мини|Војна карта у размери 1:1.000.000 која укључује и подручје глечера Сијачен (1966) Глечер Сијачен () је планински глечер између Индије и Пакистана у источном делу венца Каракорума, у ширем подручју Кашмира, између гребена Салторо на западу и главног низа Каракорума на истоку. Пружа се у правцу северозапад–југоисток и најчешће се наводи као дугачак око 74–75 km, са површином реда величине око 936 km² али процене варирају у зависности од тога да ли се обухватају притоке и дефиниција сливне целине. У појединим савременим прегледима и даљинским истраживањима Сијачен се описује као један од највећих глечера Каракорума и један од најзначајнијих глечерских система Азије.
Глечер настаје у висинској зони изнад око 6.000 m и спушта се до око 3.500–3.600 m. Као извориште се наводи подручје превоја Индира на истоименом гребену, док се на чело (снежник) надовезује више приточних ледника. Топљењем на излазу из глечерског језика формирају се потоци који се ниже низводно спајају у реку Нубра, притоку Шјока. Овај речни систем припада сливу реке Инд, што Сијачен сврстава међу важне висинске резерве воде у делу Хималајско-каракрумске регије која се често назива Трећи пол.
Подручје Сијачена је, истовремено, део дуготрајног територијалног спора између Индије и Пакистана у оквиру кашмирског питања. Обе државе полажу право на област, а од 1984. године Индија је успоставила контролу над већим делом глечера и задржала војно присуство у зони високих превоја и гребена. Због размештаја јединица на изузетно великим надморским висинама и у екстремним климатским условима, подручје се често описује као највише бојиште на свету.
Етимологија Назив Сијачен потиче из балти језика, у којем sia означава дивљу ружу (жбуње/биљку из фамилије ружа), док се chen у локалној топонимији јавља као елемент са значењем много/у изобиљу. У том контексту, назив се најчешће тумачи као место/земља дивљих ружа, односно подручје где су дивље руже присутне у већој мери.
У раној англофоној литератури јављају се и облици Sia-chen и преводни назив Rose Glacier (глечер руже). У истом раду наведено је и уже тумачење по којем Siachen дословно означава ружин жбун, при чему се chen објашњава као збир/скуп трња, уз напомену о могућој вези са тибетанским обликом назива. Учвршћивање и именовање у савременој употреби у вези је са британским истраживачем Томом Лонгстафом, који је глечер именовао почетком 20. века.
Историја Рана помињања и истраживања у 19. веку Постојање великих ледника у долини Нубре привлачило је пажњу европских путописаца и истраживача још у првој половини 19. века, али је глечер Сијачен дуго остао слабо познат и на картама непоуздано приказан. У историографским прегледима источног Каракорума наводи се да је Хенри Стрејчи 1848. године први документовано потврдио постојање глечера (на старим картама и записима јавља се и као Saichar) и да је са чела глечера у долини Нубре продро неколико километара уз глечерски језик. Исти прегледи помињу и накнадне посете појединих истраживача и службеника колонијалне администрације укључујући Томаса Томсона и Фредерика Друа, као и ране скице доњег дела глечерског подручја које су израђиване у оквиру активности Геодетске службе Индије у другој половини 19. века. лево|мини|307x307п|Прелазак Фени Булок Воркман преко глечерске реке (1912) Почетком 20. века уследио је период систематичнијег истраживања источног Каракорума. Експедиција коју су 1909. године предводили Том Лонгстаф, Артур Нив и А. М. Слингзби прешла је превој Билафонд Ла и извршила запажања која су значајно допунила и делом кориговала дотадашње представе о правцу, дужини и разгранавању глечерског система. Именовање глечера у савременој употреби најчешће се приписује управо Лонгстафу. Нарочито важан допринос раном картографисању дала је експедиција Фени Булок Воркман и Хантера Воркмана 1911—1912. године, која је извела низ успона и прелаза у изворишним зонама, а уједно ангажовала геодету Гранта Питркина ради прецизнијег снимања. Резултати су објављени у стручним публикацијама и коришћени као основ за детаљније карте глечера и околних врхова и превоја. У исто време, поједине околне групе врхова су триангулисане, што је допринело усклађивању истраживачких карата са званичном триангулационом мрежом.
У другој половини 20. века и посебно од краја 20. века, истраживања Сијачена све више се ослањају на комбинацију теренских глациолошких мерења и даљинске детекције, што је омогућило систематичније праћење промена површине и динамике ледника. мини|279x279п|Картирано подручје Каракорумског масива у размери 1:250.000 (2010)
Картографисање и мерења у 20. и 21. веку Током друге половине 20. века на Сијачену су рађена и теренска глациолошка мерења, укључујући и студије масеног биланса (акумулације и аблације) за хидролошке године 1986–87 до 1990–91.
Од краја 20. века и нарочито у 21. веку, истраживања и картографисање глечера све више се ослањају на даљинску детекцију (оптичке и радарске сателитске снимке, дигиталне моделе рељефа и интерферометрију), што је омогућило систематичније процене промена површине и висине, варијација брзине течења леда и извођење масеног буџета на нивоу целог система ледника. У оквиру таквих анализа коришћени су вишедеценијски низови слика и података, као и радарски сензори попут Envisat ASAR и ALOS платформи, што омогућава праћење сезонских и међугодишњих промена брзина и деформација површине леда у условима честе облачности. Поједине студије су, такође, примењивале радарску интерферометрију за процену деформација у горњим деловима глечера.
Сателитске фотографије и визуелне интерпретације терена укључујући и снимке са МКС/ISS користе се и као илустративни материјал за приказ морфолошких облика (морене, спајање притока и сл.) и положаја глечера у ширем рељефном оквиру Каракорума.
Географија Глечер Сијачен се налази у источном делу венца Каракорума, у ширем подручју Кашмира, између гребена Салторо на западу и главног низа Каракорума на истоку. Глечер је оријентисан приближно у правцу северозапад–југоисток. Наводи се да изворишни део почиње у подручју превоја Индира на истоименом гребену, на надморској висини од око 6.115 m, док се леднички језик спушта до око 3.570 m надморске висине.
У савременим описима заснованим на сателитским фотографијама Сијачен се описује као глечер дуг око 75 km, при чему се наводи да је реч о другом најдужем глечеру у Земљиним средњим географским ширинама (изузимајући континенталне леднике Антарктика и Гренланда).
Сијачен напаја више приточних ледника. Као источне притоке наводе се Терем Шехр, Северни Теронг и Јужни Теронг, док се на западној страни помињу Зингрулма, Ђонгла, Лолофонд и две неименоване притоке. На снимцима из свемира уочљиве су изражене средишње морене које настају спајањем притока и транспортом сипарног материјала низ леднички ток. Топљењем леда у доњим деловима глечера настаје река Нубра, која је притока Инда (преко система Шјока). Због тога се Сијачен често наводи као важан елемент висинског водног режима у источно-каракрумском делу слива Инда, посебно током топлијег дела године, када појачано топљење доприноси протицају низводно.
Геологија Подручје глечера Сијачен припада источном делу Каракорума и геолошки је условљено колизијом Индијске и Евроазијске плоче, као и развојем два главна сутурна појаса у ширем региону — Индске сутурне зоне на југу и Шјокске сутурне зоне. У оквиру тог сутурног клина, долине Шјока и Нубре представљају морфоструктурно издвојене правце који су у великој мери структурно контролисани. Посебно истиче веза са системом Каракорумског раседа и Шјокском сутурном зоном. лево|мини|264x264п|Стене и рељеф у близини глечера Геолошка грађа ширег подручја Сијачена обухвата обимне батолите, као и вулканско-седиментна и мешовита тела унутар сутурних зона. У прегледу нових геохемијских и U–Pb (циркон) геохронолошких података за источни Каракорум и Пундир анализирају везу између Шјокске сутурне зоне и суседних батолитских домена, описујући експозиције калк-алкалних магматских стена у оквиру сутуре и сродних магматских тела у региону. Исти рад сумира да је време сутурисања дуж Шјокске сутуре и колизије у контексту акреције терена у источном Каракоруму, најчешће је постављано у оквир приближно 110–75 милиона година пре садашњости (касна креда), уз позивање на више ранијих студија.
Савремени рељеф долина Нубре и Шјока, као и распоред квартарних акумулација у њима, повезује се са дуготрајном тектонском активношћу и интензивном денудацијом у зони великих раседних система, уз наглашену улогу структурне контроле речних токова и ледничких акумулационих форми. У оквиру теренских посматрања ширег подручја Ладака и Фартијал указују да су касноквартарни услови били резултат међудејства хладне климе и тектонске активности. Помињу се трагови тектонских пулса приближно око 50.000, 35.000 и 25.000 година пре садашњости, као и постојање већих палеојезера током касног квартара, што се у локалном рељефу испољава кроз лакустарне седименте, терасе и развој флувио-глацијалних наноса у главним долинама. У новијој синтези о природним опасностима за долину Шјок–Нубра, наглашава се да су на падинама и у дну долина широко распрострањене лабаве квартарне акумулације (алувијум, леднички и флувио-глацијални седименти, лакустарни седименти, сипар и др.), које у комбинацији са тектонским деформацијама и климатском варијабилношћу повећавају осетљивост терена на ерозију, клизишта и друге облике масовних покрета.
Квартарна еволуција рељефа у непосредном окружењу Сијачена повезана је са више фаза шире глацијације у долинама Нубре и Шјока, што се у терену огледа у моренским системима и површинским облицима који су коришћени за реконструкције обима и времена глацијације. На основу геоморфолошког картографисања, даљинске детекције и космогеног ^10Be датирања идентификоване се три главне глацијалне фазе у конлуенцији долина Нубре и Шјока, са приближним старостима од ~45 ka, ~81 ka и ~144 ka, уз наглашавање разлика у обиму глацијације између Каракорума и суседних области.
Разматрају се и глациотектонске појаве (деформације седимената услед напрезања које производи ледник). Описују се крупне глациотектонске форме код Халсара у долини Шјока и тумаче да је компресија и транспорт деформисаних седимената вероватно повезан са ранијим напредовањем глечера Сијачен низ долину Нубре ка конлуенцији са Шјоком; у оквиру предложеног модела, помињу се и интеракције леда са неравном гранитском топографијом и притискивање тилских и флувијалних наслага у условима пермафроста или високог подледничког притиска воде.
Глациологија мини|269x269п|Приказ малог дела глечера Сијачен је велики сложени планинско-долински глечер са разгранатим системом притока и дугим главним трупом, при чему су просторни обрасци дебљања и кретања леда изразито хетерогени дуж целе дужине глечера. Према даљинским мерењима, укупна површина Сијачена није показала статистички значајну промену у периоду од 1980. до 2014, али је истовремено забележен пад површине непокривеног леда, што упућује на ширење зоне леда прекривеног моренским материјалом у аблационој области. У истој анализи је истакнуто да је доњи део глечера претрпео изражено снижавање површине, као и померање прелазне зоне између непокривеног и мореном прекривеног леда за око 1,3 km у периоду од 2007. до 2014, што се тумачи као последица стањивања у нижим аблационим деловима.