мини|Цртеж Вандала Вандали су били источногерманско племе које је 406. упало на територију Римског царства и до 439. године формирало сопствену државу у северној Африци, са центром у граду Картагина. Шпанска аутономна заједница Андалузија (оригинално, Вандалузија) је највероватније добила име по Вандалима који су пре преласка у Африку живели на Пиринејском полуострву. Вандалска краљевина у северној Африци ипак није била дугог века пошто ју је 534. потчинила источноримска (византијска) војска цара Јустинијана.
Порекло десно|200п|мини|Зелено поље означава пржеворску културу у првој половини 3. века. Црвено поље означава Велбарску културу која се идентификује са Готима, жуто балтичку културу, а ружичасто Дебзин културу. Пурпурна боја означава Римско царство.
У 19. веку Вандали су идентификовани са Пшеворском културом, али повезаност Вандала и другог, вероватно лужичко - српског племена Лугијаца није под знаком питања. У неким академским круговима се сматрало да су Лугијци ранији назив Вандала, или да су Вандали били део Лугијске федерације.Вандали
На основу сличности имена претпостављало се да су Вандали били пореклом из Норвешке (-{Hallingdal}-), Шведске (-{Vendel}-) или Данске (-{Vendsyssel}-). Претпоставља се да су Вандали прешли Балтик и дошли на територију данашње Пољске у 2. веку п. н. е. док су се у Шлезији населили око 120. п. н. е. Римски историчар Тацит је у свом спису Германија забележио присуство Вандала између река Одре и Висле 98. године. Према Јорданесу Вандали и Ругијци су доласком Гота натерани на даљу сеобу. Уколико прихватимо идентификацију Вандала са Пржеворском културом ова Јорданесова вест би се могла посматрати као веродостојна пошто је у неким деловима првобитне распрострањености Пржеворска култура замењена Велбарском чији су носиоци били Готи.Енциклопедија
У средњем веку учвршћује се теза неколико аутора који Вандале сматрају за претке Венда, Лужичких Срба и Пољака.
Према немачким историчарима, Вандали су добили име по парохији Вендел, која се налази у Шведској у провинцији Упланду, исти такав назив се користи за Шведску преисторију од доба германског металног доба па све до викиншког доба, тако да је према неким историчарима могуће да су Вандали живели и на Скандинавском полуострву.. Lulu.com. Етимологија имена може бити повезана са германским глаголом „ лутати” (нем. Wandalen),R. Much, Wandalische Götter, Mitteilungen der Schlesischen Gesellschaft für Volkskunde 27. . Donald Ward, The divine twins: an Indo-European myth in Germanic tradition, University of California publications: Folklore studies, nr. 19. али то је германски назив, исто као што Немци Лужичке Србе називају Вендима, а Лужички Срби себе Србима. Занимљиво је то да су Лужички Срби и Вандали били део исте културе, пшеворске културе, ту се долази до податка да је можда стари назив за Вандале био „ Луги”,. Приступљено 9 March 2014. које је према многим мишљењима било лужичкосрпско племе. Луге су помињали Страбон, Тацит и Клаудије Птолемеј да су Луги велика група народа, која живи између Одре и Висле,. Приступљено 5 May 2013. док је прво њихово помињање записао Плиније Старији, који их је назвао „Vandilii” и сврстао их у германску групу народа,Ђорђевић, Нада. „Лужички Срби, њихова историја и култура”. www.rastko.rs. што и није било чудно, јер би се често мешала германска и словенска племена, јер их је било тешко разликовати, тако да је могуће да су Вандали словенско племе, али да су били под германском доминацијом, као што су мишљења неких историчара. Неки средњовековни писци су Вандале повезивали само са словенским племенима, најчешће са Лужичким Србима, а још мање са Пољацима.Анали Светог Гала (Annales Alamannici), Adam Bremensis, Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum, Reiner Protsch "Studien zur vandalischen Geschichte. Die Gleichsetzung der Ethnonyme Wenden, Slawen und Vandalen vom Mittelalter bis ins 18. Jahrhundert", 2002 Познато је у историји да су се Вандали и Лужички Срби често сукобљавали са германским племенима, а Вандали су се радо мешали са Аланима (Сарматима), али пре ће бити да су српско племе, јер Адам Бременски у своме делу „ Gesta Hamenburgensis eclesiae pontificum Oddaru Pomeranos dividit a Vilzis (III,1,1,2.), тврди да су Вандали били српско племе „ Аmplissima Germaniae provincia a Vinilis incolitur, ljui olim dicti sun Vandali, историчар Вамбецијус се такође слаже са њим. Занимљиво је напоменути да Фредегар у својој хроноци говори да су други називи за Србе Винди, Венеди и Венди.Вандали, племе Лужичких Срба, Глас Јавности.
Крајем 2. века, Вандали се деле у две групе, на Силинге и Хаздине. Силинзи су били германска група, која је живела у Шлеској (данашња северна Чешка),Natural History 4.28 док ће се већ у 6. веку, ту вероватно доселити лужичкосрпско племе „ Милчани”."History of Europe: The Germans and Huns". Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено January 16, 2015. Милчани су били лужичкосрпско племе, а та лужичкосрпска племена су Немци негирали као Венеди или Венди (нем. Winden), овај назив и дан данас користе.Ђорђевић, Нада. „Лужички Срби, њихова историја и култура”. www.rastko.rs. Приступљено 3. 8. 2017 Имена владара Вандала се уопште не уклапају са германским именима, ту долази до преокрета, јер на вандалском новчићу уместо германског имена Гелимер, долази до словенском имена Гејламир. Битно је напоменути да Германи никада нису имали имена која су се завршавала на –слав, -мир –ов. Према њиховом речнику, можемо утврдити да у питању није германски језик, већ је ближи старословенском језику.
Историја Вандали су били подељени у две племенске групе Силинге и (Х)асдинге. У време Маркоманског рата (166—181) Силинзи су живели у области која се звала Велика Германија (Magna Germania) (данашња Шлезија). У другом веку Хасдинзи, предвођени двојицом краљева Раусом и Раптом су отишли на југ и напали Римљане на доњем Дунаву. Око 271. римски цар Аурелијан је морао да додатно ојача пограничну одбрану на средњем току Дунава. Након склапања мира са Царством, Силинзи су населили територију римске провинције Дакије (западна Румунија, источна Мађарска и Банат) коју је Аурелијан управо евакуисао.
По Јорданесу, Вандали су дошли у сукоб са Готима у време владавине римског цара Константина I Великог (306—337). На територији на којој су Вандали живели источни суседи су им били Готи, западни Маркомани, северни Хермундури, а на југу границу је представљала река Дунав. Готски краљ Геберих је поразио и погубио вандалског владара Визимара и након тога су поражени Вандали затражили од римских власти да им дозволи насељавање на римској територији. Цар Константин је око 330. дозволио Ванадлима да се населе на десној обали Дунава у провинцији Панонији. На тој територији Вандали су живели наредних шездесетак година.
Краљ Годигисел је 400. или 401. године, највероватније због напада Хуна, повео Вандале заједно са њиховим савезницима германским Свевима и сарматским Аланима на Запад. Део Силинга им се прикључио нешто касније. Негде у то време Хасдинзи су већ примили хришћанство. У време цара Валенса (364—378), Вандали су, попут Гота нешто раније, примили хришћанство у облику аријанског учења које је осуђено као јеретичко на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године. Међутим, један мањи број Вандала је ипак прихватио никејски (православни) симбол вере, између осталих и Стилихон, врховни заповедник војске Западног римског царства у време владе цара Хонорија (395—423).
мини|Инвазије на Римско царство од 100. до 500. године. Поједностављена карта приказује упаде варварских народа на римске територије у време Велике сеобе. Плава стрелица означава покрете Вандала од Балтика преко Подунавља, Галије и Иберијског полуострва до северне Африке и њихове пиратске походе по Медитерану.
Галија Вандали су путовали на запад дуж Дунава, без много тешкоћа, све док на Рајни нису наишли на отпор Франака, који су насељавали римске поседе у северној Галији. Годигисел и наводно 20.000 Вандала су погинули у бици, али су Франци најпосле поражени уз помоћ Алана. Вандали су затим 31. децембра 406. прешли залеђену Рајну и упали у Галију коју су тешко опустошили. Под вођством Годигиселовог сина Гундериха Вандали су палећи и пљачкајући отишли прво на запад, а потом на југ Галије, у Аквитанију.
Иберија
У октобру 409. су прешли Пиринеје и ушли на Иберијско полуострво. Као римски савезници (foederati) населили су северозапад и југ полуострва, односно Галицију и Бетику. Алани су пак насељени на западу Иберијског полуострва у Бетики, данашњем Португалу, а Свеви на северу Галиције. Прилике су се закомпликовале доласком Визигота који су се прво сукобили са Аланима. Након што је 426. велики број Алана страдао, заједно са њиховим краљем Атахом, преостали су пришли Вандалима и замолили Гундериха да прихвати упражњену круну. Каснији владари Вандала ће званично носити титулу краљ Вандала и Алана (-{rex Wandalorum et Alanorum}-).
Африка Гундериха је наследио 427. године његов брат Гејсерих који се показао као највећи вандалски краљ. Под притиском Визигота, а можда и на позив одметнутог римског војсковође Бонифација, Гејзерих је изградио флоту и решио да поведе свој народ у Африку. Вандали су прешли Гибралтарски мореуз 429. године и почели да напредују ка истоку према Картагини. Након неуспелог војног похода предузетог уз помоћ источноримског двора, западноримска влада је 435. била присиљена да склопи мир и званично препусти већи део римске Африке Гејзериху. Вандали су убрзо прекршили споразум и 439. године заузели Картагину, највећи град западног Медитерана после Рима. Нови покушај моћнијег међу римским царевима, источноримског Теодосија II да 441. године преокрене ситуацију и одузме Вандалима Картагину завршио се неуспехом, тако да су и Цариград и Равена сада признали независност Вандалске краљевине. Након тога Гејзерих је завладао централним Средоземљем и заузео Сардинију, Корзику и Балеарска острва.
У својој новој домовини аријански Вандали су затекли романизовано становништво подељено на следбенике никејског православља и донатизма. Верске разлике су биле стални извор унутрашњих размирица у Вандалској краљевини пошто су вандалски владари, осим Хилдериха, у мањој или већој мери прогонили православне. Чланови клира су слати у прогонство, манастири распуштени, а православна већина је била под константним притиском. Иако православље није било под званичном забраном, осим последњих месеци Хунерихове владавине, православном свештенству је ускраћено право на епископат, а такође им је било забрањено да врше преобраћивање аријанских Вандала.
мини|Вандалско краљевство 455. године
Пљачка Рима