Острво Харг (; такође се пише и као острво Харк; познато и као „Забрањено острво”) је континентално острво Ирана у Персијском заливу. Острво се налази од обале Ирана и северозападно од Ормуског мореуза. Под управом суседне обалске покрајине Бушер, острво Харг пружа морску луку за извоз до 90% иранских нафтних деривата, као и складиште за до 30 милиона барела нафте, те је стога стратешки важно. Град Харг и Светионик Џазире-је Харк налазе се на острву, које има сопствени извор слатке воде.

Пре његовог развоја као великог нафтног терминала од 1960-их, ирански писац Џалал Ал-е-Ахмад је чувено назвао острво „сироче бисер Персијског залива”.

Острво садржи неколико важних археолошких локалитета, укључујући рушевине хришћанског манастира који потиче можда чак из 7. века. Ту су и гробнице, храмови и ахеменидски натпис исписан клинастим писмом који датира из периода између 550. и 330. године пре нове ере. Вековима је било важна трговачка постаја, под контролом Португалске империје у 16. веку, а било је и део Холандског царства у 18. веку. Први пут је развијено у нафтни терминал 1960-их под Шахом, у партнерству са америчком нафтном компанијом Амоко.

Име Име острва се мењало током година, при чему су и локални дијалекти и европске мапе утицали на његово писање: забележено је као Харг, Харк, Хараџ и Хареџ.

Историја мини|Нафтни терминал Харг (1967)

Средњи век Харг се помиње у делу Худуд ал-Алам као добар извор бисера око 982. године. Абу Исхак Истахри га је сматрао делом округа Ардашир-Хвара, и служило је као кључно успутно стајалиште за трговачке бродове који су пловили између Индије и јужне луке Басра. Године 1218, географ и библиограф Јакут ал-Хамави посетио је острво. Узгој воћа и урми додао је трговачким производима у то време.

Рано модерно доба Током колонијалне експанзије европских сила, Португалци су први полагали право на острво, заједно са другим острвима у Заливу, под командом Афонса де Албукеркеа и Тристаа да Куње 1507. године. Португалци су користили Ормуз као трговачку, вазалну испоставу све до 1622. Изградили су тврђаву познату као Португалски замак како би осигурали војну контролу над Ормуским мореузом против Персијанаца и других европских сила са интересима у Азији. Године 1645. холандски морнари у пролазу назвали су острво „Делфт”, по седишту једне од канцеларија Холандске источноиндијске компаније (VOC). Харг је посетио француски путник Жан де Тевено 1665. године, који је забележио тадашњу трговину са Исфаханом и Басром.

У 18. веку Харг је задржао репутацију места где се могу ангажовати најбољи пилоти за бродове који плове за Басру. Године 1751, острво су напали Хувала Арапи. Године 1753, агент VOC-а, барон Тидо Фредерик ван Книпхаузен, платио је 2.000 рупија арапском владару града Бандар Риг, Мир Насаиру, како би осигурао трајно власништво над острвом, и претворио га у слободну луку, отворену за све националности. Книпхаузен је саградио куће у североисточном углу острва. Немачки католички плаћеници били су стационирани у тврђави. Као део Холандског царства, Холанђани су на острву основали трговачку испоставу и тврђаву („Моселштајн”).J. R. Perry, "The Banu Ka'b: An amphibious brigand state in Khuzistan", , 1, 1971, . Idem, "Mir Muhanna and the Dutch: Patterns of piracy in the Persian Gulf", 2, 1973, . Године 1766, холандску тврђаву је заузео Мир Махана, гувернер Бандар Рига. Холандска источноиндијска компанија га је користила као трговачку станицу.

Године 1757, саграђена је црква, а кармелићански свештеник је служио највећој католичкој заједници у Персији; бискуп Исфахана се преселио из Исфахана на Харг. Након погоршања односа између Холанђана и локалног становништва, у јануару 1766. Мир Мухана, гувернер Бандар Рига, заузео је тврђаву и заувек протерао Холанђане.

Године 1837, острво су накратко окупирали Британци како би блокирали опсаду Херата, али је убрзо враћено. Персијанци су га напустили пре Англо-персијског рата 1856, а британске снаге су га поново окупирале у децембру 1856. Око 1900. године, становништво острва било је подређено владару народа Хајат-Давуди, са седиштем у Бандар Ригу.

20. век У 20. веку, Реза Шах Пахлави (владар Ирана од 1925. до 1941) пренаменио га је у место егзила за политичке противнике, што је спречило било какав шири развој.

Године 1956. почели су радови на изградњи нафтних резервоара на Харгу, за складиштење нафте доведене цевоводима са нафтног поља Гачсаран. У новембру 1958. почела је изградња цевовода од 99 миља, који је завршен у децембру 1959. Терминал је омогућио утовар танкера од 100.000 тона носивости и отворен је 8. новембра 1960.

Године 1960, пре даљег великог развоја нафтног терминала, ирански писац Џалал Ал-е-Ахмад (1923–1969), након посете острву, назвао га је „сироче бисер Персијског залива”.

Током 1960-их, под Шахом, острво је претворено у нафтни терминал у партнерству са америчком компанијом Амоко.

Око 1975. године постојала су три главна нафтна терминала: Терминал Харг, Терминал Си Ајланд и Терминал Даријус, као и Хемијски комплекс Харг или Терминал Хемко, гасни терминал. Острво Харг је постало највећи светски приобални терминал за сирову нафту и главни поморски терминал за иранску нафту.

Иранска револуција Имовина компаније Амоко је експроприсана након Иранске револуције 1979. године. Упркос сталним међународним санкцијама од Иранске револуције 1979, Иран је наставио да гради објекте на острву.

Острво је бомбардовано 1980-их током Ирачко-иранског рата, при чему су објекти избачени из употребе у јесен 1986. Тешко бомбардовање објеката на острву Харг од 1980. до 1988. године од стране ирачког ваздухопловства током рата уништило је већину терминалних објеката. Острво Харг се налази усред нафтног поља Даријус, које је такође уништено интензивним бомбардовањем. Поправка свих објеката текла је веома споро, чак и након завршетка рата 1988. године.

21. век Године 2009, Иран је извезао и разменио 950 милиона барела сирове нафте преко јужног нафтног терминала Харг. У 2015. години, терминалним објектима на острву управљала је Национална иранска нафтна компанија.

Рат у Ирану мини|Амерички напади на острво Харг, 13. март 2026. Након почетка Иранског рата 2026. године, 28. фебруара 2026, аналитичари који су тумачили сателитске снимке приметили су да је Иран очигледно очекивао да ће острво Харг постати мета у предстојећем сукобу и стога је почео да смањује количину ускладиштене нафте од почетка фебруара 2026. Иако објекти на Харгу првобитно нису били нападнути, процењено је да је до 7. марта 2026. било пуно само девет нафтних резервоара, у поређењу са 27 средином јануара. У марту 2026. објављено је да Израел разматра бомбардовање острва, док су САД фаворизовале идеју о заузимању острва. Дана 13. марта 2026. Сједињене Америчке Државе објавиле су да су војне инсталације на острву Харг бомбардоване као део сукоба. CENTCOM је саопштио да је погођено око 90 војних циљева, док је нафтна инфраструктура на острву остала нетакнута.

Археологија

Ахеменидски натпис

У новембру 2007. године, на острву Харг откривен је натпис из доба Ахеменида (550–330. п. н. е.) исписан староперсијским клинастим писмом. Натпис је уклесан на коралној стени староперсијским полуслоговним клинастим знаковима. Упркос обично добро уређеном правилном систему ахеменидских натписа, овај је у необичном редоследу исписан у пет редова. Процењује се да је стар око 2400 година.

Преведен, натпис има различита тумачења, која значе нешто попут „[Ова] земља је била пустош и без воде [и] донео сам јој срећу и благостање”, или „Ненаводњавана земља је била срећна [са] мном који сам извео [воду]”.

Лингвиста Хабиб Борџијан објашњава да, уколико је натпис аутентичан, у комбинацији са познатом историјом коришћења каната на острву, који су се развили под владавином Ахеменида, може се сугерисати да је постојала персијска колонизација Харга под Ахеменидима. Ирански дијалекат персијских насељеника из ахеменидске ере можда је био предак харшког језика, при чему Борџијан додаје да „нема контрадикторних доказа који би ову хипотезу учинили неуверљивом”.

Натпис је постао спорно питање у спору око имена Персијског залива. Неки стручњаци су рекли да је то још један доказ који потврђује персијско име за Персијски залив. То је довело до „медијске помаме” у околним арапским земљама, где су уложени напори да се оповргне његова аутентичност.

У мају 2008. године, натпис су озбиљно оштетили непознати вандали након што су се попели преко ограде како би ушли у подручје и намерно нанели штету оштрим предметом. Према речима заменика гувернера Харга Алија Џазебија, око 70% натписа је озбиљно оштећено. Други извор наводи да је само око 10–15% оштећено.

Манастир мини|Остаци манастира на острву Харг На острву се налази разрушени хришћански црквени комплекс или древни манастир, димензија од око са , који садржи капелу, деветнаест монашких ћелија, библиотеку и двориште. Сматра се за „најважнији комплекс антиквитета на Харгу... [он] је највећи појединачни документ хришћанске археологије у региону Персијског залива”. Понуђене су теорије о његовом пореклу: Данијел Т. Потс (2004/2015) каже „керамички докази сугеришу датум у 8. и 9. веку. [Мари-Жозеф] Стев је сугерисао да је комплекс можда основан још у 7. веку”.

Сматра се за „несумњиво... најважнији комплекс антиквитета на Харгу... [и] највећи појединачни документ хришћанске археологије у региону Персијског залива”, према америчком историчару и археологу Данијелу Т. Потсу (2004/2015).

Остала значајна археолошка налазишта мини|Улаз у гробнице на Харгу Прве археолошке доказе о људском присуству на острву Харг пријавио је капетан А. В. Стиф 1898. године, а студије о његовим открићима објавили су Фридрих Заре и Ернст Херцфелд 1910. Открили су две гробнице уклесане у стену, познате као Источна и Јужна гробница, које су вероватно најранији забележени остаци. Оне имају лучне улазе у главну комору са предворјем, из којег се одвајало двадесетак мањих комора. Јужна гробница је дубока и приказује рељеф лежећег човека који пије, у селеукидском и партијском стилу Палмире. На предњој страни стуба са сфером на врху налази се оштећени рељеф за који се претпоставља да приказује Нику. Мари-Жозеф Стев је тврдио да архитектура гробница више подсећа на набатејску архитектуру у Петри него на било шта палмирско.Stiffe, Captain A. W., "Persian Gulf notes. Kharag Island", 12, 1898, . Sykes, P.M., A History of Persia, vol. 2, London, 1915.F. Sarre and E. Herzfeld, Iranische Felsreliefs, Berlin, 1910.Steve, M.-J., "Sur l'île de Khârg dans le golfe Persique", 243, .Steve, M.-J., et al. "L'île de Kharg. Une page de l'histoire du Golfe Persique et du monachisme oriental". Civilisations du Proche-Orient, Gent, Série I, Archéologie et Environnement (Forthcoming)Haerinck, E., "Quelques monuments funéraires de l'île de Kharg dans le Golfe Persique", 11, 1975, . Idem, "More pre-Islamic coins from southeastern Arabia", 9, 1998, . Handbuch des Persischen Golfs, 5th ed., Hamburg, Deutsches Hydrographisches Institut, 1976.

Још 83 гробнице уклесане у стену и 62 мегалитске гробнице проучаване су на Харгу. Гробнице уклесане у стену спадају у четири категорије: једнокоморне, плитке гробнице различитих облика, јамски укопи и ископани вишекоморни комплекси. Шесдесет и две гробнице, које је ископао Стев, потичу из времена Абасидског калифата и можда су биле јеврејско гробље. Ту се налазе и зороастријска гробна места, хришћански гробови и гробнице из доба Сасанида. Стев је такође приметио присуство неколико крстова у несторијанском стилу на неким од гробница. Такође на острву се налазе светилиште Мир Мохамед, изграђено крајем 13. века, и светилиште Мир Арам, са бакљама за које се верује да датирају из ахеменидског доба.

На острву се такође налазе рушевине храма од грубог камена, квадратног облика димензија око , са омалтерисаним олтаром за ватру у центру, који је такође документовао Стев.

Географија и управа