У историји Сједињених Америчких Држава, позлаћено доба () период је од касних 1870-их до касних 1890-их, који се одвијао између ере реконструкције и прогресивне ере. Име су му дали историчари 1920-их година према роману Марка Твена из 1873. године, Позлаћено доба: Прича о данашњици. Историчари су економску експанзију касног 19. века видели као време материјалистичких ексцеса обележено широком политичком корупцијом.
То је било време брзог економског и капиталног раста, посебно у Северу и Западу САД. Како су америчке плате постајале много веће од оних у Европи, посебно за квалификоване раднике, а индустријализација захтевала све стручнију радну снагу, период је забележио прилив милиона европских имиграната. Брза експанзија индустријализације довела је до раста реалних плата од 40% од 1860. до 1890. године, што се проширило на растућу радну снагу. Просечна годишња плата по индустријском раднику, укључујући мушкарце, жене и децу, порасла је са 380 $ у 1880. години ($ у доларима из . године) на 584 $ у 1890. години ($ у доларима из . године), што је добитак од 59%. Позлаћено доба је такође било доба значајног сиромаштва, посебно на Југу, као и растуће неједнакости, док су милиони имиграната пристизали у Сједињене Државе, а висока концентрација богатства постајала све видљивија и спорнија.
Железнице су биле главна индустрија раста, док су фабрички систем, нафта, рударство и финансије добијали на значају. Имиграција из Европе и источних делова САД довела је до брзог раста Запада заснованог на пољопривреди, сточарству и рударству. Синдикати су постајали све важнији у брзо растућим индустријским градовима. Две велике националне депресије — Паника из 1873. и Паника из 1893. — прекинуле су раст и изазвале друштвене и политичке преврате.
Југ је остао економски разорен након Америчког грађанског рата. Економија Југа постајала је све више везана за робу попут хране и грађевинског материјала, памука за навоје и тканине, те производњу дувана, који су сви патили због ниских цена. Са крајем ере реконструкције 1877. године и успоном закона Џима Кроуа, Афроамериканци на Југу су лишени политичке моћи и гласачких права, и остављени у тешком економском положају.
Политички пејзаж био је значајан по томе што је, упркос раширеној корупцији, излазност на изборе била релативно висока међу свим класама (иако је право гласа углавном било ограничено на мушкарце), а национални избори су укључивали две странке сличне величине. Доминантна питања била су културна, посебно у вези са прохибицијом, образовањем и етничким или расним групама, као и економска (царине и понуда новца). Урбана политика била је везана за брзо растуће индустријске градове, који су све више падали под контролу политичких машина. У пословању су се формирали моћни национални трастови у неким индустријама. Синдикати су водили кампању за осмочасовно радно време и укидање дечјег рада; реформатори средње класе захтевали су реформу државне службе, забрану алкохола и пива, као и женско право гласа.
Локалне владе широм Севера и Запада градиле су јавне школе, углавном на основном нивоу; почеле су да се појављују и јавне средње школе. Бројне верске деноминације расле су у чланству и богатству, при чему је католицизам постао највећи. Све су прошириле своју мисионарску активност на светску сцену. Католици, лутерани и епископалци оснивали су верске школе, а највеће од тих школа основале су бројне колеџе, болнице и добротворне организације. Многи проблеми са којима се друштво суочавало, посебно сиромашни, довели су до покушаја реформи у наредној прогресивној ери.
Име и ера мини|upright|Насловна страна првог издања књиге Позлаћено доба: Прича о данашњици (1873), коауторског романа Марка Твена и Чарлса Дадлија Ворнера
Термин Позлаћено доба применили су на еру историчари 1920-их година који су преузели израз из једног од мање познатих романа Марка Твена, Позлаћено доба: Прича о данашњици (1873). Књига, написана заједно са Чарлсом Дадлијем Ворнером, сатиризовала је обећано „златно доба” након Грађанског рата, приказано као доба озбиљних друштвених проблема маскираних танком златном позлатом економске експанзије. Током 1920-их и 1930-их, метафора „Позлаћено доба” почела је да се примењује на одређени период у америчкој историји. Термин су усвојили књижевни и културни критичари, као и историчари, укључујући Ван Вајка Брукса, Луиса Мамфорда, Чарлса Остина Бирда, Мери Ритер Бирд, Вернона Луиса Парингтона и Метјуа Џозефсона. За њих је Позлаћено доба било пежоративан термин за време материјалистичких ексцеса и широке политичке корупције.
Рана половина позлаћеног доба грубо се поклапала са средњим делом викторијанског доба у Британији и бел епока у Француској. Што се тиче ера америчке историје, историјски погледи варирају о томе када је позлаћено доба почело, одмах након завршетка Грађанског рата 1865, или 1873, или када се завршила Ера реконструкције 1877. године.Nichols, Christopher M.; Nancy C. Unger . Датум који означава крај позлаћеног доба такође варира. Крај се обично наводи као почетак прогресивне ере 1890-их (понекад председнички избори у САД 1896.).
Индустријске и технолошке промене
мини|upright=1.25|Прослава завршетка прве трансконтиненталне железнице, 10. мај 1869.
Технички напредак Позлаћено доба било је период економског раста јер су Сједињене Државе преузеле вођство у индустријализацији испред Британије. Нација је убрзано ширила своју економију у нова подручја, посебно у тешку индустрију попут фабрика, железница и рударства угља. Године 1869. Прва трансконтинентална железница отворила је рударске и сточарске регионе далеког запада. Путовање од Њујорка до Сан Франциска тада је трајало шест дана уместо шест месеци.Stephen E. Ambrose, Nothing Like It in the World; The Men Who Built the Transcontinental Railroad 1863–1869 (2000). Километража железничких пруга се утростручила од 1860. до 1880, а затим поново удвостручила до 1920. Нове пруге повезале су раније изолована подручја са већим тржиштима и омогућиле успон комерцијалне пољопривреде, сточарства и рударства, стварајући истински национално тржиште. Америчка производња челика порасла је и премашила комбиноване укупне вредности Британије, Немачке и Француске.
Инвеститори у Лондону и Паризу уливали су новац у железнице путем америчког финансијског тржишта са центром на Вол стриту. До 1900. године, процес економске концентрације проширио се на већину грана индустрије — неколико великих корпорација, званих „трастови”, доминирало је у челику, нафти, шећеру, месу и пољопривредним машинама. Путем вертикалне интеграције, ови трастови су могли да контролишу сваки аспект производње одређеног добра, обезбеђујући максимализацију профита на готовом производу и минимизацију цена, а контролишући приступ сировинама, спречавали су друге компаније да се такмиче на тржишту. Неколико монопола — најпознатији Стандард ојл — доминирало је својим тржиштима одржавањем ниских цена када би се појавили конкуренти; расли су стопом четири пута бржом од оне у конкурентним секторима.
мини|Нафтно поље у улици Толука у нафтном дистрикту Лос Анђелеса, 1900. Повећана механизација индустрије главно је обележје потраге позлаћеног доба за јефтинијим начинима стварања више производа. Фредерик Винслоу Тејлор приметио је да се ефикасност радника у челику може побољшати употребом веома пажљивих посматрања штоперицом како би се елиминисао узалудан напор. Механизација је учинила неке фабрике скупом неквалификованих радника који обављају једноставне и понављајуће задатке под управом квалификованих предрадника и инжењера. Машинске радионице су брзо расле и обухватале су висококвалификоване раднике и инжењере. Број и неквалификованих и квалификованих радника је порастао, како су расле њихове плате. .
Инжењерски колеџи су основани да би задовољили огромну потражњу за стручношћу, многи путем Морилових закона које је спонзорисала савезна влада ради подстицања јавног образовања, посебно у пољопривредним и техничким областима. Железнице, које су претходно изумеле железничко време ради стандардизације временских зона, производње и начина живота, створиле су модерни менаџмент, са јасним ланцима командовања, статистичким извештавањем и сложеним бирократским системима. Систематизовали су улоге средњих менаџера и успоставили експлицитне каријерне путеве и за квалификоване послове плавих оковратника и за менаџере белих оковратника. Ови напреци проширили су се са железница на финансије, производњу и трговину. Заједно са брзим растом малих предузећа, нова средња класа је убрзано расла, посебно у северним градовима.
Нација је постала светски лидер у примењеној технологији. Од 1860. до 1890. године издато је 500.000 патената за нове проналаске — преко десет пута више него у претходних седамдесет година. Џорџ Вестингхаус изумео је ваздушне кочнице за возове, чинећи их и сигурнијим и бржим. Теодор Вејл основао је AT&T и изградио велику комуникациону мрежу. Елајша Отис развио је лифт, омогућавајући изградњу облакодера и концентрацију све већег броја људи у урбаним центрима. Томас Едисон, поред стотина других уређаја, основао је прво предузеће за електрично осветљење, засновано на једносмерној струји и ефикасној сијалици. Испорука електричне енергије брзо се ширила градовима позлаћеног доба. Улице су ноћу биле осветљене, а електрични трамваји омогућили су брже путовање на посао и лакшу куповину.
Нафта је покренула нову индустрију почевши од нафтних поља у Пенсилванији 1860-их. Сједињене Државе доминирале су глобалном индустријом до 1950-их. Керозин је заменио китово уље и свеће за осветљење домова. Џон Д. Рокфелер основао је компанију Стандард ојл и монополизовао нафтну индустрију. Углавном је производила керозин пре него што је аутомобил створио потражњу за бензином у 20. веку.Harold F. Williamson, The American Petroleum Industry 1859–1899 The Age of Illumination (1959).
Железнице мини|Депо Гранд сентрал у Њујорку, отворен 1871.
Према историчару Хенрију Адамсу, систем железница је захтевао: енергију једне генерације, јер је захтевао стварање свих нових машина — капитала, банака, рудника, пећи, радионица, електрана, техничког знања, механичке популације, заједно са сталним преобликовањем друштвених и политичких навика, идеја и институција како би се уклопили у нову размеру и одговарали новим условима. Генерација од 1865. до 1895. већ је била под хипотеком железницама, и нико то није знао боље од саме генерације. Утицај се може испитати кроз пет аспеката: транспорт, финансије, менаџмент, каријере и реакцију јавности.
Транспорт терета и путника мини|Железничка станица у Сакраменту 1874.
Железнице су обезбедиле високо ефикасну мрежу за превоз терета и путника широм САД, подстичући еволуцију великог националног тржишта. Ово је имало трансформативни утицај на већину сектора економије, укључујући производњу, малопродају и велепродају, пољопривреду и финансије. Резултат је био интегрисано тржиште практично величине Европе, без унутрашњих баријера, царина или језичких баријера које би га ометале, и са заједничким финансијским и правним системом који га подржава.
Основа приватног финансијског система