Роберта А. Хајнлајна и Х. Ф. Лавкрафта због ауторитарних, односно расистичких ставова.
Дељење измишљених универзума Муркок је дозволио другим писцима да пишу приче у његовом универзуму Џерија Корнелијуса. Брајан Олдис, Хилари Бејли, М. Џон Харисон, Норман Спинрад и други написали су такве приче.
Пријатељ је са стрип сценаристом Аланом Муром и дозволио му је коришћење свог лика, Мајкла Кејна са Старог Марса, у Муровом стрипу The League of Extraordinary Gentlemen, Volume II.
Године 2010. написао је роман Doctor Who: The Coming of the Terraphiles за BBC Books, спајајући Доктор Ху универзум са својим мултиверзумом.
Музика
Michael Moorcock & The Deep Fix Муркок има свој музички пројекат који снима под именом Michael Moorcock & The Deep Fix. Први албум New Worlds Fair објављен је 1975. године. На албуму су учествовали и чланови групе Hawkwind.
Са групом Hawkwind Муркок је више пута сарађивао са британским рок бендом Hawkwind. Песма „The Black Corridor” садржи дословне цитате из његовог истоименог романа. Такође је написао текст за песму „Sonic Attack”. Албум групе Hawkwind The Chronicle of the Black Sword углавном је заснован на романима о Елрику.
Са групом Blue Öyster Cult Муркок је написао текстове за три песме америчког бенда Blue Öyster Cult: „Black Blade” (која се односи на мач Олујник), „Veteran of the Psychic Wars” (Елрикове емоције) и „The Great Sun Jester”.
Са групом Smoulder Муркок је написао и приповедао увод за песму „Victims of Fate” бенда Smoulder, која се налази на њиховом албуму Violent Creed of Vengeance из 2023. године.
Награде и признања мини|Муркок 2006. године Мајкл Муркок је добио бројна признања за свој допринос жанру.
1967: Награда Небјула (новела): Behold the Man 1972: Награда Аугуст Дерлет: The Knight of the Swords 1973: Награда Аугуст Дерлет: The King of the Swords 1974: Британска награда за фантастику (кратка прича): The Jade Man's Eyes 1975: Награда Аугуст Дерлет: The Sword and the Stallion 1976: Награда Аугуст Дерлет: The Hollow Lands 1977: Награда Гардијан за фикцију: The Condition of Muzak 1979: Меморијална награда Џон В. Кембел: Gloriana 1979: Светска награда за фантастику (најбољи роман): Gloriana 2000: Светска награда за фантастику за животно дело. 2002: Уврштен у Дворану славних научне фантастике и фантастике. 2008: Награда Демон Најт велемајстор (SFWA).
Изабрана дела
The Best of Michael Moorcock (2009) Серијал о Елрику од Мелнибонеа (1961–2023), укључујући: The Dreaming City (1961) The Stealer of Souls (1963) Олујник (Stormbringer, 1965) Елрик од Мелнибонеа (Elric of Melniboné, 1972) The Sailor on the Seas of Fate (1976) The Weird of the White Wolf (1977) The Vanishing Tower (1977) The Bane of the Black Sword (1967) The Fortress of the Pearl (1989) The Revenge of the Rose (1991) The Citadel of Forgotten Myths (2022) The Folk of the Forest (новелета) (2023) Серијал о Доријану Хокмуну (1967–1975): The Jewel in the Skull (1967) The Mad God's Amulet (1968) The Sword of the Dawn (1968) The Runestaff (1969) Count Brass (1973) The Champion of Garathorm (1973) The Quest for Tanelorn (1975) Серијал о Ерекозеу (1970–1987), укључујући: The Eternal Champion (1970) Phoenix in Obsidian (1970) The Swords of Heaven, the Flowers of Hell (1979) The Dragon in the Sword (1987)