мини|270px|десно|Окупација и подела Југославије (1941)

Током Другог светског рата, неколико покрајина Краљевине Југославије које одговарају данашњој држави Србији биле су под окупацијом Сила Осовине од 1941. до 1944. године. Већи део територије окупирао је Вермахт и био је организован као засебна област под контролом немачке Војне управе у Србији. Остали делови данашње Србије који нису били укључени у територију под управом нацистичке Немачке окупирани су и анектирани од стране суседних земаља Сила Осовине: Срем је окупирала и анектирала Независна Држава Хрватска, Бачку је окупирала и анектирала Мађарска, југоисточну Србију окупирала је и анектирала Бугарска, док је југозападну Србију окупирала и анектирала Италија и укључила је у италијанске протекторате Албанију и Црну Гору.

Немачка окупација

Подручје под контролом немачке Војне управе у Србији првобитно су окупирали Немци. Касније су га углавном окупирале бугарске трупе, али је остало под немачком војном влашћу.: На поштанским маркама и кованицама ова територија се називала Србија, а према Полу Н. Хену, њен званични назив био је Подручје Војног заповедника у Србији. Ова територија је имала две узастопне српске марионетске владе под контролом немачких војних власти. Прва, краткотрајна марионетска влада била је позната као Комесарска управа, а предводио ју је Милан Аћимовић. Друга марионетска влада била је позната као Влада народног спаса, на чијем челу је био Милан Недић.

Током окупације, нацисти су основали Soldatensender Belgrad, популарну радио-станицу за немачке војнике широм Европе и Африке.

Приближно 11.000 Јевреја од око 12.500 колико их је живело у Србији под немачком окупацијом је убијено.

Италијанско-албанска окупација мини|десно|270px|Италијанска окупација Метохије и централних делова Косова (1941—1943)

Линија разграничења између немачке окупационе зоне и италијанске Албаније на подручју Косова била је узрок значајног сукоба интереса, углавном због важних рудника олова и цинка у Трепчи и кључне железничке пруге од Косовске Митровице преко Приштине, Урошевца и Качаника до Скопља. Немци су на крају превладали, па се „Бечка линија” протезала од Новог Пазара у Санџаку, преко Косовске Митровице и Приштине, дуж пруге између Приштине и Урошевца, а затим према Тетову у данашњој Северној Македонији, пре него што би скренула на североисток да се споји са територијом коју је анектирала Бугарска у близини Орлове Чуке. Косовскомитровички, вучитрнски и лапски срез, заједно са делом грачаничког среза, били су део територије под немачком окупацијом. Ова територија је обухватала и низ других важних рудника, укључујући рудник олова Бело Брдо, рудник азбеста у близини Јагњенице и рудник магнезита у Дубовцу код Вучитрна.

Област Санџака је првобитно била подељена између Немаца на северу и Италијана на југу, коришћењем продужетка „Бечке линије” која је делила Југославију на немачку и италијанску зону утицаја. Граница окупиране територије кроз Санџак мењана је неколико пута у кратком временском периоду током априла и маја 1941. године, да би се на крају усталила на општој линији Прибој–Нова Варош–Сјеница–Нови Пазар, иако су места Рудо, Прибој, Нова Варош, Сјеница и Дуга Пољана остала на црногорској страни границе коју су окупирали Италијани. Влада НДХ је била незадовољна овим аранжманима, јер је желела да анектира Санџак и сматрала је да би то лакше остварила уколико би Немци окупирали већи део тог региона.

Мађарска окупација мини|десно|270px|Мађарска окупација Југославије (1941—1944)

Након разговора са румунском и мађарском владом, Адолф Хитлер је одлучио да се региони Бачке и Баната поделе реком Тисом, при чему би источни део остао под немачком окупацијом заједно са „Старом Србијом”. Део западно од Тисе окупирала је и анектирала Мађарска. Румунско-мађарски ривалитет није био једини разлог за задржавање Баната под немачком окупацијом, јер је у њему живело и око 120.000 етничких Немаца (или фолксдојчера), а представљао је и значајан економски регион. Поред Тисе, остале границе Баната биле су Дунав на југу, те југословенско-румунска и југословенско-мађарска граница након Првог светског рата на северу и истоку.

Хрватска окупација

Већи део западне границе између окупиране територије и НДХ одобрили су Немци, а Анте Павелић је то објавио 7. јуна 1941. године. Међутим, одобрена граница је пратила Дрину низводно само до Бајине Баште, док даље од те тачке граница није била дефинисана. Дана 5. јула 1941. ова граница је утврђена тако да наставља да прати Дрину све до ушћа притоке Бруснице источно од села Землица, а затим источно од Дрине пратећи предратну границу између Босне и Херцеговине и Србије.

Подручје источног Срема првобитно је укључено у окупирану територију из војних и економских разлога, посебно имајући у виду да су се тамо налазили београдски аеродром и радио-станица. Број фолксдојчера који су живели у том подручју, заједно са његовом улогом у снабдевању Београда храном, такође су били фактори у првобитној одлуци. У том раном периоду, граница између окупиране територије и НДХ ишла је линијом између села Сланкамен на Дунаву и Бољевци на Сави. Међутим, након притисака из НДХ, подржаних од стране немачког амбасадора у Загребу, Зигфрида Кашеа, постепено је у потпуности пребачена под контролу НДХ уз одобрење Војног заповедника у Србији, те је 10. октобра 1941. формално постала део НДХ. Локални фолксдојчери су тражили да се подручје врати под немачку контролу, али до тога није дошло. Као резултат трансфера овог региона, границе НДХ стигле су до предграђа Београда.

Бугарска окупација мини|upright=1.5|Окупационе зоне бугарске војске у Недићевој Србији током Другог светског рата. мини|десно|270px|Региони Југославије које је анектирала Бугарска (1941—1944)

Године 1941. неке делове Србије, укључујући Врање, Босилеград, Цариброд и Пирот, окупирала је и накнадно анектирала Бугарска. Касније, између 1942. и 1943. године, друге значајне делове Србије окупирала је Бугарска, али су остављени под немачким надзором.

У јануару 1942. године, како би обезбедили железничке пруге, ауто-путеве и осталу инфраструктуру, Немци су почели да користе бугарске окупационе трупе на великим пространствима окупиране територије, иако су те трупе биле под немачком командом и контролом. То се догодило у три фазе, при чему је Бугарски 1. окупациони корпус, састављен од три дивизије, ушао на окупирану територију 31. децембра 1941. године. Овај корпус је првобитно био одговоран за око 40% територије (искључујући Банат), омеђене реком Ибар на западу између Косовске Митровице и Краљева, реком Западна Морава између Краљева и Чачка, те линијом која се пружала приближно на исток од Чачка преко Крагујевца до границе са Бугарском. Због тога су били одговорни за велике деонице железничких пруга Београд–Ниш–Софија и Ниш–Скопље, као и за главни ауто-пут Београд–Ниш–Скопље.

У јануару 1943. бугарска зона проширена је на запад и обухватила је сва подручја западно од реке Ибар и јужно од линије која се пружала отприлике западно од Чачка према граници са окупираном Црном Гором и НДХ. Ово је ослободило 7. СС добровољачку брдску дивизију Принц Еуген, која је током зиме била смештена у овом подручју, како би се пребацила у НДХ и учествовала у Операцији Вајс против партизана. Многи припадници фолксдојчера из Србије и Баната служили су у 7. СС добровољачкој брдској дивизији Принц Еуген. Ова дивизија је била одговорна за ратне злочине почињене над народима Босне и Херцеговине.

У јулу 1943. године, бугарска окупациона зона се проширила на север, при чему је четврта, 25. дивизија преузела контролу од 297. пешадијске дивизије на преосталом делу територије (искључујући Банат) који није делио границу са НДХ. Од тог тренутка, немачке снаге су директно окупирале само непосредну околину Београда, северозападни део територије који се граничио са НДХ, као и Банат.

Референце

Литература

Категорија:Србија у Другом светском рату Категорија:Балканска кампања