Псеудо-Марије (такође називан Амације,Апијан, Грађански ратови, књига 3, одељак 2.|pages= Херофил,Валерије Максим, књига 9, одељак 15, пасус 2.|pages= Хаматес,Тит Ливије, Епитоме (сажетак), 116. књига.|pages= или Лажни Марије; умро 13. априла 44. године пре нове ере) био је човек који је тврдио да је син Гаја Марија Млађег, а самим тим и унук чувеног римског војсковође Гаја Марија. Убијен је по наређењу Марка Антонија након атентата на Јулија Цезара.
Биографија Псеудо-Марије, називајући себе Гај Марије, први пут се појавио у Риму 45. године пре нове ере, где се представљао као заштитник градова које је основао деда Марија и који су били насељени потомцима легионарских ветерана који су тамо били смештени. Искористивши одсуство римског диктатора Јулија Цезара у Шпанији, стекао је подршку различитих плебејских колегијума и тиме постао изузетно популаран. Очигледно је био довољно богат да отвори своје вртове и приређује забаве за народ Рима.Валерије Максим, књига 9, одељак 15, пасус 1.|pages= Око времена када се Цезар вратио у Рим у мају 45. године пре нове ере, Псеудо-Марије је контактирао бившег римског конзула Цицерона, тражећи његову помоћ као браниоца, највероватније у вези са неким судским поступком. Цицерон, пишући Титу Помпонију Атику 20. маја 45. године пре нове ере, наводи да је то одбио, наводећи као разлог Маријеве блиске породичне везе са Јулијем Цезаром (Маријева наводна бака Јулија била је тетка Јулија Цезара). Није сигурно да ли су ова два догађаја повезана, али у јесен 45. године пре нове ере Цезар је протерао Псеудо-Марија из града.
После убиства Јулија Цезара 15. марта 44. године пре нове ере, Псеудо-Марије се вратио из изгнанства и покушао да се постави као вођа градске плебејске масе. Преузимајући улогу Цезаровог осветника, почетком априла 44. године пре нове ере подигао је олтар Цезару на месту где је тело диктатора било спаљено. Његова популарност је поново нагло порасла, што је изазвало забринутост код конзула Марка Антонија, који је очекивао да ће се римски плебс окупити око њега. Када је чуо вест да је самопроглашени Марије окупио уличну банду и планирао да ухвати и убије двојицу Цезарових убица (Гаја Касија Лонгина и Марка Јунија Брута), Марко Антоније је наредио његово хапшење и погубљење без суђења 13. априла.Апијан, Грађански ратови, књига 3, одељци 2–3.|pages=Цицерон, Писма Атику, књига 14, писмо 8, пасус 1.|pages= Иако је то био незаконит чин, Сенат га је одобрио, јер је био забринут за безбедност Касија и Брута. Тело Псеудо-Марија је вучено по граду и на крају бачено у реку Тибар. Његови следбеници су се окупили на Римском форуму и захтевали да олтар који је подигао буде посвећен Марију, али је Антоније послао војнике да растерају гомилу и погубе главне вође побуне.
Идентитет Псеудо-Марија Идентитет Псеудо-Марија остаје нејасан. Према Валерију Максиму, он је био бивши очни лекар по имену Херофил, док је Ливије наводио да је реч о човеку ниског порекла по имену Хаматес. Апијан га, пак, назива Амације или једноставно Псеудо-Марије. Савремено научно мишљење углавном је прихватило став царских историчара и закључило да Псеудо-Марије није био унук Гаја Марија. Предлози о његовом пореклу укључују да је био одбегли роб, ослобођеник или ванбрачни син Гаја Марија Млађег. Међутим, једини сачувани савременик догађаја, Цицерон, даје два веома различита извештаја у размаку од годину дана. У првом, у писму Атику из 45. године пре нове ере, он не доводи у питање идентитет такозваног Марија — изричито га назива Гајем Маријем, сином Гаја и унуком Гаја. Затим, у априлу 44. године пре нове ере, када чује за активности Псеудо-Марија у Риму, и даље га назива Маријем, а по сазнању о његовој смрти 13. априла, изричито га означава као унука Луција Лицинија Краса — оца супруге Марија Млађег.
Међутим, до септембра 44. године пре нове ере Цицероново мишљење се променило. У првој Филипики, одржаној 2. септембра 44. године пре нове ере, Цицерон изјављује да је Марије био варалица — неименовани одбегли роб који је присвојио име Гаја Марија и планирао масакр у Сенату. Управо ову тврдњу о његовом лажном идентитету каснији римски историчари су преузели када су описивали идентитет Псеудо-Марија. Међутим, политичко окружење у Риму у тренутку када је Цицерон изговорио своју прву Филипику можда је захтевало да он конструише алтернативни идентитет за Марија, с обзиром на дуготрајне политичке и пријатељске везе између породица Марија и Тулија Цицерона, као и Цицеронову жељу да се не доведе у везу са субверзивним деловањем Псеудо-Марија у априлу.
Породице нобила (аристократске елите) биле су мали и затворени слој племства у старом Риму и добро су се међусобно познавале. Мало је вероватно да би Цицерон био преварен од стране варалице 45. године пре нове ере, посебно имајући у виду да су две породице потицале из истог града, Арпинума. Даље, када се Јулије Цезар сусрео са Псеудо-Маријем, он није изнео став о његовом идентитету, већ је уместо погубљења наредио његово протеривање из Рима. Цезар би од своје тетке (Јулије, супруге чувеног Гаја Марија, која је умрла 68. године пре нове ере) могао знати да ли је она имала унука или не, а његово оклевање да варалицу трајно уклони, као и одсуство јавног разобличавања, говоре сами за себе. Ову теорију подржава и одломак из дела Николе из Дамаска, Живот Августа, где се наводи да је Псеудо-Марије пришао младом Гају Октавију, који је био у пратњи неколико жена из своје породице. Док су неке од тих жена признале његово очинство као унука Гаја Марија, и Атија (мајка Августа и Цезарова нећака) и њена млађа сестра одбиле су да потврде или негирају његово порекло.
Коначно, чињеница да су ветерани у италским градовима које је основао Гај Марије прихватали Псеудо-Марија као свог патрона. Да он није био припадник породице Марија, ни елитне породице у Риму, нити клијенти Марија, како у самом Риму тако и широм италских градова, не би прихватили једног варалицу као себи равног или као патрона. Ипак, већински научни консензус, заснован на примарним изворима, остаје да Псеудо-Марије није био унук Гаја Марија. Неки његово погубљење од стране Марка Антонија без суђења виде као доказ његовог неконзуларног (несенатског) статуса, сматрајући да је највероватније био имућан ослобођеник, а да је свој утицај стекао искључиво коришћењем Маријевог имена.
Референце
Литература
Антички
Цицерон, Писма Атику XII, 49; XIV, 6–8 Цицерон, Филипике I, 2 Валерије Максим, књига IX, поглавље 15, одељак 2 Апијан, Грађански ратови III, 2–3 Тит Ливије, Епитоме 116 Никола из Дамаска, Живот Августа, поглавље 14, , издање Корајес
Модерни
Категорија:Римљани