Консолидација Кубанске револуције је период у историји Кубе који се обично дефинише као време од завршетка револуције 1959. до 1962. године, након потпуне политичке консолидације Фидела Кастра као врховног лидера Кубе. Овај период обухвата ране домаће реформе, кршења људских права и свргавање различитих политичких група. Овај период политичке консолидације достигао је врхунац разрешењем Кубанске ракетне кризе 1962. године, што је утишало већи део међународног оспоравања које је настало упоредо са Кастровим јачањем моћи.
Овај период се такође назива и радикализацијом револуције, због променљиве идеолошке природе Фидела Кастра и његове привремене владе. Док је Кубанска револуција генерално била либерална по својој природи, разне контроверзе су навеле Кастра и нову владу да постану све више антикапиталистички, антиамерички и на крају марксистичко-лењинистички оријентисани.
Политичка консолидација Фидела Кастра у новој кубанској влади почела је почетком 1959. Започела је именовањем комунистичких званичника на функције и таласом уклањања других револуционара који су критиковали именовање комуниста. Овај тренд достигао је врхунац током афере Убер Матос и наставио се тако да до средине 1960. године унутар владе готово да није било опозиције Кастру, а на Куби је постојало врло мало независних институција.
Како је Кастрова владавина постајала све чвршћа између 1959. и 1960. године, односи Кубе са Сједињеним Америчким Државама почели су да се погоршавају. У непосредној последици револуције 1959, Кастро је посетио САД како би затражио помоћ и представио планове за аграрну реформу, за које је веровао да ће наићи на одобравање америчке владе. Током 1960. године тензије између две земље су ескалирале због национализације различитих америчких компанија, узвратних економских санкција и контрареволуционарних бомбардовања.
У јануару 1961, САД су прекинуле дипломатске односе са Кубом, док је Совјетски Савез почео да учвршћује односе са овом карипском земљом. САД су се плашиле растућег совјетског утицаја на Куби и подржале су инвазију у Заливу свиња у априлу 1961. године, која је касније пропала. До децембра 1961, Кастро је по први пут отворено изразио своје комунистичке симпатије. Кастров страх од нове инвазије и његови нови совјетски савезници утицали су на одлуку да се на Кубу поставе нуклеарне ракете, што је покренуло Кубанску ракетну кризу. У јеку кризе, Сједињене Државе су обећале да неће инвазију Кубу у будућности; у складу са овим споразумом, САД су повукле сву подршку побуњеницима, чиме су ефективно осакатиле отпор којем су недостајали ресурси. Контрареволуционарни сукоб, познат у иностранству као Побуна у Ескамбрају, трајао је до око 1965. године, а кубанска влада га је касније означила као „Борбу против бандита”.
Постоје различита историографска тумачења политичке консолидације која се догодила између 1959. и 1962. године. Постоји периодизација ових догађаја као почетак „милитаризације Кубе”, која укључује дуг процес унутрашње милитаризације који је достигао врхунац 1970. године. Ту је и модел „диктатуре из базе” (енгл. grassroots dictatorship), који тврди да је укидање либералних права након Кубанске револуције било резултат масовне подршке и овлашћења грађана. Ова масовна подршка произашла је из популарног ентузијазма за националну одбрану од америчке инвазије. Такође постоји и „теза о издаји” која поставља да је политичка консолидација Фидела Кастра представљала издају демократских циљева Кубанске револуције против Батисте.
Позадина
Идеологија Кубанске револуције
Кубанска револуција () била је оружана побуна коју су водили Фидел Кастро и његови саборци из Покрета 26. јул и њихови савезници против војне диктатуре кубанског председника Фулхенсија Батисте. Револуција је почела у јулу 1953, и наставила се спорадично док побуњеници коначно нису свргнули Батисту 1. јануара 1959. године, заменивши његову владу.. Jason Beaubien. NPR. 1. јануар 2009. Приступљено 9. јул 2013.
Уверења Фидела Кастра током револуције била су предмет многих историјских дебата. Фидел Кастро је у то време био отворено двосмислен у погледу својих уверења. Неки ортодоксни историчари тврде да је Кастро од почетка био комуниста са дугорочним планом; међутим, други су тврдили да није имао снажну идеолошку лојалност. Лесли Дјуарт је изјавио да нема доказа који сугеришу да је Кастро икада био комунистички агент. Левин и Папасотириу верују да Кастро није имао веровања изван одбојности према америчком империјализму. Као доказ његовог недостатка комунистичких склоности, наводе се његови пријатељски односи са Сједињеним Америчким Државама убрзо након револуције и то што се није придружио Кубанској комунистичкој партији током почетка његових аграрних реформи.
У време револуције, Покрет 26. јул је укључивао људе различитих политичких убеђења, али је већина била сагласна и желела поновно успостављање Устава Кубе из 1940. године и подржавала идеале Хосеа Мартија. Че Гевара је коментарисао Хорхеу Масетију у једном интервјуу током револуције да „Фидел није комуниста”, наглашавајући: „Политички можете дефинисати Фидела и његов покрет као ’револуционарно-националистички’. Наравно, он је антиамериканац, у смислу да су Американци антиреволуционари”.
Батистин бег мини|лево|280px|upright=1.4|Улазак у Хавану: Фидел Кастро и Убер Матос. 8. јануар 1959.
Дана 31. децембра 1958, догодила се Битка за Санта Клару у атмосфери велике конфузије. Град Санта Клара пао је пред комбинованим снагама Че Геваре, Камила Сјенфуегоса и побуњеника Револуционарног директората (РД) предвођених командантима Роландом Кубелом, Хуаном („Ел Мехикано”) Абрахантесом и Вилијамом Александером Морганом. Вести о овим поразима изазвале су панику код Батисте. Побегао је са Кубе авионом у Доминиканску Републику само неколико сати касније, 1. јануара 1959. Командант Вилијам Александер Морган, предводећи побуњеничке снаге РД-а, наставио је борбу док је Батиста одлазио и заузео град Сјенфуегос до 2. јануара.
Кубански генерал Еулохио Кантиљо ушао је у Председничку палату у Хавани (данашњи Музеј револуције), прогласио судију Врховног суда Карлоса Пиједру за новог председника и почео са именовањем нових чланова Батистине старе владе..
Кастро је сазнао за Батистин бег ујутру и одмах започео преговоре о преузимању контроле над Сантјагом де Куба. Дана 2. јануара, војни командант у граду, пуковник Рубидо, наредио је својим војницима да се не боре, а Кастрове снаге су заузеле град. Снаге Геваре и Сјенфуегоса ушле су у Хавану отприлике у исто време. Нису наишле на отпор током свог пута од Санта Кларе до кубанске престонице. Сам Кастро је стигао у Хавану 8. јануара након дугог победничког марша. Његов првобитни избор за председника, Мануел Урутија Љео, ступио је на дужност 3. јануара.
1959: „Година ослобођења” Победа побуњеника
мини|десно|alt=|Че Гевара са Мануелом Урутијом 1959. године, који је био председник на почетку револуције, након што су га именовали побуњеници.
Кастро је свој став да би адвокат Мануел Урутија Љео требало да постане председник и да предводи привремену цивилну владу након Батистиног пада, јасно ставио до знања. Политички умерен, Урутија је бранио револуционаре МР-26-7 на суду, тврдећи да је напад на касарну Монкада био легалан према кубанском уставу. Кастро је веровао да би Урутија био добар лидер, будући да је истовремено био етаблиран и симпатизер револуције. Урутија је изабран због свог престижа и прихватљивости како умереним присталицама револуције из средње класе, тако и герилским снагама које су учествовале у савезу формираном у Каракасу 1958. године. Кастро је погрешно објавио да је изабран путем „народних избора”; већину Урутијиног кабинета чинили су чланови МР-26-7.. Дана 8. јануара 1959. Кастрова војска је ушла у Хавану. Прогласивши се представником Побуњеничких оружаних снага Председништва, Кастро је — заједно са блиским сарадницима и члановима породице — сместио свој дом и канцеларију у пентхаусу хотела Хавана Хилтон (данашњи Хотел Трип Абана Либре), где се састајао са новинарима, страним посетиоцима и министрима владе..
Нова револуционарна влада прогласила је 1959. „годином ослобођења”, због напора те године да се разграде структуре старе Батистине владе.
Дана 11. јануара 1959. године, Ед Саливан је интервјуисао Фидела Кастра у Матанзасу и емитовао то у емисији The Ed Sullivan Show. У интервјуу Ед Саливан се осврће на Кастра и друге побуњенике као на „дивну групу младих револуционара” и истиче њихово дивљење према католичанству. Фидел Кастро је демантовао повезаност побуњеника са комунизмом. Неколико сати након интервјуа Фидел Кастро ће се возити на заробљеним тенковима кроз престоницу Хавану.
Званично без улоге у привременој влади, Кастро је имао велики утицај, углавном због своје популарности и контроле над побуњеничком војском. Обезбеђујући да влада спроводи политике за смањење корупције и борбу против неписмености, он првобитно није форсирао радикалне предлоге. У покушају да ослободи кубанску владу од Батистиних присталица, Конгрес изабран под Батистом је укинут, а свима који су изабрани на намештеним изборима 1954. и 1958. забрањено је бављење политиком. Владајући сада декретом, Кастро је подстакао председника да изда привремену забрану свих политичких партија, али је више пута истицао да ће се временом организовати вишепартијски избори; ово се никада није догодило.. Почео је да се састаје са члановима Народне социјалистичке партије, верујући да имају интелектуални капацитет да формирају социјалистичку владу, али је више пута порицао да је и сам комуниста..
Када је дошао на власт, председник Урутија је брзо започео програм затварања свих јавних кућа, коцкарница и националне лутрије, тврдећи да су оне дуго имале коруптивни утицај на државу. Ове мере изазвале су тренутни отпор велике повезане радне снаге. Незадовољни Кастро, тада командант нових кубанских оружаних снага, интервенисао је тражећи одлагање извршења све док се не пронађе алтернативно запослење за раднике казина и јавних кућа..
Трибунали и погубљења
мини|266px|Суђење Хесусу Соси Бланку на стадиону Сијудад Депортива, 1959.
Прва велика политичка криза настала је око тога шта урадити са заробљеним Батистиним званичницима који су починили најгоре репресалије. Током побуне против Батистине диктатуре, генерална команда побуњеничке војске, предвођена Фиделом Кастром, увела је на територије под својом контролом казнени закон из 19. века познат као Ley de la Sierra (Закон Сијере). „Казнени закон Рата за независност (28. јул 1896) појачан је Правилом 1 Казнених прописа Побуњеничке војске, усвојеним у Сијера Маестри 21. фебруара 1958, и објављеним у званичном билтену војске (Ley penal de Cuba en armas, 1959)” (). Овај закон је укључивао смртну казну за тешке злочине, било да су их починили припадници Батистиног режима или присталице револуције. Током 1959. године, револуционарна влада је проширила његову примену на целу републику и на оне које је сматрала ратним злочинцима, који су ухваћени и којима је суђено након револуције. Према Министарству правде Кубе, ово проширење подржала је већина становништва и следило је исту процедуру као и на Нирнбершким суђењима која су одржали Савезници након Другог светског рата.