Епитаф из Главанице () је средњовековна везена литургијска тканина, израђена 22. марта 1373. године у месту Главаница (данашњи Балш, Албанија). Представља редак и вредан примерак албанске православне религиозне уметности из позновизантијског периода. Епитаф приказује Христа положеног на погребни покров, окруженог ожалошћеним ликовима и библијским пророцима, извезен свилом, позлаћеним сребрним нитима и живим природним бојама. Наручен од епископа Калиста и албанског великаша Ђерђа Аријанитија, а извезен од монаха Савије, епитаф је изузетан пример средњовековне албанске религиозне уметности. Поново је откривен близу Балша и данас се чува у Националном историјском музеју у Тирани.

Историја Епитаф из Главанице настао је 22. марта 1373. године у граду Главаница (данашњи Балш, Албанија). Наручили су га албански племић Ђерђ Аријанити и епископ Калист Главанички и бератски, а израдио монах Савија. Тканина је намењена литургијској употреби на православни Велики петак, приказујући Христово полагање у гроб са богатом иконографијом извезеном свилом и позлаћеним сребрним нитима. Првобитно је епитаф припадао цркви у Главаници у Балшу, значајном средњовековном црквеном средишту.

Према локалној усменој традицији, коју подржава научник Теофан Попа, у периоду бугарске окупације Албаније, епископи Главанице — посебно Горазд и Ангелар — деловали су у том крају. Њихове мошти, заједно са епитафом, пренете су из цркве у Главаници у Балшу у цркву Успења Пресвете Богородице у бератској тврђави ради заштите. Пренос је мотивисан пропадањем цркве у Балшу и потребом да се сачувају свети предмети.

Поред епитафа и моштију, и други црквени предмети, попут литургијских књига и пергамената, били су део овог премештања. Првобитно су монаси из манастира пренели ове предмете у манастир Светог Ђорђа у селу Мбрештан код Берата. Међутим, током отоманског периода, након исламизације Мбрештана, свете мошти и епитаф враћени су у цркву Успења у бератској тврђави, где су и даље сачувани.

Мошти Горазда и Ангелара и данас се налазе у Саборној цркви Свете Марије у Берату, заједно са иконама и службом написаном на грчком језику у част светитеља. Поштовање ових моштију било је значајно за локалне вернике, који су светитеље сматрали заштитницима града.

Поновно откриће и конзервација Епитаф из Главанице поново је откривен средином 20. века у подруму срушене куће близу Балша, где је био савијен и оштећен од глодара и атмосферских утицаја. Истраживач Теофан Попа одиграо је кључну улогу у његовом раном проучавању и дао артефакту име на основу епископске титуле Калиста, повезујући га са црквом у Главаници.

Радови на рестаурацији започели су 1974. године под вођством конзерватора Фредерика Стаматија, који је третирао мрље од воска, чађи и оштећења од свећа, дима и руковања. Исте године епитаф је међународно изложен у Малом двору (-{Petit Palais}-) у Паризу, где га је византолог Андре Грабар описао као трећи такав примерак у Европи.

Године 1980, након отварања Музеја средњовековне уметности у Корчи, забринути грађани Берата, свесни сопствених вредних предмета, предложили су оснивање средњовековног музеја у Берату. Током посете лидера Рамиза Алије, мештани су открили да се епитаф чува на неодговарајући начин — умотан и смештен у сандук. Увидевши лоше услове, Алија је наредио да се епитаф пренесе у Тирану ради бољег очувања.

Године 1981, Епитаф из Главанице прошао је обимнију фазу конзервације како би био припремљен за излагање у новооснованом Националном историјском музеју у Тирани. Конзерватори су очистили слојеве чађи нагомилане током векова и уклонили старе закрпе од тканине додате на површину. Текстил је затим пажљиво постављен на дрвену подлогу и заштићен провидним плексигласом. Иако је првобитно излаган у вертикалном положају, касније је премештен у хоризонталну витрину, где се и данас чува под заштитним условима.

Године 2005. Национални историјски музеј био је домаћин прве међународне научне конференције у Албанији посвећене Епитафу из Главанице, наглашавајући његов јединствен културни значај и изазове у конзервацији. На симпозијуму су учествовали стручњаци попут Мојкома Зека, Фредерика Стаматија, Марте Јаро и Јана Ваутерса, а резултат је био предлог оснивања мултидисциплинарног научног одбора за израду плана рестаурације.

Иконографија и натпис Средишња слика Епитафа из Главанице приказује Христа положеног у гроб, димензија приближно 126 × 23 cm. Његов ореол носи грчка слова, која значе „Онај Који Јесте”, симболизујући божанство и вечно постојање. Пречник ореола је око 24,5 cm. Ране распећа јасно су видљиве на Христовим рукама и ногама, заједно са траговима крви на ребрима. Изнад Христове главе стоји Богородица, приказана како оплакује свог преминулог сина, висине око 13,5 cm. До Христових ногу налази се Јован Богослов, такође приказан као младић, који тугује и наслања се на руку у болу.

Епитаф је извезен на правоугаоној тканини уоквиреној бордуром ширине 14 cm, украшеном паралелним редовима крстова распоређених у паровима. На сваком углу тканине налазе се четири јеванђелиста — Матеј, Лука, Марко и Јован — симболизујући јеванђеља. Унутар рама, поред Богородице и Јована Богослова, налази се и карактеристични крст епископа Калиста Главаничког. Горњи део садржи истакнуте библијске ликове, попут пророка Мојсија и Исаије, те Јосифа из Ариматеје, сваки са одговарајућим симболичким димензијама.

На епитафу се налази извезени натпис на византијском грчком, смештен у две вертикалне колоне поред Христове главе и ногу. Натпис прецизно датира дело на 22. март 1373. (византијска година 6881) и приписује га епископу Калисту Главаничком и бератском као наручиоцу, уз значајно покровитељство албанског великаша Ђерђа Аријанитија, чије се име помиње као дародавац.

Горњи натпис (поред Христове главе)

Доњи натпис (поред Христових ногу)

Помињање „високих господара Србије, Романије и целе Албаније” односи се на регионалну власт коју су у то време држала браћа Балша II и Ђерђ I Балшић, владари династије Балшића, који су контролисали територије од Зете до делова јужне Албаније, укључујући Берат и Балш, где се налазила црква у Главаници.

Завршна фраза натписа — „руком Ђерђа Аријанитија и везиља” — изазвала је расправе међу научницима око идентитета особе означене речју „везиља”. Неки, попут Диониса Папе и Ксенофона Илије, тумаче је као име Криста Главара, сматрајући да израз није титула већ лично име. Други тврде да је реч о погрешном преводу, јер оригинални текст користи општу одредницу за златовеза, а не лично име. Теофан Попа подржава шире прихваћено мишљење да је епитаф извезен руком монаха Савије, који је, у складу са монашком понизношћу, остао неименован у натпису.

Крађа и повратак Дана 3. фебруара 1994. године, Епитаф из Главанице украден је из Националног историјског музеја у Тирани током провале четири особе које су се након радног времена тајно задржале у згради. Заједно са епитафом, однето је неколико других вредних артефаката, укључујући иконе и историјски намештај. Крађу су сутрадан открили запослени у музеју, који су одмах обавестили надлежне. Месецима касније, 10. октобра 1994. године, полиција је ухапсила Александра Сота због повезаности са злочином. Током хапшења, покушао је да одбаци једну од украдених икона бацивши је кроз прозор, што је проузроковало непоправљиву штету. На суду, Сото је признао да је група намеравала да прода артефакте и тврдио да тада нису били свесни културног значаја епитафа. Након дуге истраге, украдени предмети — укључујући Епитаф из Главанице — пронађени су и званично враћени музеју 17. октобра 1996. године, током јавне церемоније коју су водили музејски званичници.

Види још Аријанити (породица)

Референце

Литература

Спољашње везе Званична страница Националног историјског музеја

Категорија:Албанска уметност Категорија:Албанска култура Категорија:Албански језик