upright=1.6|мини|alt=Савремена гравура на челику која илуструје оперету. У судници, оптужени, са својом гитаром, грли своју нову љубав. Остављена млада баца се у наручје адвоката док судија гестикулира своје незадовољство, а судски послужитељ узалуд покушава да контролише настали неред међу поротом и гледаоцима.|Сцена из оперете Суђење уз пороту како је илустровано у часопису Illustrated Sporting and Dramatic News 1. маја 1875. Суђење уз пороту () је комична опера у једном чину, за коју је музику компоновао Артур Саливан, а либрето написао В. С. Гилберт. Први пут је изведена 25. марта 1875. у лондонском позоришту Ројалти, где се првобитно давала у 131 извођењу и сматрана је хитом, добивши похвале критике и надмашивши свој популарни пратећи комад, La Périchole Жака Офенбаха. Прича се бави тужбом због „кршења обећања брака” у којој су судија и правни систем објекти безбрижне сатире. Гилберт је засновао либрето за Суђење уз пороту на пародији оперете коју је написао 1868. године.
Опера је премијерно приказана више од три године након једине претходне сарадње Гилберта и Саливана, Тесписа, божићне забаве из сезоне 1871–72. У међувремену, и аутор и композитор су били заузети одвојеним пројектима. Почевши од 1873. године, Гилберт је неколико пута покушао да продуцира оперу пре него што му је импресарио Ричард Дојли Карт предложио да на њој сарађује са Саливаном. Саливан је био одушевљен делом и брзо је написао музику.
Као и код већине опера Гилберта и Саливана, радња Суђења уз пороту је смешна, али се ликови понашају као да су догађаји сасвим разумни. Ова наративна техника ублажава неке од оштрих жаока усмерених ка лицемерју, посебно оних на власти, као и понекад ниске побуде наводно угледних људи и институција. Ове теме су постале Гилбертове омиљене током остатка његове сарадње са Саливаном. Критичари и публика хвалили су колико је Саливанова духовита и доброћудна музика добро допуњавала Гилбертову сатиру. Успех Суђења уз пороту покренуо је познату серију од 13 заједничких дела Гилберта и Саливана која су постала позната као Савојске опере.
Након оригиналне продукције из 1875. године, Суђење уз пороту је имало широку турнеју по Британији и другим местима, те је често оживљавано и снимано. Такође је постало популарно за добротворне представе. Дело се и даље често изводи, посебно као пратећи комад другим кратким операма Гилберта и Саливана или другим делима. Према позоришном научнику Курту Генцлу, то је „вероватно најуспешнија британска оперета у једном чину свих времена”.
Позадина Пре Суђења уз пороту, В. С. Гилберт и Артур Саливан сарађивали су на једној претходној опери, Теспис, или богови који су остарили, 1871. године. Иако прилично успешна, била је то божићна забава, а од таквих дела се није очекивало да трају. Између Тесписа и Суђења уз пороту, Гилберт и Саливан нису сарађивали ни на каквим даљим операма, а сваки од њих је одвојено стварао дела која су даље градила њихову репутацију у сопственим областима. Гилберт је написао неколико кратких прича, уредио други том својих комичних Бабових балада (Bab Ballads) и створио десетак позоришних дела, укључујући Happy Arcadia 1872. године; The Wicked World, The Happy Land и The Realm of Joy 1873. године; Charity, Topsyturveydom и Sweethearts 1874. године. У исто време, Саливан је писао разна дела религиозне музике, укључујући Festival Te Deum (1872) и ораторијум, Светлост света (1873), и уредио је Црквене химне, са мелодијама (Church Hymns, with Tunes, 1874), које су укључивале 45 његових сопствених химни и аранжмана. Две његове најпознатије мелодије за химне из овог периода су аранжмани за „Onward, Christian Soldiers” и „Nearer, my God, to Thee” (обе из 1872). Такође је написао свиту сценске музике за Веселе жене виндзорске (1874) и многе салонске баладе и друге песме, укључујући три из 1874–75. са Гилбертовим текстом: „The Distant Shore”, „Sweethearts” (инспирисана Гилбертовом представом) и „The Love that Loves Me Not”.
Настанак опере мини|десно|alt=Страница из часописа са кратким либретом у две колоне, илустрована необичним карикатурама, које укључују фриз разиграних адвоката и судских извршитеља.|Гилбертова оригинална скица за Суђење уз пороту, објављена у часопису Fun 1868. године Настанак Суђења уз пороту догодио се 1868. године, када је Гилберт написао комично илустровано дело на једној страници за часопис Fun под насловом Суђење уз пороту: Оперета (Trial by Jury: An Operetta). Ослањајући се на Гилбертову обуку и кратку праксу као адвоката, детаљно је описао суђење за „кршење обећања” које креће наопако, успут пародирајући закон, адвокате и правни систем. (У викторијанско доба, од мушкарца се могло захтевати да плати одштету уколико се не ожени женом са којом је био верен.)„The Law Relating to Breach of Promise of Marriage”, Working Papers, , Даблин: Комисија за реформу закона (1978) Обрис ове приче праћен је у каснијој опери, а две њене нумере појавиле су се у готово коначном облику у часопису Fun. Скеч се, међутим, завршио нагло: у тренутку када је атрактивна тужитељка ушла у клупу за сведоке, судија јој је скочио у наручје и зарекао се да ће је оженити, док је у опери дозвољено да се случај даље одвија пре него што се дође до овог закључка.Trial by Jury: An Operetta, из часописа Fun, 11. април 1868, издање Gilbert and Sullivan Archive, приступљено 11. октобра 2007.
Године 1873, оперски менаџер и композитор Карл Роза затражио је од Гилберта дело које би искористио као део сезоне енглеске опере коју је Роза планирао да представи у позоришту Друри Лејн; Роза је требало да напише или наручи музику. Гилберт је проширио Суђење у једночини либрето. Розина супруга, Еуфрозина Парепа-Роза, Гилбертова пријатељица из детињства, умрла је након болести 1874. године, а Роза је одустао од пројекта.и 105 Касније исте године, Гилберт је понудио либрето импресарију Ричарду Дојлију Карту, али Карт није знао ни за једног композитора који је био доступан да га углазби.
У међувремену, Саливан је можда размишљао о повратку лакој опери: Cox and Box, његова прва комична опера, доживела је оживљавање у Лондону (у којем је играо и његов брат, Фред Саливан) у септембру 1874. године. У новембру је Саливан отпутовао у Париз и контактирао Алберта Мијоа, једног од либретиста оперета Жака Офенбаха. Међутим, вратио се у Лондон празноруких и радио на сценској музици за продукцију Веселе жене виндзорске у лондонском позоришту Гајети. До почетка 1875. године, Карт је управљао позориштем Ројалти чија је власница била Селина Доларо, и била му је потребна кратка опера која би се играла као завршни комад уз Офенбахову La Périchole, која је требало да се отвори 30. јануара (са Фредом Саливаном у глумачкој постави), а у којој је Доларо играла главну улогу. Карт је замолио Саливана да компонује нешто за позориште и огласио у новинама Тајмс крајем јануара: „У припреми, нова комична опера коју је изричито за ово позориште компоновао г. Артур Саливан, у којој ће наступити мадам Доларо и Нели Бромли.” Али отприлике у исто време, Карт се такође сетио Гилбертовог Суђења уз пороту и знао је да је Гилберт сарађивао са Саливаном на стварању Тесписа. Предложио је Гилберту да је Саливан прави човек за писање музике за Суђење.
Гилберт је коначно посетио Саливана и прочитао му либрето 20. фебруара 1875. године. Саливан је био одушевљен, касније се присећајући: „[Гилберт] га је прочитао до краја... на начин човека који је прилично разочаран оним што је написао. Чим је дошао до последње речи, насилно је затворио рукопис, очигледно несвестан чињенице да је постигао своју сврху што се мене тиче, с обзиром на то да сам вриштао од смеха све време.” Суђење уз пороту, описано као „Нова и оригинална драмска кантата” у оригиналном промотивном материјалу, компоновано је и увежбано за неколико недеља.
Продукција и последице Резултат сарадње Гилберта и Саливана био је духовит, мелодичан и веома „енглески” комад, за разлику од безобразних викторијанских бурлески и адаптација француских оперета које су доминирале лондонском музичком сценом у то време.
лево|мини|alt=Насловница програма за позориште Ројалти штампана у црно-плавој боји са угравираним илустрацијама и украсима. Ту је велика илустрација главне атракције, La Périchole, али карикатуре Гилберта и Саливана као херувима уоквирују портрет Селине Доларо.|Програм из априла 1875. за La Périchole и Суђење уз пороту. Саливан и Гилберт су херувими. У почетку, Суђење уз пороту, које траје само 30-ак минута, играно је последње на троструком програму, на којем је главној атракцији, оперети La Périchole (са Доларо у насловној улози, Фредом Саливаном као Дон Андресом и Волтером Х. Фишером као Пикиљом), претходила једночина фарса Cryptoconchoidsyphonostomata. Ова последња је убрзо замењена низом других уводних представа. Композитор је дириговао представом прве вечери, а музички директор позоришта, Б. Симонс, дириговао је након тога. Композиторов брат, Фред Саливан, играо је улогу Ученог судије, са Нели Бромли као Тужитељком. Један од хориста у Суђењу уз пороту, В. С. Пенли, унапређен је у новембру 1875. у малу улогу председника пороте и оставио је снажан утисак на публику својим забавним изразима лица и гестовима. У марту 1876. привремено је заменио Фреда Саливана на месту Судије, када се Фредово здравље погоршало услед туберкулозе. Са овим почетком, Пенли је наставио успешну каријеру као комични глумац, што је кулминирало главном улогом у рекордној оригиналној продукцији Charley's Aunt. Фред Саливан је преминуо у јануару 1877.
Дела Жака Офенбаха су тада била на врхунцу популарности у Британији, али се показало да је Суђење уз пороту још популарније од La Périchole,, 29. март 1875, цитирано и дискутовано у Ainger, поставши неочекивани хит. Суђење уз пороту је привлачило масе и наставило да се игра и након што је La Périchole затворена. Док је позориште Ројалти било затворено током лета 1875. године, Доларо је одмах повела Суђење на турнеју по Енглеској и Ирској. Комад је наставио да се игра у Ројалтију касније 1875. и поново је оживљен за додатне лондонске сезоне 1876. у Опери Комик и 1877. у позориштву Стренд.и 130
Суђење уз пороту је убрзо постало најпожељнији пратећи комад за било коју лондонску продукцију, а ван Лондона, главне британске позоришне трупе на турнеји додале су га свом репертоару до око 1877. Оригинална продукција је добила светску турнеју захваљујући помоћници управника Опере Комик, Емили Солдин, која је путовала чак до Аустралије. Неовлашћене „пиратске” продукције брзо су никле у Америци, искоришћавајући чињеницу да амерички судови нису спроводили страна ауторска права. Такође је постало популарно као део викторијанске традиције „добротворних концерата”, где би се позоришна заједница окупила да прикупи новац за глумце и глумице који су остали без среће или се повлаче. Оперска компанија Дојли Карт наставила је да изводи дело читав век, лиценцирајући комад аматерским и страним професионалним компанијама, као што је Оперска компанија Џ. К. Вилијамсона Гилберта и Саливана.„J.C. Williamson Opera Programs”, (програм из 1906), Национална библиотека Аустралије, Приступљено 23. 6. 2008. Пошто су ауторска права на дела Гилберта и Саливана истекла 1961. године,l „The 1968 D'Oyly Carte Opera Company Production of The Gondoliers”, поново штампано из позоришног програма од 29. јануара 1968, The Gilbert and Sullivan Archive, Приступљено 11. 3. 2009. комад је доступан позоришним компанијама широм света без накнаде за ауторска права. Трајна популарност дела од 1875. чини га, према позоришном научнику Курту Генцлу, „вероватно најуспешнијом британском оперетом у једном чину свих времена”.