Антипартизанска офанзива у Србији је била велика осовинска офанзива вођена од 11. до 18. марта 1942. године, у циљу уништења преосталих партизана на Сувобору и у ваљевском крају, где је било њихово најјаче упориште након пада Ужичке републике.
Дана 18. марта 1942. у околини Ваљева, после тешких осмодневних борби против надмоћних немачких и четничких снага, Сувоборски партизански одред је коначно окружен и уништен. Тиме је привремено угушен партизански покрет у западној Србији.Зборник докумената и података о народноослободилачком рату, ДОКУМЕНТИ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ, књига 1 — август 1941—август 1942., том 9 (страна 279.)
Позадина
Западна Србија је била јако партизанско упориште током устанка у Србији 1941. године. Након пада Ужичке републике и повлачења главнине партизана у Босну, ваљевски крај је остао главно упориште српских партизана. Њихови бивши савезници, четници Драже Михаиловића, експресно су легализовани код окупатора, укључујући се у потерне трупе против њих. Већ крајем новембра 1941. године, седам Михаиловићевих команданата — Предраг Раковић, Милош Глишић, Вучко Игњатовић, Манојло Кораћ, Никола Младеновић, Радован Стојановић и Никола Калабић — са својим одредима су се легализовали, ставивши се на располагање Немцима за борбу против партизана.Јозо Томасевич: ЧЕТНИЦИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ 1941—1945 Упркос свему, партизани су фебруара 1942. године још увек били „стварни господари целога ваљевског округа”:
Уочи велике осовинске операције, Колубарски партизански одред се почетком марта 1942. године налазио у акцији крстарећи на простору: Дивчибаре — Тометино Поље — Маљен планина.
План операције
Почетком марта 1942. је створен, у сагласности са командантом немачке оружане силе у Ваљеву, план за акцију у циљу потпуног уништења Колубарског партизанског одреда. Основна идеја плана била је: свим расположивим средствима опколити Колубарски одред на широком простору, извршивши обухват, стезати га и приморати одред на повлачење на земљиште које је за њега неповољније и ту га уништити.
Ангажоване снаге
мини|Легализовани четнички одред Драже Михаиловића осигурава немачки логор Метино брдо код Крагујевца, 1942.
За извођење операције опкољавања и уништења Сувоборског одреда, ангажоване су следеће осовинске снаге:
Немачке оружане снаге које су се налазиле у Ваљеву (делови 714. дивизије) Ваљевски четнички одред Колубарски четнички одред Тамнавски четнички одред Рибнички четнички одред Ужички четнички одреди
Дражини официри Света Протић, Нешко Недић и Воја Поповић водили су са својим одредима борбе против партизана под командом Немаца.
Ток операције
Битка на Тометином пољу и пробој обруча
Дана 11. марта 1942. године у 7 часова отпочела је велика осовинска операција против Колубарског ослободилачког одреда, по плану на који је командант немачких оружаних снага у Ваљеву дао своју сагласност. Осетивши стезање обруча са севера, запада и истока, а недовољно са југа (слабијим снагама него што је тражено од начелника Ужичког округа), партизански одред је прихватио борбу код Тометиног Брда и под борбом успео да се ноћу 12/13. марта извуче из обухвата и да се јужним падинама Букова пребаци у рејон планине Маглеш повлачећи се правцем: Дивчибаре — с. Радановац — с. Мравинци ка Дреновом Кику (к. 946).
Код Тометиног поља Сувоборски НОП одред је четницима нанео губитке од 6 мртвих.
Погибија Жикице Јовановића Шпанца мини|175px|Споменик Жикици Јовановићу, на месту његове погибије, код села Радановци
Дана 12. марта 1942. партизани су стигли у Радановце, у близини Ражане, на путу Ужице—Ваљево. Око поднева, Одред су напале снаге два легализована четничка одреда из ужичке групе и један батаљон припадника Српске државне страже. У краткој борби, погинуло је неколико партизанских бораца, међу којима и Жикица Јовановић Шпанац, тада већ прослављени партизански командант и комесар.
Жикицина погибија изазвала је велику потиштеност код бораца у Одреду, који се тада налазио у тешком положају. Тог дана код Радановаца (близу Косјерића) у борби против недићеваца, Сувоборски НОП одред је убио 2 и ранио 3 осовинска војника.
Довођење нових четничких снага
Због неочекиваног партизанског пробоја, одмах је коригован план осовинске операције са немачким заповедником у Ваљеву. Нови план је задржао првобитну идеју опкољавања, али пошто је партизанима био отворен пут ка западу у тежак терен и шуме планине Повлен, то је захтевало ангажовање још неупотребљених снага ради затварања тог правца. Стога је одмах издато наређење Тамнавском четничком одреду да са Уба хитно домаршује у Ваљево и одмах потом одмаршује правцем: Ваљево — Лесковице са задатком да поседне положај на линији: Клек — Тодорово Брдо — Појате на планини Маглеш. Овај одред је десно имао да одржава везу са немачким оружаним снагама, а лево са Ваљевским четничким одредом. Ваљевском четничком одреду је наређено да се одмах пребаци са досадашњег положаја и затвори правце са Дреновог Кика ка североистоку ка селу Бачевцима и ка Висињаку, постављајући свој распоред на гребену Букова. Везу да одржава десно са Тамнавским четничким одредом, лево да дође у додир са Ужичким четничким одредима. Колубарски четнички одред добио је наређење да се спусти са досадашњег положаја и да се прикупи код засеока Козомор. Најенергичније је тражено депешом од команданта места у Косјерићу да Ужички четнички одреди нападају са југа ка Дреновачком Кику ширећи се у десно од реке Ражане, а у лево до линије западно од пута с. Мравинци — с. Ћебићи. Немачке оружане снаге које су домаршовале из Ваљева поселе су положај на линији: с. Ћебићи — с. Мравинци — к. 979. Са њима су одмах ухватили везу легализовани четнички одреди.
Опкољавање и нови партизански пробој мини|Партизани Сувоборског одреда нападнути излазе на положај код Бањана, марта 1942.
Дана 16. марта 1942. године командант Српске државне пољске страже и командант немачких оружаних снага су обишли трупе на положајима. Том приликом је извршена исправка распореда тако што је наређено да се на самом превоју Букова постави јако одељење са пушкомитраљезом и да се на овом правцу успостави и одржава најтешња веза са ужичким одредима. Тада је одлучено — концентричним нападима свих четничких одреда напасти Колубарски партизански одред на Дреновачком Кику и ту га уништити.
Дана 16. марта, након концентричног напада четника, почела је интензивна борба која је добијала све већу жестину како се ноћ приближавала. Партизани су били опкољени, очајнички се борећи. Само захваљујући изненада палој густој магли, која се спустила са мраком, успело им је да се извуку из овог уништавајућег обруча и стрмим падинама реке Забаве провуку између Тамнавског и Ваљевског четничког одреда.
Уништење Сувоборског партизанског одреда
Након извлачења из другог обруча, партизани су одбачени на север, са виших предела ка низини. Осовинске снаге су одмах предузеле хитне мере да се обруч још више сузи, а напад продужи 17. марта. Партизанима је онемогућена свака могућност повлачења у брда и пресечена свака одступница и они су се све више приближавали ка Колубари на земљиште које је за њих све неповољније. Осетивши јак притисак са југа и опкољавање са истока и запада, Колубарски партизански одред је све више под борбом одступао у току 17. марта ка северу и ноћу 17/18. марта склонио се у села Зарубе и Жабаре и засеок Рогљевићи.
Ујутру 18. марта квислиншки четнички одреди добили су наређења за продужење гоњења. Обједињеном акцијом свих укључених четничких одреда, уз сарадњу и подршку немачких оружаних снага, Колубарски партизански одред у очајном стању, под борбом већ неколико дана и стално извлачећи се из смртне опасности, потпуно је ухваћен на простору: с. Рогљевићи — с. Белошевац — с. Клинци — с. Пауне. После краће борбе, оставши без муниције и увидевши да се не могу извући као формација, 18. марта у селу Пријездићу је расформиран Сувоборски партизански одред, а борци су покушали извлачење појединачно или у мањим групама.Бранко Матић, Ваљевски партизани 1941—1942 на фотографијама Рада Јокића (стр. 98), Ваљево, 2015. Неки партизани су почели бацати пушке и предавати се делом четницима, а делом немачким оружаним снагама. Мањи део партизана, захваљујући сељачком одевању, успео је да побегне у разним правцима, али су наредних дана при чишћењу терена хватани и предавани окупационим властима.
Тако је престала да постоји последња оружана устаничка формација у западној Србији.Бранко Матић, Ваљевски партизани 1941—1942 на фотографијама Рада Јокића (стр. 98), Ваљево, 2015.
Губици
Око 100 партизанских бораца је погинуло, а толико је и заробљено, највећим делом стрељано и одведено у логор у Ваљеву. Само у току задњега дана борбе, 18. марта 1942. године, партизани су имали преко 20 мртвих и 68 заробљених. Већи део партизана, који је у први мах успео да побегне, ухваћен је наредних дана, када је наређено четничким одредима (Колубарском и Рибничком) чишћење земљишта током горње и средње Колубаре.
У овој операцији заробљени су многи партизани, међу којима: командири чета, Бора Миловановић Лија и Светислав Радовић Шале (оба шнајдери из Ваљева), Слободан Новаковић, командир 6. чете, бравар из Чачка, Александар Јанковић, студент шумарства из Лукавца, задужен за културно-просветни рад у Сувоборском НОП одреду, политички комесар Богдан Оклобџија, командант места Горњи Милановац током устанка, сестре Живка и Бранислава Илић из Ваљева, фотограф Раде Јокић, и многи други. Неки од заробљеника су послати у логоре, а неки погубљени.
Последице
Дана 23. марта 1942. године немачки командант Југоистока, генерал пионира Кунце, известио је немачку Врховну команду оружане силе да су у Србији разбијена жаришта устанка и да је у области Ваљева 714. дивизија, после вишедневног гоњења, разбила непријатељске трупе.Милосав Бојић: ПОСАВСКИ ПАРТИЗАНСКИ ОДРЕД Исто је констатовао и партизански командант у извештају Врховном штабу:
Тешко рањен, успео је да умакне главни партизански вођа за западну Србију Радивоје Јовановић Брадоња, који је био „душа целога покрета” и главни командант за време борбе. Врло мали део чланова одреда, срећно умакавши, пребацио се касније на територију Ужичког округа и ка Новој Вароши. Из обруча се извукао и командант Главног штаба НОП одреда Србије Мирко Томић, као и члан Главног штаба Миле Милатовић.
Након ове операције, западна Србија је привремено пацификована, а 714. дивизија Вермахта је ускоро пребачена у Босну да се бори против партизана, где је ангажована у бици на Козари. После уништења Сувоборског одреда, Немци су кренули да хапсе Дражине официре, који су им помогли у операцији. Света Протић је ухапшен и спроведен за Београд, а Нешко Недић и Воја Поповић растурили су одред и побегли не зна се куда.
У августу 1942. је обновљен Сувоборски партизански одред, а партизани су се поново појавили у ваљевском округу.
Види још Сувоборски партизански одред Легализовани четници Антипартизанска офанзива у Црној Гори (1942) Гушење устанка у источној Босни
Референце
Литература
Категорија:Ваљево у Народноослободилачкој борби Категорија:Борбе између НОВЈ и Немаца Категорија:Борбе између НОВЈ и ЈВуО Категорија:Заједничке борбе ЈВуО и Немаца Категорија:Осовинске операције у Југославији Категорија:НОБ у 1942. Категорија:Србија у 1942.