Луције Пинарије Скарп (активан током I века пре нове ере) био је Римљанин који је живео током позне Републике и раног Царства. Служио је као римски намесник Киренаике у Либији током Акцијског рата.. У почетку је био одан Марку Антонију, али је на крају променио страну и придружио се Октавијану након његове победе у бици код Акција 31. године пре нове ере.

Живот Према Светонију,Божански Јулије 83.2. Скарп је био пранећак диктатора Гаја Јулија Цезара по његовој сестри Јулији Старијој. Његови рођаци били су конзул Квинт Педије, Октавија Млађа (четврта супруга тријумвира Марка Антонија) и Октавијан (будући цар Август).Немачки класични филолог [Фридрих Минцер] закључио је да Скарп није био унук, већ син Јулије Старије, те је стога био нећак диктатора.

Његов отац био је припадник рода Пинарија, древне и угледне породице патрицијског статуса. Порекло овог рода може се пратити све до оснивања Рима. Разни припадници рода служили су као свештеници и били међу првим људима који су обављали дужност конзула у републици.

О Скарповом раном животу мало се зна. У античким изворима први пут се помиње када је Цезар убијен у Риму у марту 44. године пре нове ере. У Цезаровом тестаменту Скарп је наследио једну осмину диктаторове имовине, исто колико и Педије. Главни наследник Цезара био је Октавијан, који је наследио три четвртине имовине свог праујака. Међутим, Скарп и Педије су такође свој наследни део уступили Октавијану.Светоније, Божански Јулије 83.2; Апијан, Грађански ратови 3.86 и 3.388.

Скарп је постао савезник Марка Антонија и служио је под његовом командом у рату против Цезарових убица, Марка Јунија Брута и Гаја Касија Лонгина.Апијан, Грађански ратови 4.447. У годинама које су претходиле Акцијском рату, уочи сукоба код Акција, у Грчкој, 31. године пре нове ере, Антоније је Скарпа поставио на чело војне управе над Киренаиком. Скарп је под својом командом имао четири легије. Током боравка у Киренаици, Скарп је контролисао ковницу новца у Кирени, пошто је постао монетар. Скарп је издавао различите новчиће са Антонијевим именом, а његово име било је исписано на њима као име издаваоца.

Након што су Антоније и његова љубавница, грчка краљица Клеопатра VII од Египта, припадница Птолемејске династије, поражени од Октавијана код Акција (2. септембра 31. године пре нове ере), отпловили су назад у Северну Африку. Антоније је послао гласнике Скарпу тражећи помоћ. Међутим, Скарп је одбио да прими Антонијеве гласнике и наредио да буду погубљени. Уместо тога, променио је страну.Касије Дион, Римска историја 51.5.6; без помињања Скарпа, Плутарх, Антоније 69.1–3. Своје легије предао је на команду Гају Корнелију Галу, Октавијановом војном заповеднику.Касије Дион, Римска историја 51.9.1. Док је Октавијан са истока преко Азије, Сирије и Јудеје напредовао против Египта,

Корнелије Гал је са запада, предводећи Скарпове легије, напредовао према Александрији.

Након смрти Антонија и краљице Клеопатре VII, Октавијан је постао нови господар Римљана, а потом и цар. Август је свог рођака поставио за римског намесника Киренаике. Скарп је, као што је то раније чинио за Антонија, поново постао монетар и издавао различите новчиће са Августовим именом. На тим новчићима Скарп је имао исписано своје име као издавач новца. Осим тога, о Скарпу се ништа више не зна.

У књижевности Луције Пинарије је главни лик у завршном делу књиге Roma писца Стивена Сејлора. Књига прати познате чињенице из његовог живота, али додаје и бројне епизоде које нису потврђене историјским изворима. Како је приказано у књизи, последње вечери свог живота Јулије Цезар је дуго лично разговарао са Пинаријем (који је тада имао седамнаест година), говорећи му о својим плановима за освајање Партије и области изван ње, и обећавајући Пинарију удео у великом Римском царству које је Цезар замишљао. Следећег дана, док је боравио у кући Брута, Пинарије је открио заверу за убиство Цезара и потрчао најбрже што је могао како би га упозорио — али је стигао сувише касно, тек на време да види како Цезара заиста убијају. У каснијем делу књиге, Сејлор приказује Пинарија као човека који је тајно заљубљен у краљицу Клеопатру VII и који јој је — желећи да је поштеди понижења и деградације у рукама победничког Августа — обезбедио аспиду којом је извршила самоубиство.

Литература

Светоније, Животи дванаесторице царева, Цезар Ancientlibrary.com

Wildwinds.com

Референце

Категорија:Римске војсковође Категорија:Јулијевци