Burger's Daughter (досл. Бургерова ћерка) политички је и историјски роман јужноафричке књижевнице и добитнице Нобелове награде за књижевност Надин Гордимер. Први пут га је у јуну 1979. објавила издавачка кућа -{Jonathan Cape}- у Уједињеном Краљевству. Очекивало се да ће књига бити забрањена у Јужноафричкој Републици, а само месец дана после објављивања у Лондону, тамошњи Одбор за контролу публикација забранио је њен увоз и продају. Жалбени одбор за публикације поништио је забрану три месеца касније.
Роман прати групу белих јужноафричких активиста који настоје да окончају апартхејд и оборе режим који га спроводи. Радња је смештена у средину 1970-их, а у њеном средишту је Роза Бургер, млада жена која покушава да одреди сопствени животни пут под теретом политичког наслеђа свога оца Лајонела, истакнутог члана Јужноафричке комунистичке партије. Приповедање се смењује између Розиних унутрашњих монолога, најчешће упућених оцу или љубавнику Конраду, и казивања свезнајућег приповедача. Роман је чврсто ослоњен на историју борбе против апартхејда и помиње стварне личности и догађаје, међу којима су Нелсон Мандела и устанак у Совету 1976. године.
Гордимерова је и сама учествовала у политичкој борби у Јужноафричкој Републици и познавала бројне активисте, међу њима и адвоката Брама Фишера, који је бранио Манделу на суђењима за издају. Породицу Бургер делимично је обликовала по узору на Фишерову породицу, а роман је назвала „шифрованом посветом” Фишеру. Док је књига била забрањена, један примерак је прокријумчарен у Нелсонову затворску ћелију на острву Робен. Мандела је потом поручио да о роману има добро мишљење.
Критика је роман углавном добро прихватила. Ентони Сампсон је у листу The New York Times оценио да је реч о политички најангажованијем и уједно најдирљивијем роману Надин Гордимер, док је у часопису The New York Review of Books њен стил описан као елегантан, префињен и својствен образованој вишој класи. Џозеф Епстајн је у часопису The Hudson Review изнео подељен суд: замерио је делу спорост и стилске неравнине, али је признао снагу начина на који ауторка поступно разоткрива Розину судбину. Burger's Daughter добила је 1980. Књижевну награду Централне новинске агенције.
Радња
Роман почиње 1974. године у Јоханезбургу, у време апартхејда. Роза Бургер има двадесет шест година када јој отац Лајонел, бели Африканер и истакнути противник апартхејда, умире у затвору пошто је три године провео на издржавању доживотне казне због издаје. Њена мајка Кети такође је умрла у затвору, када је Роза имала четрнаест година.
Роза је одрасла у породици која је активно подржавала рушење режима апартхејда. Дом Бургерових био је отворен за све учеснике покрета, без обзира на боју коже. С њима је живео и Баси, чији надимак значи „мали газда”, црни дечак Розиних година кога су Бургерови примили пошто му је отац умро у затвору. Роза и Баси одрастали су као брат и сестра. Њени родитељи били су чланови забрањене Јужноафричке комунистичке партије и током њеног детињства више пута су хапшени. Када је Рози било девет година, послата је код очеве породице, док је Баси смештен на друго место, после чега су изгубили контакт.
Након очеве смрти породична кућа остаје празна. Роза је продаје и усељава се код Конрада, студента с којим се зближила за време Лајонеловог суђења. Конрад је подстиче да преиспита улогу коју је имала у породици и пита је зашто је увек беспоговорно чинила оно што су други од ње очекивали. Роза га касније напушта, изнајмљује стан и запошљава се као физиотерапеуткиња. На забави у Совету 1975. слуша црног студента који одбацује помоћ белаца као небитну: по њему, белци не могу знати шта црни Јужноафриканци желе, па они морају сами да се изборе за слободу.
Иако је власти сматрају комунисткињом и држе под надзором, Роза успева да добије пасош. Одлази у Ницу, где неколико месеци борави код Катје, прве супруге свога оца. Тамо упознаје Бернара Шабаљеа, универзитетског наставника из Париза. Постају љубавници, а Бернар је наговара да с њим настави живот у Паризу.
Пре него што му се придружи, Роза неколико недеља проводи у Лондону. Пошто више не намерава да испуни услов под којим је добила пасош, да се у року од годину дана врати у Јужноафричку Републику, у јавности се отворено представља као Бургерова ћерка. То привлачи пажњу медија, па почиње да присуствује политичким скуповима. На једном од њих поново среће Басија. Када покуша да разговара с њим, он је оштро прекорева зато што не зна ни његово право име (Звелинзима Вулиндлела). Каже јој да смрт њеног оца у затвору није изузетак јер су тамо умрли и многи црни очеви, те да му њена помоћ није потребна. Потресена његовим речима и обузета кривицом, Роза одустаје од изгнанства у Француској и враћа се у домовину.
По повратку наставља да ради као физиотерапеуткиња у Совету. У јуну 1976. тамошњи ученици почињу да протестују против лошијег образовања и наметања африканса као наставног језика. Протести прерастају у устанак и насиље, а у немирима су убијени и бели социјални радници. Полиција сурово гуши устанак, при чему гине више стотина људи. У октобру 1977. власти забрањују деловање бројних организација и јавних личности критичних према режиму, а у новембру исте године притварају и Розу. Њен адвокат, који је раније заступао и Лајонела, очекује да ће бити оптужена за помагање забрањеној Јужноафричкој комунистичкој партији и Афричком националном конгресу, као и за пружање подршке ученичкој побуни.
Позадина и настанак
Гордимерова је у интервјуу 1980. рекла да ју је дуго заокупљала улога бескомпромисних белих левичара у Јужноафричкој Републици и да је замисао о Бургеровој ћерки носила годинама. Подстакнута деловањем Брама Фишера, још 1961. објавила је есеј Зашто је Брам Фишер изабрао затвор? Фишер је био африканерски адвокат и комуниста који је бранио Нелсона Манделу на суђењу за издају 1956. и суђењу у Ривонији 1965. године.
Као пријатељица више породица политичких активиста, међу којима су били и Фишерови, Гордимерова је добро знала да су њихова деца одмалена припремана за политичку борбу и васпитавана да заједнички циљ ставе испред сопствених потреба. Породицу Бургер засновала је делимично на Фишеровима, док је Лајонел Бургер обликован по узору на самог Брама Фишера. Иако никада није тврдила да је роман непосредно „о Фишеру”, описала га је као „шифровану посвету” њему. Пре него што је рукопис предала издавачу, дала га је на читање Фишеровој ћерки Илзе Вилсон, рођеној Фишер, јер је знала да би читаоци могли повезати измишљену породицу с њеном. Вилсонова је сматрала да је списатељица верно дочарала живот који су водили. После смрти Надин Гордимер у јулу 2014. написала је да је ауторка умела да проникне у околности и животе људи чијем кругу није нужно припадала.
мини|лево|усправно|Надин Гордимер на Сајму књига у Гетеборгу 2010. године
Посвета Фишеру огледа се и у томе што је Гордимерова у роман унела одломке из његових списа и јавних изјава. Говор Лајонела Бургера са оптуженичке клупе на суђењу за издају преузет је из Фишеровог говора на сопственом суђењу 1966. године. Фишер је као вођа забрањене Јужноафричке комунистичке партије осуђен на доживотни затвор због подржавања комунистичких циљева и завере за рушење власти. Пошто у Јужноафричкој Републици није било дозвољено цитирати забрањене ауторе попут Фишера, ти одломци у роману нису означени извором. Исто важи и за текстове Џоа Слова, члана Јужноафричке комунистичке партије и забрањеног Афричког националног конгреса, као и за летак који је током устанка у Совету саставио и делио Представнички савет ученика Совета.
Сама Гордимерова се снажније укључила у јужноафричку политику отпора после хапшења своје пријатељице Бети ди Туа 1960. године због синдикалног деловања и чланства у Комунистичкој партији. Као што Роза у роману посећује чланове породице у затвору, тако је и Гордимерова одлазила у посету ухапшеној пријатељици. Године 1986. сведочила је на суђењу за издају у Делмасу у корист двадесет двоје чланова Афричког националног конгреса. И сама је постала чланица те организације док је она још била забрањена, а поједине њене вође скривала је у свом дому како би им помогла да избегну хапшење.
Непосредан подстицај за роман добила је док је чекала посету једном политичком затворенику. Међу посетиоцима је угледала ученицу, ћерку познатог активисте, и запитала се о чему девојчица размишља и које су је породичне обавезе довеле пред затвор. Истим призором почиње и роман: четрнаестогодишња Роза чека испред затвора да посети притворену мајку. Гордимерова је истицала да су деца често хапшених активиста повремено морала сама да воде читава домаћинства и да је такво искуство неизбежно мењало њихове животе. Управо су је та деца навела да напише књигу.
На роману Burger's Daughter радила је четири године. Почела је од неповезаних бележака, недовршених реченица и кратких делова дијалога. Прикупљање грађе било је тешко јер се у то време мало знало о јужноафричким комунистима, па се ослањала на тајно прибављене књиге и документе које су јој давали поверљиви људи, као и на сопствено искуство живота у земљи. Када је рукопис почео да добија облик, процес писања описивала је као органски. Устанак у Совету избио је 1976, док је роман још настајао, због чега је променила заплет и тај догађај укључила у причу. Према њеним речима, Розин повратак у Јужноафричку Републику од почетка је био неизбежан, али би без устанка завршетак изгледао другачије. Током те четири године написала је и два публицистичка текста како би повремено предахнула од рада на роману.
Гордимерова је наглашавала да Burger's Daughter није само прича о белим комунистима у Јужноафричкој Републици већ и роман о посвећености, одговорности и настојању писца да животу пронађе смисао. После осуда Манделе и Фишера средином 1960-их разматрала је одлазак у изгнанство, али је одустала јер је веровала да нигде другде не би била прихваћена на исти начин као у сопственој земљи, чак ни у њеним најтежим раздобљима. Стога Розино трагање за местом беле жене у ослободилачком покрету одражава и дилему саме ауторке. У интервјуу 1980. упозорила је да ће, чак и после апартхејда, положај белаца остати сложен уколико не буду прихваћени као део заједничке културе.
Објављивање и забрана
Гордимерова је унапред очекивала да ће Burger's Daughter бити забрањена у Јужноафричкој Републици. После објављивања у Лондону у јуну 1979, примерци су послати у њену домовину, али је Одбор за контролу публикација већ 5. јула забранио увоз и продају књиге. Као разлоге навео је ширење комунистичких ставова, подстицање револуционарне атмосфере и нападе на органе задужене за јавни ред и безбедност државе.
Жалбени одбор за публикације поништио је забрану у октобру 1979, поступајући по препоруци групе књижевних стручњака и стручњака за државну безбедност. Безбедносни стручњак је закључио да роман не угрожава државу, док су књижевни стручњаци првостепеном цензорском телу замерили пристрасност, предрасуде и књижевну нестручност. Према њиховом мишљењу, одбор је роман читао нетачно, наводе вадио из контекста и није га разматрао као књижевно дело. Ипак, председник Жалбеног одбора јавно је одвраћао читаоце од куповине, тврдећи да је књига лоше написана и да је управо зато одобрена. Одбор је роман оценио као једностран напад на белце и јужноафричку владу, уз закључак да ће његово дејство пре бити супротно намерама ауторке него подривачко.
Гордимерова је изјавила да јој мишљења оба цензорска тела мало значе, јер прво књигу није разумело, док је друго и даље било део истог система цензуре. Укидање забране приписивала је свом међународном угледу и пажњи коју је роман већ привукао у иностранству. Против забране су протестовали бројни угледни писци и књижевне организације, међу њима Ајрис Мердок, Хајнрих Бел, Пол Теру, Џон Фаулс, Френк Кермод, Удружење америчких издавача и Међународни ПЕН.