Филип Џ. Коен (рођен 1953) бивши је саветник сталне мисије Босне и Херцеговине при Уједињеним нацијама који је написао неколико дела о историји бивше Југославије. Аутор је запажене књиге Тајни рат Србије: пропаганда и обмана историје, коју је 1996. прва објавила Универзитетска штампа Тексас А&М и која је наишла на помешане критике. Године 1997. објавио је и Други светски рат и савремени четници: њихов историјско-политички континуитет и импликације по стабилност Балкана у издању Цереса. Године 1998. добио је од Фрање Туђмана, председника Републике Хрватске, награду за „допринос ширењу истине о агресији на Хрватску” и „разоткривање великосрпске и антихрватске пропаганде” кроз своје књиге.
Живот и каријера Филип Џ. Коен је похађао Нови колеџ Флориде у Сарасоти, где је стекао диплому уметности и дипломирао 1975. Године 1983. завршио је докторат медицине на Универзитету медицине и стоматологије Њу Џерзија. Године 2016. радио је као дерматолог.
У фусноти чланка објављеног у Pace International Law Review 1994. Коен је описан као „саветник за политику и јавне послове, Мисија УН Босне и Херцеговине” и као аутор документа о ставу достављеног транзиционом тиму Клинтон—Гор почетком 1993.
Током ратова у Југославији, Коен је имао блиске везе са владајућом странком Хрватске, Хрватском демократском заједницом (ХДЗ). Године 1998. Фрањо Туђман, председник Републике Хрватске, одликовао је Коена Редом Данице хрватске (за културу), тринаестим по важности одликовањем у хрватском систему одликовања, за „допринос ширењу истине о агресији на Хрватску” и „разоткривање великосрпске и антихрватске пропаганде” кроз његове књиге Тајни рат Србије: пропаганда и обмана историје и Други светски рат и савремени четници: њихов историјско-политички континуитет и импликације по стабилност Балкана.
Тајни рат Србије: пропаганда и обмана историје Универзитетска штампа Тексас А&М објавила је Коенову књигу Тајни рат Србије: пропаганда и обмана историје 1996. Предговор је написао Дејвид Рисман, професор емеритус друштвених наука на Универзитету Харвард. На предњој корици налазила се репродукција антисемитске поштанске марке штампане у јануару 1942. поводом Антимасонске изложбе која је отворена у Београду 22. октобра 1941. На задњој корици, бивша премијерка Уједињеног Краљевства Маргарет Тачер описала је књигу као „корисну противтежу актуелним митовима о историји Србије током Другог светског рата”, а часопис Library Journal високо је препоручио као „импресивну, научну књигу која нуди обиље нових информација”.
Дана 7. октобра 1996. књигу је приказао професор Брендан Симс, члан Питерхауса у Кембриџу, у часопису Тајмс хајер едукејшн. Симс је оценио да је Коенова књига „ревизионистичко дело утолико што преокреће уобичајену мудрост, али не у мутном или сумњивом смислу који се подразумева под холокаустним ’ревизионизмом’. Пре свега, Коен не оспорава да су стотине хиљада — али не милиони — Срба страдали ужасно, и често из ниједног другог разлога осим што су били Срби. Друго, упркос чињеници да Коен није школовани историчар, његова средишња теза о обимној сарадњи Србије са нацистичком Немачком добро је поткрепљена доказима”. Симс је навео да Коен „донекле замагљује”, али не потискује суштинску квалитативну разлику између хрватске и српске улоге у Холокаусту, утолико што је хрватску улогу водио хрватски фашистички усташки покрет уз немачку помоћ, док је српску улогу водио Немац уз подршку колаборационистичких Срба. Симс је приметио да „Коен на местима даје Хрватима корист сумње”, али наводи да „ништа од тога не утиче на Коенов средишњи аргумент: ’Србија’ и многи Срби сарађивали су са нацистичком Немачком”.
мини|Милан Недић је предводио српски марионетски режим у немачкој окупационој територији Србије, који је, према Коену, спроводио програм етнички чисте „Велике Србије”|alt=црно-бела фотографија мушкарца у војној униформи
У децембру 1997. Коенову књигу је приказао професор Чарлс В. Инграо са Одсека за историју Универзитета Пердју у часопису Nationalities Papers. Инграо је описао књигу као „добро написано, обилно фуснотирано казивање” које „детально описује степен у којем су Срби на територији данашње крње Југославије сарађивали с нацистима, и пре и непосредно након немачке инвазије априла 1941”. Навео је да је „тешко оповргнути његову тврдњу да су Хрвати, Срби, Бошњаци и Јевреји мултиетничке Босне и Крајине чинили окосницу антифашистичког ратног напора у време када су и четнички и Недићев режим у Србији спроводили сопствени програм етнички чисте Велике Србије”. Инграо је приметио да, иако су научници већ били упознати с великим делом материјала укљученог у књигу, Коеново разоткривање Друштва српско-јеврејског пријатељства које је основао Слободан Милошевић представља нови доказ о организацији која је коришћена да убеди међународну заједницу у заједничку везу Срба и Јевреја. Инграо је закључио да, иако је Коен на неколико места претерао са доказима, био је импресиониран како чињеничном тачношћу, тако и уравнотеженим судовима.
У фебруару 2000. Денис Рајнхарц, професор историје и руског на Универзитету Тексас у Арлингтону, приказао је Коенову књигу у часопису Holocaust and Genocide Studies. Рајнхарц је изјавио да Коенова књига припада „савременој популарно-историјској и новинарској литератури која тежи да демонизује и осуђује пре него да поштено приказује и разјашњава”. Додао је да је књига „у опасности да се изроди у ирационалну завереничку историју и припада оним делима о историји Балкана која мало доприносе нашем разумевању прошлих догађаја и њиховог утицаја на садашњост”.
Француски часопис Cahiers de l'URMIS објавио је у свом броју за 2000. годину рад Марка Живковића, доцента на Одсеку за антропологију Универзитета Алберта у Едмонтону, који је критиковао Коенову књигу. У њему је Живковић, и сам српски Јеврејин, навео да је Тајни рат Србије: пропаганда и обмана историје био врхунац двоструке стратегије хрватских медија усмерене на „санирање штете” у вези са хрватским злочинима над Србима у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата. Живковић је навео да је та стратегија укључивала представљање антисемитизма у НДХ као увоза из нацистичке Немачке и покушај да се покаже да Срби нису били ништа бољи, а можда и гори од Хрвата у поступању према Јеврејима током Другог светског рата. Живковић је приметио да Коен није лагао нити искривљавао изворе, али да није одмерио доказе о томе да ли је антисемитизам у Србији током рата био маргиналан или доминантан.
Године 2002. професор Дејвид Брус Макдоналд са Универзитета Отаго објавио је књигу Balkan Holocausts?: Serbian and Croatian Victim-Centered Propaganda and the War in Yugoslavia. У њој је Тајни рат Србије описао као „контроверзну прохрватску ревизију српске историје”. Макдоналд наводи Коена као „добар пример” „нехрватског пропагандисте који се интимно повезао са [Туђмановим] режимом”.
Коенова књига поменута је у делу Yugoslavia and its Historians, које је објавила Универзитетска штампа Станфорда 2003. У поглављу под насловом Клио међу рушевинама. Југославија и њени претходници у новијој историографији Душан Ј. Ђорђевић примећује да су „количина и квалитет нове историографије о Србима и Србији разочаравајући” и наводи да су „напори да се реинтерпретирају или попуне празнине у литератури често изложени наметљивим, искривљујућим агендама апологетике или осуде”. У фусноти уз ова запажања, Ђорђевић описује Коенову и још једну књигу као дела која истражују важне теме, али „у којима цензорски жар надјачава уравнотежену науку”.
Године 2011. Мирослав Свирчевић са Балканолошког института Српске академије наука и уметности приказао је Коенову књигу у часопису Балцаница. Свирчевић је био веома критичан према књизи и навео да она припада „псеудонаучним публикацијама, неретко на самој ивици најружније ратне и расистичке пропаганде”. Свирчевић је даље истакао да „у ствари, Коенова књига врви од фалсификата, полуистина, некомпетентне употребе историјских извора, пренатегнутих теза и злонамерних закључака”. Исте године, историчар Клаус Бухенау критиковао је Коена што се у великој мери ослањао на савремене новинске извештаје да би демонстрирао „фашизам” Српске православне цркве и што није узео у обзир „свеприсутну цензуру и манипулацију” у Недићевим новинама.
У марту 2011. Марко Атила Хоаре, ванредни професор економије, политике и историје на Универзитету Кингстон, објавио је лични блог у коме се бавио низом питања у вези са Коеновом књигом. Написао је да порицање геноцида у Сребреници из јула 1995. „обично иде руку под руку с порицањем геноцидних злочина које су починили српски нацистички квислинзи и сарадници током Другог светског рата”. Навео је да су „великосрпски националисти деведесетих водили кампању мржње против Хрвата и Бошњака, настојећи да целе хрватску и бошњачку нацију изједначе са усташама”. Приметио је да је Коен написао књигу као одговор на ту пропаганду. Хоаре је испричао да се са Коеном срео средином деведесетих и да је књига „веома добра”. Такође је навео да напади српских националиста на Коена трају већ 15 година, укључујући и тврдњу да Коен књигу није ни написао. Хоаре је ту тврдњу одбацио као „потпуну измишљотину”, наводећи да је Коена упознао на Универзитету Јејл током писања књиге, да је прочитао рукопис и о њему детаљно разговарао са Коеном и видео Коенову библиотеку и архиву.
Наредне године, чланак Александра Мирковића са Универзитета Северни Мичиген објављен је у часопису Балцаница. Он је навео да је уобичајено наићи на мишљење, чак и међу искусним званичницима Стејт департмента, да су југословенске партизане углавном подржавали антифашистички Хрвати и Словенци. У фусноти уз ово запажање, он наводи да се на 95. страни Коенове књиге налази лажна тврдња да су „[у]купно, од 1941. до 1945, партизани Хрватске били 61 одсто Хрвати и 28 одсто Срби”.
Године 2013. Рафаел Израели, емеритус професор блискоисточне, исламске и кинеске историје на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, објавио је књигу The Death Camps of Croatia: Visions and Revisions, 1941-1945. У њој је Коеново дело назвао „темељним”, и навео да је Коен „обилато документовао” велику количину антисемитске штампе у немачкој окупационој територији Србије. Такође је приметио да је Коен „дефинитивно показао” да су шеф немачког марионетског режима, Милан Недић, заједно са другим припадницима Српске православне цркве, „били свесни и подржавали немачки план истребљења и погубљења [Јевреја] и нису оклевали да пруже помоћ када се то затражи”. Израели је даље упутио и цитирао Рајнхарцов приказ Коенове књиге и навео да је београдски јеврејски аутор о Холокаусту у Србији, Јаша Алмули, рекао новинарима да сумња да је сам Коен написао књигу и сугерисао да је она могла настати из „Туђманове кухиње” у Загребу као облик политичке пропаганде.
Социолог Јован Бајфорд убраја Тајни рат Србије у „низ пропагандних дела квазиисторијске литературе” коју су током деведесетих писали прохрватски аутори. Бајфорд наглашава да Коен припада групи аутора чија дела подржавају хрватску страну у пропагандном рату са Србијом, такође и намерним приказивањем Срба као истинске „геноцидне нације”.: „С хрватске стране, најактивнији у овом својеврсном рату речима били су били аутори попут Томислава Вуковића, Љубице Штефан, Јосипа Печарића, Анта Кнежевића и америчког публицисте Филипа Коена (Philip Cohen). У својим делима они су настојали да представе Србе као стварни „геноцидни народ” ...” У јуну 2018. у приказу дела на сличну тему, историчар Лук Грамит са Универзитета Западне Вирџиније назвао је Коенову књигу Тајни рат Србије полемичним, па чак и антисрпским делом.
Напомене
Референце
Литература
Категорија:Рођени 1953. Категорија:Биографије живих особа Категорија:Историчари Балкана