Радикална ортодоксија је хришћанска теолошка и филозофска школа мишљења која користи постмодерну филозофију како би одбацила парадигму модерности. Покрет су основали Џон Милбанк и други, а име је добио по наслову збирке есеја коју је објавио Раутлеџ 1999. године: Radical Orthodoxy: A New Theology (Радикална ортодоксија: Нова теологија), коју су приредили Милбанк, Кетрин Пиксток и Грејам Ворд. Иако су главни оснивачи покрета англиканци, радикална ортодоксија укључује теологе из бројних црквених традиција.
Почеци Почеци радикалне ортодоксије налазе се у серији књига Радикална ортодоксија, од којих су прву (Radical Orthodoxy: A New Theology) приредили Џон Милбанк, Кетрин Пиксток и Грејам Ворд. Милбанкова књига Теологија и друштвена теорија (1990), иако није део ове серије, сматра се првим значајним текстом покрета. Назив радикална ортодоксија првобитно је изабран јер је био „занимљивији” наслов за серију књига — Милбанк је у почетку сматрао да је покрет „постмодерни критички августинизам”, наглашавајући употребу читања Августина Хипонског под утицајем увида постмодернизма у раду групе. Назив је такође изабран као супротност одређеним струјама радикалне теологије, на пример онима Џона Шелбија Спонга; те струје су заступале високо либералну верзију хришћанске вере у којој су одређене доктрине, на пример Тројство и инкарнација Бога у Христу, биле негиране у покушају одговора на модерност: насупрот томе, радикална ортодоксија је покушала да покаже како је ортодоксно тумачење хришћанске вере (како је дато првенствено у васељенским симболима вере) било радикалнији одговор на савремена питања, као и ригорозније и интелектуално одрживије.
Главне идеје Милбанк је сажео радикалну ортодоксију у седам међусобно повезаних главних идеја: Негирање јасне разлике између вере и разума, или разума и откривења, већ став да је људско знање знање само уколико је осветљено божанском истином. Целокупна творевина може се разумети само као учествовање у Божјем бићу, и као таква, пружа нам увид у природу Бога, а да је не разумемо у потпуности. Људски конструкти (нпр. култура, заједница, језик, историја, технологија) такође учествују у Божјем бићу. То није ни „случајно у односу на истину” нити „баријера против ње”. Теологија функционише кроз теургију, „сарадњу између људског и божанског рада”, који на крају припадају Богу. Ово дело (и његове размене) назива се литургија, где „колективно људско деловање позива божански силазак”. Одбацивање постмодерног нихилизма, који закључује да, пошто нема утемељења за истину у „апсолутно сигурном интуитивном присуству”, онда истина као таква не постоји. Радикална ортодоксија признаје да истина нема апсолутно утемељење или коначну сигурност, али овај недостатак утемељења чита као усмеравање коначног ка вечном. Рационализам је стога лош јер чини човечанство сопственим арбитром истине, чиме противречи откривењу сопствене вечне истине инкарнираног Бога. То се може видети кроз целу историју, али је највише централизовано у Цркви. „Без Бога, људи виде ништавило у срцу ствари. Они сматрају да је смрт стварнија од живота. То значи да тело постаје шупље и апстракција постаје истинска трајна стварност, као у 'све је распадање'. Само вера у трансценденцију и учешће у трансценденцији заправо осигуравају стварност материје и тела. Бог надилази тело, али је, такорећи, још више тело од самог тела. Тако радикална ортодоксија инсистира на вредновању тела, сексуалности, чулног и естетског”; док и даље тврди да је аскетизам као строга дисциплина тела која се усмерава ка Богу „неопходан да би се очувало ово вредновање”. Људи такође учествују у бићу природе и других људи. Због тога је спасење колико космичко, толико и заједничко. Спасење тада доноси „ослобођење природе од терора и невоље” до њене највеће хармоније и лепоте, и максимално демократску и социјалистичку сарадњу међу људима, „на основу заједничког признавања истинске врлине и изврсности”. У том циљу, Црква наговештава у потпуности остварено Царство Божје.
У основи ових идеја је повратак теологији као „краљици наука” или највишем од свих могућих људских сазнања, као и постмодерна потврда древних и средњовековних ортодоксних теологија.
Утицаји Теолошко дело Анрија де Лубака о разлици између природе и благодати имало је утицаја на формулацију онтологије овог покрета. Такође су утицајни теолошка естетика и књижевна критика Ханса Урса фон Балтазара. Снажна критика либерализма која се налази у великом делу радикалне ортодоксије води порекло из дела Карла Барта. Оксфордски покрет и Кембрички платонисти такође су кључни утицаји на радикалну ортодоксију.
Облик новоплатонизма игра значајну улогу у радикалној ортодоксији. Сиријски филозоф Јамвлих из Халкиде (око 245–325) и византијски филозоф Прокло (412–485) повремено се користе као извори, док се теологија Августина Хипонског, Григорија Ниског, Томе Аквинског, Николе Кузанског и Мајстора Екхарта често користи.
Један од кључних задатака радикалне ортодоксије јесте критика филозофије Дунса Скота. Скотова теорија да се термин „биће” користи унивокално (једнозначно) за Бога и створења често се представља као претеча модерности.
Већина унутар покрета изгледа подржава „плави социјализам” Џона Милбанка у политици, иако су се неки приклонили традиционалистичко-конзервативном покрету „црвених торијеваца” у Великој Британији.
Пријем Овакво читање Скота критиковали су Данијел Хоран и Томас Вилијамс, који обојица тврде да радикални ортодоксни покрет меша Скотову епистемологију и семантику са онтологијом.
Види још Неоортодоксија Ново монаштво Палеоортодоксија Постлиберална теологија Постмодерно хришћанство
Референце
Литература
Додатна литература
Спољашње везе Радикална ортодоксија на мрежи (архивирано): Колекција ресурса (оригинал) Библиографија радикалне ортодоксије : Библиографија повезана са радикалном ортодоксијом (за и против) Центар за теологију и филозофију : изданак Одељења за теологију Универзитета у Нотингему
Категорија:Хришћански радикализам Категорија:Постмодернизам