Мизотеизам (од старогрчког μισόθεος, где „μῖσος“ значи „мржња“ и „θεός“ значи „Бог“) је врста религиозног става која подразумева мржњу према Богу и божанским силама. Постоје две врсте погледа на свет у вези са питањем Божјег постојања: прво које прихвата постојање Творца (теизам) и други да Творац не постоји (атеизам). Антитеизам, који пориче религију и карактерише га концепт безбожности, такође се супротставља теизму. Теизам, заузврат, дели ставове Твораца према стварању на добре и зле или равнодушне.

Постојање концепата зла, неправде и патње у свету довело је до теодицеје - система доктрина које оправдавају постојање зла у свету који је створио добри Творац. Тврдња да је Бог зао карактеристична је за дистеизам и мизотеизам. Термин мизотеизам је супротност еутеизму, који означава бесконачну Божју доброту и означава негативан став према Богу (мржњу), а не став о његовој природи. Разлика између атеизма и мизотеизма је у томе што овај други изражава стварну емоцију према Богу (мржњу), док атеизам засупа његово непостојање.

Дистеизам (од старогрчког „δυσ-“, „θεός“, „лош бог“) је веровање да Бог није у потпуности добар, а могуће је и зао. Неки заговорници дистеизма, попут Ели Визела, иако заговарају постојање злог Бога, не изражавају мржњу према њему због тога, као у мизотеизму. Идеје које стоје иза мизотеизма могу се пратити од Књиге о Јову, преко епикурејства, до деизма, анархизма, ничеанске филозофије, феминизма и радикалног хуманизма. Модерни мизотеизам је еволуирао у идеју малтеизма, која тврди да чак и ако Бог описан у Библији заиста постоји, он није погодан за обожавање због својих ниских моралних стандарда.

Историја

Политеизам (паганизам) Богови лажови се налазе у политеистичким системима веровања у многим културама (на пример, у старогрчким, нордијским и словенским митовима).

На пример, у германско-скандинавској митологији, бог Локи је оличење лукавства, обмане и преваре; у грчкој митологији то је Арес, бог ратних ужаса.

Други пример је Ешу, бог преваранта религије народа Јоруба, који намерно подстиче насиље међу људима ради сопствене забаве, говорећи да је „изазивање раздора његова највећа радост“.

Многа политеистичка божанства од праисторијских времена нису сматрана ни добрим ни злим (или да поседују обе особине).

Епикурејство У оквиру старогрчке филозофије епикурејства (4-3 век пре нове ере), Епикур је поставио проблем зла: "Бог жели да спречи зло, али не може? Онда није свемогућ. Он може, али не жели? Онда није добронамеран. Он може и жели? Одакле онда долази зло? Он не може и не жели? Зашто га онда називати Богом?"

Монотеизам У схватању Бога као врховног добра, тврдња да Бог није у потпуности добар (проблем зла, Еутифронова дилема) била би оксиморон. Ипак, у монотеизму се јавља такав парадокс, који захтева оправдање Бога-теодицеје, а решава се, из теолошке перспективе, идејама дуализма о другом Богу са злим карактеристикама, што указује на филозофски и морални разлог постојања зла, који је неопходан за Божји план, недоступан људском разумевању, као и за осигурање принципа слободне воље. Теологија објашњава да поред „видљиве“ кривице постоји и „невидљива“ кривица (кривица или наслеђе предака), доступна само Божјем погледу. На крају времена, божанска мудрост ће се открити у људима: видеће праве узроке догађаја. Међутим, са развојем људске мисли, појавили су се такви карактеристични фактори људског понашања као што су лично ауторство, интенционалност, одговорност итд., на којима је заснована филозофија 16.-18. века, омогућавајући мислиоцима доба просветитељства да се упуштају у полемике са религијом и теологијом, уништавајући теодицеју и морално-рационалистичка оправдања за постојање Бога. Тако је секуларни хуманиста Кристофер Хиченс критиковао оно што је назвао „три велика монотеизма“ - аврамске религије (хришћанство, ислам и јудаизам) - у једној од својих најпознатијих књига, „Бог није велики“.

Јудаизам Библија садржи разне примере, већином из Петокњижја, који пружају основу за дистеистичке ставове када се расправља о етици у Библији. У одељку Танаха о Кетувиму, Књига о Јову пружа основу за дистеизам. Карл Јунгов „Одговор Јову“ тврди да се, иако се Јов потчинио свемоћи Јахвеа, Јов ипак показао моралнијим и савеснијим од Бога који га је неосновано мучио.

Крајем 1930-их и 1940-их, трагедија Холокауста довела је до нове теологије Холокауста, посебно релевантне за јудаизам.

Деизам Деизам је решио библијске контрадикције увођењем фундаменталне тезе да је Бог само Творац, који се, након чина стварања, не меша у послове свог стварања. Англоамерички филозоф и писац Томас Пејн, деиста, логично објашњење за узрок зла, критикујући општеприхваћеније схватања о Богу него о самом Богу, написао је у својој књизи „Доба разума“, фокусирајући се на контрадикције Библије: "...кад год читамо непристојне приче, похотне разврате, окрутна и мучна погубљења, немилосрдну освету која испуњава више од половине Библије, било би доследније назвати ову реч демоном него речју Божјом."

Деистичке идеје утицале су на филозофију и верске ставове маркиза де Сада, који је улогу ствараоца приписао природи. Његов роман „Жистин“ садржао је десет страница библијских недоследности, док га је недостатак религиозности учинио рањивим на старост и смрт, као коначност постојања, лишавајући га утехе. Марк Твен, деиста, аргументовао се против онога што је сматрао ситним Богом у својој постхумно објављеној књизи „Библија према Марку Твену: Списи о небу, Едену и потопу“.

У гностицизму Централно питање гностицизма и агностицизма је могућност познавања и разумевања Бога. У неким верзијама древног гностицизма, као што су сетијанизам, офитизам и маркионизам, демијург је често приказиван као генерално зло биће, верујући да је Бог (божанство које су обожавали Јевреји, грчки пагански филозофи и хришћани) заправо зли творац или демијург који стоји између њих и неког већег, истински добронамерног, стварног божанства.

У хришћанству Помињање Бога као гневног или окрутног је ређе у Новом завету него у Старом. Међутим, најтеже теолошко питање за хришћанство је питање предодређења. Дакле, доктрине Калвина, француског теолога, полемичара и пастора протестантске реформације (16. век), о предодређењу нису могле успешно да избегну приказивање Бога као „аутора зла“, који, чак и пре рођења особе, предодређује њену изабраност, изражену у давању истинске вере, опроштаја и спасења, независно од њених земаљских дела.

Историјска тврдња блиска дистеизму – deus deceptor, „зли демон“ (dieu trompeur) из Рене Декартових „Медитација о првој филозофији“ – протумачена је од стране протестантских критичара као богохулна тврдња да Бог показује зле намере. Али Ричард Кенингтон тврди да Декарт никада није прогласио свог „демона“ свемоћним, већ само да није мање моћан него што је лажан, и стога очигледно није еквивалентан Богу, једином свемоћном божанству.

Фридрих Ниче је критиковао хришћанство у својој књизи Антихрист: Проклетство хришћанства.

Ислам Због кршења ортодоксног муслиманског принципа о непогрешивости библијских портрета у преношењу Божанског Откровења, британски писац индијског порекла Салман Рушди био је прогоњен од стране муслимана због богохуљења и сатире и осуђен је на смрт због свог романа „Сатански стихови“ (1988). Рушди се бави двосмисленом и сложеном радњом, у којој протагониста романа само сања о нападима на религију у облику ревизионистичке историје оснивања ислама, што је управо оно што је најнеприхватљивије за многе муслимане. Књига се бави горућим питањима, доводи у питање вредности и шокантних појмова], испуњавајући сврху додељену просветитељству још у 18. веку.

Терминологија Енглеску реч је користио енглески писац Томас де Квинси 1846. године. Године 1907, реч „мизотеизам“ појавила се у Чемберсовом енглеском речнику.

У уметности и књижевности Познати књижевни израз мизотеистичких осећања је Гетеов „Прометеј“, написан 1770-их.

Концепт да су богови или равнодушни према човечанству или активно непријатељски настројени према њему представља Лавкрафт у својој књижевној филозофији Космичког индиферентизма, која прожима митове о Ктулхуу.

Књига Бернарда Швајцера, „Мржња према Богу: Неиспричана прича о мизотеизму“, посвећена је теми мизотеизма. Писци који деле мизотеистичке идеје укључују Персија Биша Шелија, Алџернона Свинберна, Зору Нил Херстон, Ребеку Вест, Елија Визела, Питера Шафера, Филипа Пулмана и друге.

У свом роману из 1879. године, „Браћа Карамазови“, Фјодор Достојевски формулише оно што би се могло назвати дистеистичким одбацивањем Бога, водећи своје ликове кроз казуистичке eскапистичка избегавања умируће традиционалне религиозности ка вери без разума – фидеизму. Две идеје се сударају у уму Ивана Карамазова. Прва је есхатолошка: нада у складан крај светског живота. Друга је о неискупљивости насиља над децом, мученом презиру према Богу и мржњи према Његовој рационалној недоказивости и према чињеници да су Божја творевина, људи, „недовршена, експериментална бића, створена као да су у ругању“. Есхатологија превладава, претварајући се у нихилизам, чији је главни софизам теза „Ако Бог не постоји, онда је све дозвољено“, која карактерише општи ментални склоп руске комунистичке моралне филозофије. Принцип „све је дозвољено“ рађа се из мржње према Богу, из идеје да Бог постоји, али је недостојан постојања, и стога позива на људско деловање које уништава свет. Уместо тога, морамо „окренути против себе“ моралну тачност којом је Бог судио.

У драми јеврејског писца Ели Визела „Суђење Богу“ (1979), преживели погрома у којем је убијена већина становника јеврејског села из 17. века суде Богу због његове окрутности и равнодушности према њиховој патњи.

Референце

Категорија:Религиозна веровања и доктрине