Квинт Педије (око 92. п. н. е.Велч 2014, стр. 139, нап. 6. – крај 43. п. н. е.) био је римски политичар и војсковођа који је живео у периоду позне Римске републике. Током већег дела своје каријере служио је као војни официр под командом свог ујака, Јулија Цезара. Учествовао је на Цезаровој страни у грађанском рату, а 48. п. н. е. изабран је за претора и награђен тријумфом за победе над Помпејевим присталицама током другог похода у Хиспанији у оквиру грађанског рата.

Након Цезарове смрти, придружио се Цезаровом наследнику Октавијану и заједно с њим 43. п. н. е. преузео функцију суфектног конзула, као замену за редовне конзуле који су погинули у бици. Педије је предложио и спровео lex Pedia, закон којим су установљени судови пред којима су Цезарове убице и њихови савезници осуђивани у одсуству. Умро је убрзо након почетка проскрипција Другог тријумвирата.

Рани живот Био је син свог истоименог оца и његове супруге Јулије Старије (Julia Major).Змешкал 2009, стр. 208. Ова Јулија била је једна од сестара диктатора Јулија Цезара,Змешкал 2009, стр. 146 (Iulia 545), 142 (Iulius 130). што значи да је Педије био један од Цезарових сестрића.

Педије је служио под Јулијем Цезаром током Галских ратова, почевши од 57. п. н. е.Велч 2014, стр. 139, нап. 6. Бротоново дело Magistrates of the Roman Republic смешта његов период службе у Галији под Цезаром у раздобље од 58. до 56. п. н. е.Broughton 1952, стр. 599. Године 55. п. н. е. није успео да буде изабран на функцију едила.Пиња Поло, Франсиско (2012). „Бивши кандидати: губитници на изборима у републиканском Риму“. У: Франсиско Марко Симон и др. (ур.). Тешко побеђенима! Губитници у античком свету (1. изд.). Универзитет у Барселони. .

Током Цезаровог грађанског рата, Педије је стао на његову страну. Године 48. п. н. е. преузео је претуру.Broughton 1952, стр. 273. Исте године командовао је једном легијом и успешно угушио антицезарску побуну у Компи (Compsa), што је довело до смрти Марка Целија Руфа и Тита Анија Мила, који су предводили неуспелу побуну.

Од 46. до 45. п. н. е. Педије је служио као цезарски легат у Хиспанији.Broughton 1952, стр. 302, 599. Тврдио је да је однео победу над Секстом Помпејем, након чега се вратио у Рим са Цезаром. Потом му је додељен тријумф као pro consule ex Hispania; према Дију, та част била је незаконито додељена, будући да је Педије био само један од Цезарових легата.Broughton 1952, стр. 309, уз навођење Диона 43.31.1 и Диона 42.1.

Светоније и Апијан наводе да је, након Цезаровог убиства у марту 44. п. н. е., Педије у његовом тестаменту именован за једног од наследника. Заједно са својим рођаком Луцијем Пинаром требало је да наследи четвртину Цезарове имовине, али се одрекао наследства у корист Цезаровог главног наследника, Педијевог рођака Октавијана (будућег цара Августа).Кристенсен, Арне (2002). „Цезаров последњи тестамент“. У: Скидсгард, Јенс Ерик (ур.). Античка историја је важна. Рим: L'erma di Bretschneider. . Видети Светонија, Iul., 83; Апијана, BCiv., 3.22.

Конзулство Након што су редовни конзули те године, Гај Вибије Панза Кетронијан и Аул Хирције, обојица погинули у борбама против Антонија у бици код Мутина, Октавијан — једини преживели командант сенатских снага — кренуо је према Риму на челу своје војске, захтевајући да буде изабран за конзула.Broughton 1952, стр. 335–336. Педије је постао Октавијанов колега, па су њих двојица 19. августа 43. п. н. е. преузели функције суфектних конзула, након нерегуларно сазваних избора.Broughton 1952, стр. 337.

Lex Pedia Њихов први потез био је да потврде Октавијаново усвојење као Цезаровог наследника. Потом је, на Октавијанов предлог, Педије предложио и спровео lex Pedia, закон којим су установљени судови за гоњење Цезарових убица,Broughton 1952, стр. 336–337. вероватно под оптужбом за vis (јавно насиље).Велч 2014, стр. 148–150.

Тиме је стављен ван снаге ранији senatus consultum, којим су тираноубице биле заштићене од кривичног гоњења.Велч 2014, стр. 143. Као последица тога, Цезарове убице — заједно са саучесницима и другим лицима која су имала мало или нимало везе са самим злочином — осуђене су у одсуству током једног јединог судског поступка.Велч 2014, стр. 142–143, уз навођење Апијана, BCiv. 3.95.392–393. Формално им је „забрањено огњиште и вода, а њихова имовина је конфискована“.Велч 2014, стр. 144, уз навођење Диона 46.48.2–4.

Након доношења lex Pedia, Педије је такође донео закон којим је поништено проглашење Марка Антонија и Марка Емилија Лепида за државне непријатеље.Broughton 1952, стр. 337. Рано и ужурбано доношење lex Pedia вероватно је било повезано са Октавијановим настојањем да преузме вођство над цезарском фракцијом тако што ће показати своју посвећеност освети Цезарове смрти; lex Pedia вероватно није био повезан са проскрипцијама које су уследиле.Велч 2014, стр. 161.

Смрт Педије је остао задужен за управљање Римом, док је Октавијан отишао у северну Италију како би се придружио Антонију и Лепиду у стварању Другог тријумвирата. Када су у Рим стигле вести о новом политичком савезу и списковима људи које су тријумвири одредили за смрт, Педије је постао веома забринут.

Педије није могао да спречи даљи развој догађаја и препоручио је да буде погубљено само седамнаест људи. Забринут због ситуације, обећао је да ће заштитити грађане Рима.Убрзо након тога, Педије је, исцрпљен политичким напорима, умро.

Лични живот Педије се оженио римском племкињом Валеријом, сестром Марка Валерија Месале Корвина, а самим тим и ћерком Марка Валерија Месале Нигера и његове супруге Поле.Syme 1989, стр. 206, 20. Педије и Валерија имали су најмање једно дете, сина по имену Квинт Педије Публикола. Публикола је постао римски сенатор и истакао се својим беседништвом.

Плиније Старији у свом делу Naturalis Historia наводи да је Квинт Педије имао унука, такође по имену Квинт Педије, који је био нем и наводно глув; овај унук би могао представљати најранији пример глуве особе забележене по имену у писаној историји.

Литература

Бротон, Томас Роберт Шенон (1952). Магистрати Римске републике. Том 2. Њујорк: Америчко филолошко удружење. Харт, Адисон. „Снови о царству: пад Римске републике“. Military History Online. Архивирано изворно издање од 4. марта 2016.

Смит, Вилијам, ур. (1867). „Pedius 1“. Речник грчке и римске биографије и митологије. Том 3. Бостон: Little, Brown, and Company. стр. 164. Светоније (1913) [1. век н. е.]. „Живот Јулија Цезара“. Животи дванаесторици царева. Loeb Classical Library. Превео Џ. К. Ролф. Harvard University Press – преко LacusCurtius.

Змешкал, Клаус (2009). Adfinitas (на немачком). Том 1. Пасаau.

Референце

Категорија:Римске војсковође Категорија:Умрли 43. п. н. е. Категорија:Јулијевци