Ставка нумерисаног списка мини|Карл Маркс и крај његовог система (енгл. ) књига је коју је 1896. године објавио аустријски економиста Ојген фон Бем-Баверк, а која представља једну од најранијих детаљних критика марксизма. Критика марксизма долази из различитих политичких идеологија, кампања и академских дисциплина. Ово укључује општу интелектуалну критику у вези са догматизмом, недостатак унутрашње конзистентности, критике везане за материјализам (и филозофски и историјски), аргументе да је марксизам врста историјског детерминизма или да захтева сузбијање индивидуалних права, питања са спровођењем комунизма и економска питања као што су дисторзија или одсуство сигнала цена и смањени подстицаји.
Поред тога, критичари су изнели емпиријске и епистемолошке забринутости, тврдећи да се марксизам ослања на нејасне или необориве теорије, да се одупире побијању кроз дијалектичку реинтерпретацију и да су кључна предвиђања о колапсу капитализма и социјалистичкој револуцији била неуспешна.Види: M. C. Howard and J.E. King, 1992, A History of Marxian Economics: Volume II, 1929–1990. Princeton, NJ: Princeton Univ. Press.. W.W. Norton & Co.
Општа критика
Неки демократски социјалисти и социјалдемократе одбацују идеју да друштва могу постићи социјализам само кроз класну борбу и пролетерску револуцију. Многи анахисти одбацују потребу за прелазном државном фазом. Неки мислиоци су одбацили основе марксистичке теорије, као што су историјски материјализам и радна теорија вредности, те су наставили да критикују капитализам и заговарају социјализам користећи друге аргументе.
Неки савремени поборници марксизма виде многе аспекте марксистичке мисли као одрживе, али тврде да је корпус непотпун или застарео у погледу одређених аспеката економске, политичке или социјалне теорије. Зато могу комбиновати марксистичке концепте са идејама других теоретичара, попут Макса Вебера — Франкфуртска школа пружа један пример овог приступа.
Конзервативни историчар Пол Џонсон (Paul Johnson) је у својој књизи Интелектуалци (Intellectuals) из 1988. године написао да је Маркс „развио особине карактеристичне за одређени тип научника, посебно талмудских: склоност гомилању огромних маса полуусвојених материјала и планирању енциклопедијских дела која никада нису завршена; омаловажавајући презир према свима који нису научници; и екстремну асертивност и раздражљивост у опхођењу са другим научницима. Готово сав његов рад, заправо, носи печат талмудског проучавања: он је у суштини коментар, критика рада других у његовој области.”
Он наставља: „Истина је да чак и најповршније истраживање Марксове употребе доказа приморава човека да са скептицизмом третира све што је написао, а што се ослања на чињеничне податке”. На пример, Џонсон је навео: „Целокупно кључно Осмо поглавље Капитала је намерно и систематско фалсификовање како би се доказала теза за коју је објективно испитивање чињеница показало да је неодржива”.Johnson, Paul (2007) . (revised ed.). Perennial. .
Критика коју је Пол Џонсон упутио Марксу и сама је била предмет критике марксистичког економисте Ричарда Д. Волфа (Richard D. Wolff). У академском раду из 1991. године, Волф описује Џонсонову књигу као „критику као злонамерни трач [...] десничарска тирада беса усмерена је против левичарских друштвених критичара, интелектуалаца уопште, Јевреја, жена и већине других који чине уобичајене мете таквих менталитета.”
Историјски материјализам Историјски материјализам остаје једна од основа марксизма. Он предлаже да технолошки напредак у начинима производње неизбежно доводи до промена у друштвеним односима производње. Ова економска „база” друштва подржава, рефлектује се кроз и утиче на идеолошку „надградњу” која обухвата културу, религију, политику и све друге аспекте друштвене свести човечанства. Ова теорија стога тражи узроке развоја и промена у људској историји у економским, технолошким и, шире гледано, материјалним факторима, као и у сукобима материјалних интереса међу племенима, друштвеним класама и нацијама. Право, политика, уметност, књижевност, морал и религија се према Марксу разумеју као надградња и рефлексија економске основе друштва. Многи критичари су тврдили да ово представља претерано поједностављивање природе друштва и тврде да је утицај идеја, културе и других аспеката онога што је Маркс назвао надградњом једнако важан као и економска база за развој друштва, ако не и важнији. Међутим, марксизам не тврди да је економска основа друштва једини одређујући елемент у друштву, као што је показано у следећем писму које је написао Фридрих Енгелс, Марксов дугогодишњи сарадник: У складу са материјалистичким схватањем историје, коначно одређујући елемент у историји је производња и репродукција стварног живота. Више од овога ни Маркс ни ја никада нисмо тврдили. Стога, ако неко ово изврне и каже да је економски елемент једини одређујући, он ту тврдњу претвара у бесмислену, апстрактну, бесмислену фразу.
Према критичарима, ово ствара још један проблем за марксизам. Ако надградња такође утиче на базу, онда нема потребе за Марксовим сталним тврдњама да је историја друштва историја економских класних сукоба. Ово затим постаје класичан аргумент шта је старије, кокошка или јаје у вези са тим да ли прво долази база или надградња. Питер Сингер предлаже да се овај проблем може решити схватањем да је Маркс видео економску базу као ултимативно стварну. Маркс је веровао да су основна карактеристика човечанства његова средства за производњу и да је стога једини начин да се човек ослободи угњетавања тај да преузме контролу над њима. Према Марксу, то је циљ историје, а елементи надградње делују као оруђа историје.
Маркс је сматрао да је однос између материјалне базе и идеолошке надградње однос детерминације, а не узрочни однос.Marx, Karl (1977). A Contribution to the Critique of Political Economy. Moscow: Progress Publishers: Notes by R. Rojas. Међутим, неки Марксови критичари су инсистирали на томе да је Маркс тврдио како је надградња ефекат узрокован базом. На пример, анархокапиталиста Мари Ротбард је критиковао историјски материјализам тврдећи да је Маркс сматрао да „база” друштва (његова технологија и друштвени односи) одређује његову „свест” у надградњи.
Историјски детерминизам Марксова теорија историје сматрана је варијантом историјског детерминизма повезаног са његовим ослањањем на дијалектички материјализам као ендогени механизам друштвених промена. Маркс је написао: На одређеном степену развоја, материјалне производне снаге друштва долазе у сукоб са постојећим односима производње или – што ово само изражава правним терминима – са својинским односима у оквиру којих су до тада деловале. Из облика развоја производних снага ови односи се претварају у њихове окове. Тада почиње ера социјалне револуције. Промене у економској основи доводе пре или касније до трансформације целе огромне надградње.
Концепт дијалектике први пут се појавио у дијалозима старогрчких филозофа, али га је почетком 19. века оживео Георг Вилхелм Фридрих Хегел као концептуални оквир за описивање често супротстављених сила историјске еволуције. Историјски детерминизам се такође повезивао са научницима попут Арнолда Џ. Тојнбија и Освалда Шпенглера, али је у новије време овај концептуални приступ изашао из употребе.
Тери Иглтон пише да Марксове списе „не треба схватити као да све што се икада догодило представља питање класне борбе. То, пре, значи да је класна борба најосновнија за људску историју”.Why Marx is Right? page 34
Академик Питер Стилман сматра да је Марксов статус детерминисте „мит”.Marx:Myths and Legends Сам Фридрих Енгелс је упозорио да се марксизам не тумачи стриктно детерминистички, наглашавајући да, иако су економски фактори темељни, они нису једине силе које обликују историју. Једном другом приликом, Енгелс је приметио да „млађи људи понекад придају већи значај економској страни него што јој припада”.
У настојању да поново афирмише овакав приступ разумевању сила историје, Прабат Ранџан Саркар је критиковао оно што је сматрао уском концептуалном основом Марксових идеја о историјској еволуцији. У књизи из 1978. године, Пропаст капитализма и комунизма, Рави Батра је указао на кључне разлике у историјским детерминистичким приступима Саркара и Маркса: Саркарова главна брига за људски елемент је оно што даје универзалност његовој тези. Тако, док је друштвена еволуција према Марксу управљана углавном економским условима, према Саркару ову динамику покрећу силе које варирају у времену и простору: понекад физичка снага и високи дух, понекад интелект примењен на догме, а понекад интелект примењен на акумулацију капитала (стр. 38). [...] Главна линија одбране Саркарове хипотезе је да, за разлику од догми које су сада на лошем гласу, она не наглашава једну конкретну тачку уз искључење свих осталих: заснована је на укупном људском искуству – на целокупности људске природе. Кад год се један једини фактор, колико год важан и фундаменталан био, позове да осветли целокупну прошлост и имплицитно будућност, то једноставно изазива неверицу, а након ближе инспекције и одбацивање. Маркс је починио ту лудост, а у одређеној мери и Тојнби. Обојица су понудила лак плен критичарима, а резултат је да већина научника данас историјски детерминизам сматра идејом која је толико банкротирала да више никада не може постати релевантна.
Сузбијање индивидуалних права Различити мислиоци су тврдили да би комунистичка држава по својој самој природи еродирала права својих грађана због постулиране насилне револуције и диктатуре пролетаријата, њене колективистичке природе, ослањања на „масе” уместо на појединце, историјског материјализма и централно планске економије. Ове тачке су такође оспоравали разни мислиоци, који тврде да тренутно постојимо у диктатури буржоазије и да марксизам није детерминистички.Woods, Alan (2016). "What Is Historical Materialism?". In Defence of Marxism. International Marxist Tendency. Retrieved 28 November 2017.
Амерички неокласични економиста Милтон Фридман тврдио је да би одсуство економије слободног тржишта у социјализму неизбежно довело до ауторитарног политичког режима. Фридманово мишљење делио је и Фридрих Хајек, који је такође веровао да је капитализам предуслов за процват слободе у националној држави. Дејвид Харви је одговорио на овакве тврдње сугеришући да социјализам омогућава индивидуалну слободу, наводећи да је „постизање индивидуалних слобода и права, тврдио сам, централни циљ таквих еманципаторских пројеката. Али то постизање захтева колективну изградњу друштва у којем свако од нас има адекватне животне шансе и могућности да оствари сваки свој потенцијал.” Насупрот томе, Џонатан Чејт пише да „марксистичке владе газе права појединаца јер марксистичка теорија не мари за индивидуална права. Марксизам је теорија класне правде... За разлику од либерализма, који види права као добробит позитивне суме која се може проширити или смањити за друштво у целини, марксисти (и други левичарски критичари либерализма) политичка права сматрају сукобом нулте суме. Или се спроводе у име угњетавања, или против њега.”
Анахисти су такође тврдили да би централизовани комунизам неизбежно створио принуду и државну доминацију. Михаил Бакуњин је веровао да би марксистички режими довели до „деспотске контроле становништва од стране нове и нимало бројне аристократије”. Чак и ако би ова нова аристократија потекла из редова пролетаријата, Бакуњин је тврдио да би њихова новостечена моћ суштински променила њихов поглед на друштво и на тај начин их довела до тога да „са висине гледају на обичне радне масе”.
Економија Марксистичка економија критикована је из више разлога. Неки критичари указују на марксистичку анализу капитализма, док други тврде да је економски систем који марксизам предлаже неостварив.Shleifer, Andrei, and Robert Vishny. Pervasive shortages under socialism. No. w3791. National Bureau of Economic Research, 1991.Stringham, Edward Peter. "Kaldor-Hicks efficiency and the problem of central planning." (2001).