Димитрије В. Љотић (Смедерево, 12. август 1891 — Ајдовшчина, 23. април 1945) био је српски и југословенски политичар и адвокат. Љотић је био министар правде Краљевине Југославије, адвокат и вођа покрета ЗБОР и сарадник немачких окупационих власти за време окупације Југославије у Другом светском рату.
Љотић је 1931. био министар правде у влади Петра Живковића. На то место је поднео оставку након што је краљ Александар I Карађорђевић одбио његов предлог устава о спровођењу слободних и тајних избора, где би кандидате одређивали представници професионалних, сталешких, културних и хуманитарних организација. Љотић је 1935. основао профашистичку странку Збор. Предлагао је екстремну политичку филозофију коју је одликовао национализам, српски сељачки патернализам и аграризам, верска етика Српске православне цркве, монархизам и потпуна оданост династији Карађорђевић, као и ауторитативно, недемократско и корпоративно уређење државе и интегрално југословенство. Био је антилиберал и антидемократа, супротстављајући се вишепартијском систему, не прихватајући Јевреје и масоне, и изнад свега комунисте. Збор је био веома непопуларан у међуратном периоду (са свега око 1% гласова на изборима).
После окупације Југославије 1941. Немци су му предлагали да оснује своју владу, но он је то одбио и предложио генерала Милана Недића за место председника владе. Током рата, Љотић је био особа од највећег немачког поверења. Био је начелник за морал у Српском добровољачком корпусу, страначкој војсци Збора чији су припадници по њему називани љотићевци или збораши. Љотић је погинуо 1945. у аутомобилској несрећи у Словенији док је покушавао да створи националистички и антикомунистички војни савез који би се, под командом генерала Драгољуба Михаиловића и уз немачку помоћ, супротставио новој Југословенској армији.
Биографија Димитрије Љотић је рођен 12. августа 1891. године, од оца Владимира Љотића, који је био народни посланик у српском парламенту, председник општине Смедерево и генерални конзул Србије у Солуну, и мајке Љубице, која је била од рода кнеза Станоја из Зеока. Његови преци доселили су се у Србију из села Блаца (данашња грчка покрајина Македонија) у првој половини 19. века. Најстарији познати Димитријев предак звао се Ђорђе, по милошти Љота, а по чему је породица Љотић добила презиме.
На формирање личности Димитрија Љотића, највише су утицали отац, хришћанство и војска. Као дечак, знао је Литургију напамет и желео је да постане свештеник, а касније и астроном. Сматрао је да у та два позива нема ничега противречног и желео је да их обједини.
Димитрије Љотић је основну школу завршио у Смедереву, где се уписао и у гимназију. Када се породица преселила у Солун, наставља школовање и с непуних 16 година успешно полаже матуру у Српској Солунској гимназији по одобрењу Министарства иностраних послова. После пубертета Љотићев религиозни став се знатно охладио. Томе је допринео и космополитски начин живота у Солуну.
По повратку у Србију Љотић је уписао Правни факултет у Београду, где му се, под утицајем Лава Толстоја, поново вратио религиозни став, али у нешто измењеном облику. Постао је вегетаријанац и апстинент. Прихвативши Толстојеву идеју о религији „непротивљења злу“, одлучио је, да ће, када дође време за војску, одбити да прими пушку и положи заклетву. Љотић је постао, у идеолошком смислу, толстојевски анархиста. Био је против државе, коју је сматрао „творцем свију зала“.
У Првом балканском рату 1912. Љотић није ни позван у војску. Уместо тога, он је са дописником „Дејли телеграфа“ (-{The Daily Telegraph}-), Бенетом Барлијем отишао у Бугарску. Касније, током рата, пријавио се у добровољце болничаре. Служба му је била у санаторијуму Врачар. Убрзо је дошао и Други балкански рат 1913. Љотић је сматрао да не треба, под маском толстојевизма, да бежи од опасности, пријавио се за болничара у колерична одељења и добио размештај у Ристовац, на старој српско-турској граници. Димитрије Љотић у Првом светском рату.
После рата, на инсистирање краља Петра, који је вероватно осећао неку врсту дуга према покојном Владимиру Љотићу, одлази на студије у Париз. Није успео да положи пријемни за агрономски факултет, па је све време проведено тамо посветио музејима, библиотекама и црквама. На Љотића, који ни раније није био склон идеји демократије, боравак у Паризу утицао је, како он каже, да се „излечи, ако би био склон каквој слабости према, тзв. Великој француској револуцији“. Од тада је почео да верује како највеће историјске несреће и трагедије долазе од лоших влада и лажних појмова, који раширени у масама, делују као истине. Док је био у Француској, Љотић је посећивао састанке монархистичких странака, читао њихову литературу и учвршћивао своје монархистичке погледе.
Јуна 1914. дошао је на одмор у Србију. Ту га затиче Први светски рат. Овога пута није било проблема са полагањем заклетве и узимањем пушке. У војсци је остао до демобилизације 17. јуна 1920. За време рата је унапређен у поручника и командира чете. По истеку рата, постављен је на железничку станицу Бакар као командир, где је био све до демобилизације. Ту је 1919. угушио штрајк железничара који су организовали комунисти да спрече доставу муниције против Мађарске совјетске републике Беле Куна. Љотић је сматрао да су му искуства стечена у рату највреднија, вреднија од оних стечених у Паризу.
Током службе у Бакру, упознао је своју будућу жену Ивку Мавринац, са којом се оженио 30. јуна 1920. у Смедереву где су се и настанили. Са њом је имао троје деце: Владимира Владу, Николу и Љубицу. Љотић је, каже, желео да се замонаши после војне службе, али му је женидба променила планове. После женидбе је положио адвокатски испит у Београду. Поред адвокатуре, бавио се организовањем земљорадничких задруга.
Међуратна политичка каријера Народна радикална странка Иако је тврдио да је за његове појмове партијска политика безначајна, Љотић је 1920. ушао у Народну радикалну странку, тврдећи да је то била „Божја воља“ и убрзо постао председник њене омладинске организације. Међутим, 1926. је постао страначки дисидент, говорећи да су се преварили и он и странка, јер је он веровао да ће променити странку, а странка да ће променити њега. Кандидовао се за јавну службу на парламентарним изборима 1927. и добио 5.614 гласова, тј. петину гласова у смедеревском округу, али није било довољно да добије место у скупштини, које је освојио демократа Коста Тимотијевић.
Краљев државни удар 6. јануара 1929. којим је распуштена скупштина и све странке, омогућио је Љотићу да напусти страначку политичку активност без неког формалног акта. После удара, краљ га је поставио за министра правде у влади Петра Живковића као присталицу династије и Шестојануарске диктатуре. Као министар правде, Љотић је 28. јуна 1931. поднео краљу нови нацрт Устава. Предлог устава предвиђао је да народ бира своје заступнике општим тајним гласањем, док би кандидатуре одређивали представници професионалних, сталешких, културних и хуманитарних организација. Краљ је одбацио овај предлог устава, па је Љотић поднео оставку. Током опроштајне аудијенције 2. септембра 1931. краљ се сложио са Љотићевом идејом да отпочне рад на ширењу својих ставова, чије основе краљ иначе није усвојио, и замолио га да га извештава о резултату тог рада.
Збор Након напуштања министарске функције Љотић се посветио окупљању истомишљеника. Љотић је 1934. ступио у контакт са три профашистичка покрета и издавачима њихових новина: Отаџбином (која је излазила у Београду), месечником Збор (који је излазио у Херцеговини) и недељником Буђење (из Петровграда). Љотић је сарађивао са сва три издања и постао је најутицајнији са покретом Отаџбина. Касније је основао Југословенски народни покрет, који је такође био познат и као ЗБОР од скраћенице „Здружена борбена организација рада“. Збор је настао спајањем три фашистичка покрета: Југословенске акције из Загреба, Бојовника из Љубљане и Буђења из Петровграда. Званично је основан 6. јануара 1935. на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. За председника покрета изабран је Димитрије Љотић. Први потпредседник био је Јурај Коренић, лекар из Загреба. Други потпредседник Франк Кондоре, адвокат из Љубљане, а генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда.
Збор је проглашен илегалним одмах по оснивању, пошто су буквално све политичке странке у Југославији биле забрањене по објави краља Александра о увођењу диктатуре 1929. Јонић и адвокат Милан Аћимовић су 2. септембра 1935. дали петицију министарству унутрашњих послова да легализује Збор. Министарство је устукнуло и 8. септембра признало Збор за званичну политичку странку. Немачки званичници су убрзо приметили овај покрет, преко немачког амбасадора у Југославији Виктора фон Херена, пружали му финансијску помоћ и у њега инфилтрирали немачке агенте. Љотићеви следбеници били су већином конзервативни интелектуалци, присталице недемократског режима, ратоборни ученици и студенти и, нарочито изван граница Србије, млади људи интегралне југословенске оријентације. Највећи део подршке које је Збор добијао у Србији долазио је од градске средње класе, као и од десничарских студената и припадника војске. Највећи део чланова Збора су били Срби, док су Хрвати и Словенци приступали у малим бројевима. Број чланова је често варирао, углавном због неслагања са Љотићевим ауторитаризмом и недостатком популарности и политичке моћи у Србији. Љотић је био непопуларна личност у Србији због својих пронемачких симпатија и верског фанатизма, због којег је прозван „Мита Богомољац“. Љотић је као антикомуниста и верски фанатик настојао да стекне подршку међу свештеницима СПЦ. Био је потпредседник Браничевског епархијског савета и Патријаршијског савета СПЦ. Успоставио је везе са владиком Николајем Велимировићем, под чијим утицајем је у Збор ступио његов богомољачки покрет. Ограничена подршка коју је добијао Збор долазила је до чињенице да екстремна десничарска осећања нису била јака међу српским становништвом. Разлог за то је што је десничарска политика била повезивана са нацистичком Немачком. Како је српски народ био изузетно антинемачки расположен, највећи број Срба је одбацивао фашистичке и нацистичке идеје. Збор никада није имао више од 10.000 активних чланова у било ком тренутку, а највише подршке добијао је у Смедереву и од Фолкдсојчера у Војводини који су били изложени нацистичкој пропаганди још од 1933. 360px|мини|лево|Отаџбина, новине Збора. У овом издању Збораши тврде да нису фашисти и хитлеровци односно нацисти, и праве разлике између њихове идеологије и фашистичке/нацистичке. 360px|мини|центар|У овом броју листа „Отаџбина“, Димитрије Љотић пише на тему да ли је Збор фашистичка организација где демантује то тврдећи да Збораши нису фашисти.
Током мандата Милана Стојадиновића, многи чланови Збора су напустили странку и придружили се Стојадиновићевој Југословенској радикалној заједници (ЈРЗ). Упркос томе, покрет је и даље заговарао одбацивање индивидуализма и парламентарне демократије. Љотић је тражио да се Југославија уједини око једног владара и да се врати својим верским и културним традицијама, да пригрли хришћанска учења, традиционалне вредности и корпоративизам. Заговарао је централистички организовану државу, тврдећи да је уједињење Јужних Словена била историјска и политичка неминовност и да Срби, Хрвати и Словенци деле „крвну везу и осећање заједничке судбине“. У исто време, Југославијом коју ју Љотић замишљао би доминирала Србија.
Љотићева филозофија изграђена је на његовом снажном, у појединим периодима живота готово фанатичном религиозном осећању и патријархалном васпитању. Прошла је свој еволуциони пут под утицајем Толстоја, Шарла Мораса и пре свега Паскала. Љотићева филозофија има доста додирних тачака са конзервативизмом. Едмунд Берк (1729—1797), који је најзначајни представник овог правца био је велики критичар Француске револуције. Љотићева филозофија се базира на органској мисли, којој је опозитна индивидуалистичка мисао.