Акт о Канади из 1982. () је закон Парламента Уједињеног Краљевства и један од закона који чине Устав Канаде. Донет је на захтев Сената и Доњег дома Канаде ради примене канадског устава, чиме је окончано овлашћење британског парламента да мења устав. Закон је такође формално окончао одредбе о „захтеву и сагласности“ Вестминстерског статута из 1931. у вези са Канадом, према којима је британски парламент имао опште овлашћење да доноси законе који се проширују на Канаду на сопствени захтев.
Историја Модерна политичка историја Канаде као уније претходно одвојених провинција почела је Законом о Британској Северној Америци из 1867. (званично назван Уставни закон из 1867. у Канади). Овим законом је Провинција Канада (сада Онтарио и Квебек) спојена са Новом Шкотском и Њу Брансвиком у доминион унутар Британског царства. Канада је усвојила владу у стилу Вестминстера са Парламентом Канаде. Генерални гувернер је испуњавао уставне дужности британског монарха на канадском тлу. Слични аранжмани примењивали су се унутар сваке провинције.
Упркос овој аутономији, Уједињено Краљевство је и даље имало моћ да доноси законе за Канаду, и Канада је стога и даље правно била самоуправни британски доминион. Вестминстерски статут из 1931. године ограничио је моћ британског парламента да доноси законе за Канаду, осим ако доминион није затражио и пристао на царско законодавство. Ово је имало ефекат повећања суверенитета Канаде. Закон о Британској Северној Америци (бр. 2) из 1949. године такође је усвојио британски парламент, дајући парламенту Канаде значајна овлашћења за измене устава.
Међутим, уз тадашњи пристанак Канаде, према члану 7(1) Вестминстерског статута, британски парламент је такође задржао овлашћење да мења кључне канадске уставне законе, наиме Законе о Британској Северној Америци. У ствари, био је потребан акт британског парламента да би се направиле одређене измене канадског устава. Кашњење у усвајању канадског устава било је у великој мери последица недостатка договора о методи за измену устава која би била прихватљива за све провинције, посебно Квебек.
Доношење Акт о Канади из 1982. усвојио је Парламент Уједињеног Краљевства као одговор на захтев канадског Сената и Доњег дома парламента да се оконча британска надлежност и пренесе овлашћење за измену Устава Канаде на савезне и покрајинске владе. Након неуспешних преговора са покрајинским владама, премијер Пјер Тридо је објавио да ће савезна влада једнострано преузети Устав од Британије. Манитоба, Њуфаундленд и Квебек су одговорили позивањем на покрајинске апелационе судове, оспоравајући овлашћење савезне владе да тражи једностране амандмане од Британије. У септембру 1981. године, Врховни суд Канаде је у Референци о преузимању Устава пресудио да покрајинска сагласност није правно неопходна, али да би то учинили без значајне сагласности било супротно дугогодишњој уставној конвенцији.Re: Resolution to amend the Constitution, 1 SCR 753. Трудо је успео да убеди девет од десет провинција да пристану на патријацију тако што је прихватио увођење клаузуле „без обзира на“ примену Канадске повеље о правима и слободамаLibrary of Parliament Background Paper (Marc-André Roy and Laurence Brosseau; Publication No. 2018-17-E, 2015-05-07): "The Notwithstanding Clause of the Charter". као резултат дискусија током конференције првих министара и других мањих промена у новембру 1981.
Британска влада се мало противила усвајању закона, са 44 посланика који су гласали против закона, што је мање од 10% Доњег дома. Позивајући се на забринутост због лошег поступања Канаде према Квебеку и староседелачким народима у прошлости (како се Жан Кретјен са фрустрацијом присетио у својим мемоарима „Директно из срца“), (Toronto: Key Porter Books, 1985), . 24 конзервативна и 16 лабуристичких посланика гласало је против закона. Међутим, нова истраживања докумената владе Маргарет Тачер указују на то да је Британија имала озбиљне забринутости због укључивања Канадске повеље о правима и слободама у Закон о Канади. Део ове забринутости проистекао је из протестних писама које су Британци добили о томе од покрајинских актера, али и зато што је Повеља поткопавала принцип парламентарне супремације, који је до тада увек био основна карактеристика сваке владе која је практиковала Вестминстерски систем.Frédéric Bastien. 2010. ―Britain, the Charter of Rights and the spirit of the 1982 Canadian Constitution.‖ Commonwealth & Comparative Politics 48 (3): 320–347.
Чланом 2 Акта о Канади из 1982. године, Уједињено Краљевство је окончало своје учешће у даљим амандманима на канадски устав. Амандмани на Устав сада морају бити извршени према различитим формулама за амандмане утврђеним у делу V Уставном закону из 1982. године.
Проглас Акт о Канади из 1982. године добио је краљевску сагласност 29. марта у Лондону, али није одмах ступио на снагу. Прогласила га је Елизабета II, краљица Канаде, 17. априла на Парламентарном брду у Отави. Проглас је означио крај дугог процеса и напора многих узастопних влада да прихвате Устав. Проглас је ставио на снагу нову формулу за измене, окончавајући сваку улогу британског парламента у канадском праву и имплементирајући Канадску повељу о правима и слободама.
Уставна овлашћења и улоге монарха над Канадом нису биле погођене овим законом. Канада има потпуни суверенитет као независна земља, а улога краља као монарха Канаде је одвојена од његове улоге као британског монарха или монарха било које друге државе Комонвелта.
Референце
Литература
Категорија:Закони Канаде Категорија:Канада у 1982.