мини|Продавац посуђа. Картони за таписерије Франсиска Гоје су група слика уља на платну које је насликао Франсиско Гоја између 1775. и 1792. године као нацрте за Краљевску фабрику таписерија Санта Барбара близу Мадрида у Шпанији. Иако ово нису једини картони за таписерије израђени у Краљевској фабрици (други сликари ове фабрике били су Маријано Салвадор Маеља, Антонио Гонзалез Веласкез, Хосе Камарон Бонанат и Хосе дел Кастиљо), они су далеко најпознатији. Већина њих приказује буколичне, ловачке, руралне и популарне теме. Строго су пратили укусе краља Карлоса III и принчева Карлоса Бурбонског и Марије Лујзе од Парме, а надгледали су их други уметници фабрике као што су Маеља и породица Бајеу. Већина се данас налази у Музеју Прадо, с обзиром на то да су остали део шпанске краљевске колекције, иако се неки налазе у уметничким галеријама у другим земљама.
Након плодне каријере у свом родном Арагону, познати дворски сликар Франсиско Бајеу позвао је свог зета да оде у Мадрид како би радио на декоративним делима за краљевске палате. До тада је Антон Рафаел Менгс био најистакнутији уметник на двору након смрти Тијепола 1770. године. Управо је ово запослење на двору највише задовољило Гојине амбиције, и то ће га на крају учинити најмодернијим уметником за богату класу Мадрида. Између 1780. и 1786. године напустио је ову дужност како би своје време посветио другим приватним активностима као уметник.
Картони за таписерије су структурирани у седам серија, од којих свака има различит број дела и тематику. Заједничка карактеристика свих је присуство руралних тема и популарних забава. Само прва серија приказује теме везане за лов. По завршетку, картони су уткани у таписерије и постављени у просторије за које су били намењени у краљевским палатама.
Године 1858. пребачени су у подрум Краљевске палате у Мадриду, где су неки од њих украдени 1870. Те године, Грегорио Крузада Виљамил преузео је задатак њиховог каталогизирања и излагања јавности у музеју. Први пут су се појавили у званичном каталогу ове институције 1876. Међутим, неки мањи modellos (скице које је Гоја сликао ради одобрења тема) били су у рукама војвода од Осуне, чији су их потомци продали на аукцији 1896. На тој аукцији, неке слике је купио Прадо, а друге колекционари попут Педра Фернандеза Дурана и Хосеа Лазара Галдијана, те су тако остале у Шпанији.
Кроз ова дела Гоја је успео да уметнички сазри и подигне свој друштвени статус, што га је учинило траженим сликарем у високим круговима у Мадриду. Године 1789. добио је позицију дворског сликара (Pintor de Cámara) код Карлоса IV — бившег принца — а годинама раније био је примљен у Краљевску академију лепих уметности Сан Фернандо.
Контекст мини|Гојин аутопортрет око 1773. године, недуго пре него што је започео своју прву серију картона. Година је била 1774. а Гоја је имао двадесет осам година када му је недавно преминуо отац, Хавијер Нијето. Рођен у Фуендетодосу, граду близу престонице Арагона, једна од његових највећих амбиција била је да се настани у Мадриду, престоници краљевства, граду који се убрзано модернизовао захваљујући напорима Бурбона, династије која је, упркос томе што је била на власти само 70 година, већ потпуно консолидовала свој положај.
Два пута је Гоја покушао да буде примљен на Краљевску академију лепих уметности Сан Фернандо, али су оба пута слике које је приложио уз пријаву биле одбијене. Ипак, сликар је успео да отпутује у Италију, велики културни центар тог времена. Тада је насликао своју прву велику историјску слику: Победнички Ханибал први пут посматра Италију са Алпа.Glendinning, стр. 31. Међутим, није добро прошао на такмичењу и одлучио је да се врати у домовину, где се прихватио посла на познатим сликама у картузијанском манастиру Аула Деи.Triadó Tur, стр. 14.
Гоја се жени Хосефом, сестром богатих сликара из породице Бајеу. Нешто касније, његов зет Франсиско успео је да добије позицију на двору за младог провинцијског сликара, можда по налогу Менгса.Rapelli, стр. 20.
Томлинсон напомиње да је између априла и децембра 1774. Гоја украшавао картузију Аула Деи, те се није придружио групи сликара у Мадриду све до дубоко у 1775. годину. Рапели категорички одбацује ову теорију, наводећи да се Арагонац настанио у шпанској престоници у децембру 1774.Rapelli, стр. 24. лево|мини|Берба грожђа. Сликар ће се у престоници наћи са изузетно великим двором занатлија и сликара. Краљевска фабрика таписерија Санта Барбара је центар уметничке активности. Боем Менгс ће понекад усмеравати Гојин рад, а током његових веома дугих одсустава први архитекта двора, Франческо Сабатини, ће то преузети. Повремено би сам Бајеу и Маријано Салвадор Маеља, још један истакнути сликар картона, преузимали ову улогу.Glendinning, стр. 35.
До 1780. године насликао је четири серије картона, али је те године економска криза приморала на обуставу набавке картона за краљевске резиденције. Тада је Гоја одлучио да својој каријери дâ нови правац. Можда га је жеља — подстакнута, без сумње, проучавањем његовог живота и дела — да се угледа на Дијега Веласкеза,Glendinning, стр. 37. навела да крене својим путем као приватни сликар. Враћа се у своју домовину у Арагону и слика куполу и пандантиве Regina Martyrum у Базилици госпе од Пилара, што ће га довести у сукоб са његовим зетом Франсиском и градским већем Сарагосе. У Мадриду је радио као портретиста за високо друштво, посебно за војводе од Осуне. Такође је успео да наслика за краљевску базилику Светог Фрање Великог слику Свети Бернардин Сијенски проповеда пред Алфонсом V од Арагона и да уђе у Академију Сан Фернандо са својим најпознатијим религијским делом, Христос на крсту, величанственим спојем Веласкезовог стила и оног Менгса. Убрзо након тога упознао је инфанта Луиса де Борбона, краљевог брата, прогнаног са двора због његовог морганатског брака. Принц постаје његов покровитељ и уводи га у аристократске кругове. Врло је вероватно да је Гоја одлучио да се врати као сликар таписерија након смрти свог заштитника 1785. године.Triadó Tur, стр. 33. мини|La novillada Године 1786. Гоја се вратио у фабрику и насликао картоне који су већ указивали на веризам (Снежна олуја и Рањени зидар). У последњој серији коју је насликао, наговештени су елементи — младожења са мајмунским лицем у Венчању — које ће арагонски сликар касније приказати у својим Каприцима.
Шест година касније, 1792, Гоја је оболео од болести која ће постати прекретница у његовој каријери. Никада се више неће вратити свом некадашњем послу као сликар картона, и сада се прихвата дела личније природе. Ипак, сликаће и друга дела за двор, попут Породице Карлоса IV.
Хаген доказује Гојин успон од простог провинцијског сликара до пуноправног дворског уметника. Године 1786. Гоја набавља своју прву кочију и већ је веома тражен сликар. Он описује свом пријатељу Сапатеру једно пробно путовање, из чега се може закључити да ужива у одличној економској ситуацији будући да припада Академији Сан Фернандо и спрема се да постане краљев сликар.
Хосе Гудиол, један од првих стручњака за дело мајстора из Фуендетодоса, тврди да се код Гоје мешају неизбрисив траг дворског света и грациозност популарног света, који су се увек смењивали у сликаревом уму.Apud Buendía, стр. 187.
Жанин Батикл, још једна велика проучаватељка Гоје, истиче да Гоја постаје „верни наследник велике шпанске сликарске традиције. У њему, сенка и светлост стварају моћне волумене изграђене у импасту, разјашњене кратким светлосним потезима у којима суптилност боја производи бесконачне варијације”.Apud, Triadó Tur, стр. 24.
Шпанија у то време лево|мини|Сунцобран. Смрт последњег шпанског Хабзбурговца без потомака, Карлоса II, изазвала је дуг рат између европских сила који је кулминирао признавањем Филипа од Анжуја за краља Шпаније под именом Филип V. Овај, унук Краља Сунца, увео је француску моду у Шпанију и довео галске уметнике попут Ијасинта Ригоа и Луја-Мишела ван Лоа да раде на Полуострву.
Од 1730-их па надаље, присуство Италијана на мадридском двору постало је приметније, због чињенице да је друга супруга Филипа V, пармезанска принцеза Елизабета Фарнезе, имала велику склоност ка култури Апенинског полуострва.Tomlinson, стр. 9. Јакопо Амигони и Ђанбатиста Тијеполо ће бити најистакнутији Италијани у Шпанији, али ће се под Карлосом III срећа променити у корист Чеха Менгса. Након његове смрти, више ниједан страни сликар неће бити позван у Шпанију, што Томлинсон (1993) назива „национализацијом шпанског сликарства под Карлосом III”.Tomlinson, стр. 10.
Могуће је да је ова национализација уметности снажно укорењена у отвореном непријатељству шпанског народа према странцима, што произилази из неуспеха у Седмогодишњем рату. Читав овај покрет кулминирао је у Ескилачеовој побуни, помоћу које су просвећени Шпанци постепено истиснули Французе. Два примера за то били су Аранда и Флоридабланка.
Године 1782. дошло је до кратког покушаја да се фабрика таписерија стави у руке шпанских занатлија. Али краљ је одбио захтеве сликара и предао управљање радионицом Фламанцу по имену Вандерготен, наводно рођаку породице која је основала фабрику више од шест деценија раније. мини|Игра жмурке.
Датирање и атрибуција Седам серија картона за таписерије састоји се, укупно, од између 60 и 73 дела. Неки аутори, попут Рапелија, процењују број слика на 63.Rapelli, стр. 21.
Хуан Рамон Тријадо Тур је у својој монографији о Музеју Прадо утврдио тачан број од 60 картона, иако се та бројка може односити само на број дела из ове серије која се чувају у мадридској уметничкој галерији.
Троје водећих стручњака за Гојине картоне, Најџел Глендининг, Валеријано Бозал и Џенис Томлинсон, склони су датирању серија између 1775. и 1792. године. Узимајући у обзир поменути шестогодишњи прекид, ово би резултирало са дванаест година Гојиног рада у Краљевској фабрици таписерија.
Величина и мотиви картона били су интимно повезани са њиховом хијерархијом и местом које им је додељено у краљевској соби. Они се, стога, могу поделити на панеле — највеће композиције, које би заузимале највећи простор и ограничавале би тему целе серије — и друге мање картоне намењене за изнад врата или балкона. Писмо Гоје свом пријатељу Мартину Сапатеру детаљно описује састанак са сувереном и принчевима 1779. године, где се наводи да су приказане само скице за главне сцене.Tomlinson, стр. 12. Ово би могло да објасни озбиљне стилске неслагања између главних тема и мањих картона. Неки аутори придају велики значај чињеници да серије пројектоване 1787. и 1791–92. никада нису окачене како се Гоја договорио.Tomlinson, стр. 13. мини|Кафанска туча. Датирање картона није било предмет велике расправе, јер је Краљевска фабрика водила детаљну евиденцију о делима, која се очувала до данас. Међутим, постоји озбиљан сукоб око датирања слике Слепи миш. Критичари калибра Бозала и Глендининга тврде да је направљена 1789. године, али Томлинсон одбацује ову теорију и предлаже да је завршена пре 1788, јер је серија којој је припадала остала недовршена када је Карлос III умро — 14. децембра 1788 — а у априлу 1789. Гоја је добио жељено именовање за дворског сликара, па би се његова активност на пољу картона драстично смањила. Мали референтни водич кроз Гојина дела у Музеју Прадо, који је написала Мануела де Мена, бележи да је Слепи миш насликан између 1788. и 1789. године.Mena, стр. 23. лево|мини|Борба мачака, откривена 1984. године. Такође није утврђено којој серији припадају Љуљашка и Игра лоптом. Иако већина критичара преферира прву спаваћу собу, Томлинсон тврди да су оне насликане за спаваћу собу принчева у Ел Парду. Друге слике које су изазвале дебату због свог места у серијама су Дечак са птицом, Дечак и дрво и Махо са гитаром. У овој области датирања, било је компликовано утврдити да ли је Клацкалица картон за таписерију, јер иако Томлинсон одлучује потврдно, други део специјализованих критичара одбија да прихвати атрибуцију као део картона. мини|Пси и ловачка опрема.