Крајња десница у Русији обухвата широк спектар политичких организација, аутора, активиста, друштвених покрета и интелектуалних кругова. Радикална десница главног политичког тока, којој државне власти одобравају или омогућавају иступање у званичним масовним медијима и јавном животу, обухвата политичке партије као што су Либерално-демократска партија Русије (ЛДПР) и Родина, као и утицајне мислиоце попут Александра Дугина и Лава Гумиљова. Други покрети руске крајње деснице укључују ванпарламентарне и радикалне актере, као што су Покрет против илегалне имиграције и савремени наследници организације Памјат.
Поједини кључни покрети и истакнути појединци савремене руске радикалне деснице ступили су на политичку сцену још пре распада Совјетског Савеза. Александар Дугин и Владимир Жириновски започели су своје јавно деловање током 1980-их година. ЛДПР Владимира Жириновског, Дугинов Међународни евроазијски покрет, Евроазијски савез омладине и с њима повезане организације остали су стални чиниоци руске крајње десничарске сцене, којој су се од 1991. године придружиле многе друге политичке групације и мреже.
Од слома совјетског поретка, радикално десничарске идеје извршиле су знатан утицај на политички систем Русије, јавни дискурс, унутрашњу и спољну политику, као и на интелектуални живот земље.
Историја Идеологија немачког нацизма сматрала је Словене у целини припадницима „ниже расе” и „подљудима” (), што је током Другог светског рата резултирало покушајем спровођења плана „Генералплан Ост”. Овај план предвиђао је масовно физичко истребљење, протеривање или поробљавање већине словенског становништва источне и средње Европе (Руса, Украјинаца, Пољака, Белоруса и других).Cecil, R. The myth of the Master Race: Alfred Rosenberg and Nazi ideology. London: B. T. Batsford, 1972. P. 22, 61—63, 187—190.Joseph W. Bendersky. A concise history of Nazi Germany, Plymouth, England, UK: Rowman & Littlefield Publishers Inc., 2007. P. 161—162.William W. Hagen (2012). German History in Modern Times: Four Lives of the Nation . Cambridge University Press. Richard Overy. The Soviet-German War 1941–1945 . BBC-History.
Совјетски период Први подаци о деловању неонацистичких група у Совјетском Савезу забележени су у другој половини 1950-их година. Поједине поклонике привлачила је пре свега спољашња естетика Трећег рајха (ритуали, параде, униформе, култ тела и монументална архитектура), док су друге занимали суштински политички програми нациста, расне теорије и култ личности Адолфа Хитлера.Чарный, Семен Александрович, Нацистские группы в СССР в 1950–1980–е годы // Неприкосновенный запас. 2004. No. 5 (37).
Током 1970. године у СССР-у је путем самиздата почео да кружи политички манифест под насловом „Реч нације”, с потписом „руских патриота”. Касније је утврђено да је аутор текста А. М. Иванов (Скуратов), један од зачетника руског неопаганског покрета и заговорник борбе против „јудео-хришћанства”. Манифест је оштро одбацивао либерално-демократске идеје присутне код дела руских дисидената, залажући се за снажну ауторитарну државу и стварање нове владајуће елите. Аутор је предлагао да се ред одржава уз помоћ ванзаконских „народних одреда” (по узору на некадашње Црне стотине), захтевајући укидање наводног „јеврејског монопола у науци и култури”. Такође је писао о „биолошкој дегенерацији беле расе”, тврдећи да је она последица демократског космополитизма и расног мешања, те позивао на „националну револуцију” којом би власт преузели искључиво „чистокрвни Руси по крви и духу”. Потпуни текст овог документа објављен је у емигрантском часопису Вече 1981. године, где је аутор изнео и тврдњу да би Сједињене Америчке Државе могле постати „оруђе за успостављање светске превласти црнаца”, истичући да Русија има мисију спасавања беле цивилизације.
Крајем 1971. године у самиздату се појавило и „Писмо Солжењицину”, које је потписао извесни Иван Самољвин (псеудоним Валерија Јемељанова, још једног оснивача словенског неопаганизма). У писму су изнете тврдње о тајној спрези Јевреја и слободних зидара ради преузимања светске власти, док је Октобарска револуција окарактерисана као део тог плана. Ови илегални текстови извршили су снажан утицај на даљи развој расизма и неонацистичке мисли у Русији.
У истом периоду Виктор Безверхи (Остромисл), оснивач правца познатог као петербуршки ведизам, у уском кругу својих следбеника величао је Хитлера и Химлера, заговарајући расистичке и антисемитске тезе. Тврдио је да међурасни бракови производе „дефектно потомство” и отворено позивао на насилно чишћење друштва од непожељних етничких група (Јевреја, Индијаца, Рома и мулата). Приликом полицијског претреса 1988. године, код Безверхог је пронађена заклетва исписана крвљу којом се обавезао да ће „живот посветити борби против јудаизма, смртног непријатеља човечанства”.
Први јавни неонацистички скупови одржани су 1981. године у Кургану, а затим у Јужноураљску, Нижњем Тагилу, Свердловску (данашњем Јекатеринбургу) и Лењинграду (данашњем Санкт Петербургу).Тарасов А. Советские фашисты: обезьяна выбирает череп // Новая газета. 2017. No. 42 (2619). 21.04.2017. С. 15—18.Тарасов А. Советские фашисты: «школа» киллеров // Новая газета. 2017. No. 45 (2622). 28.04.2017. С. 11—14. На Пушкиновом тргу у Москви група средњошколаца организовала је 1982. године скуп у част Хитлеровог рођендана.
Горбачовљево доба (1980-е) Ублажавањем партијског монопола и цензуре током политике перестројке и гласности Михаила Горбачова (1985–1991), крајње десничарске групе почеле су отворено да делују, оснивају покрете и издају публикације. Као идеолошки узор послужио им је покрет Црних стотина с почетка 20. века, познат по радикалној антисемитској и ултранационалистичкој платформи и организовању погрома у Руској Империји.
Најутицајнија организација овог доба било је Национално-патриотско друштво Памјат. Ова организација је почела са јавним окупљањима 1985. године, користећи закупљене државне дворане за пропагирање тезе о постојању глобалне јеврејске завере против руског народа. Њен вођа Дмитриј Васиљев на трибинама је јавно цитирао Протоколе сионских мудраца, представљајући их као веродостојан историјски извор. Иако је већина чланова Памјата наглашавала своју приврженост православљу (уживајући симпатије и унутар саме Руске православне цркве), унутар покрета развило се и снажно неопаганско крило под вођством Валерија Јемељанова. Они су хришћанство одбацивали као „јеврејску творевину” која је ослабила изворни руски дух, што је било веома блиско постулатима нацистичке расне идеологије. Додатни подстицај оваквим идејама дала је књига академика Бориса Рибакова о словенском паганизму из 1987. године, у издању Академије наука СССР-а.
Током 1987. године листови попут часописа Наш современик и Молодаја гвардија почели су да објављују антисемитске чланке чији су аутори били блиски ставовима Памјата. Државни органи дуго нису реаговали на ширење овакве литературе, понајвише због тога што су поједини функционери Комунистичке партије и припадници милиције и сами делили сличне погледе. Представници Лењинградског градског комитета КПСС-а присуствовали су скуповима на којима су чланови Памјата тражили забрану мешовитих бракова и принудно исељавање Јевреја. Након доношења новог закона о штампи 1990. године, којим је укинута превентивна цензура, дошло је до експанзије екстремне литературе. Поједини војни листови, попут званичног часописа Министарства одбране СССР-а (Војно-историјски часопис), у наставцима су штампали одломке из Хитлеровог дела Мајн кампф.
Јељциново доба (1990-е) Радикална десница је задржала значајан утицај на друштвено-политичке токове и након доласка Бориса Јељцина на чело независне Русије. Друштвени ломови и тешка економска ситуација настала распадом совјетске планске привреде погодовали су ширењу радикализма.
Распад државе покренуо је милионске миграције становништва из новонасталих земаља ка Руској Федерацији. Десничарски покрети вешто су користили нетрпељивост према придошлицама и избеглицама. Организација Руско национално јединство (РНЕ), коју је предводио Александар Баркашов, спроводила је агресивну агитацију против досељеника са Кавказа и из Централне Азије, тврдећи да Руси морају оружано да заштите своје градове.
мини|десно|150п|Стилизовани облик свастике у амблему неонацистичке организације Руско национално јединство
Губитак статуса суперсиле и повређени национални понос створили су погодно тло за експанзију шовинизма. Док су друге совјетске републике распад савеза тумачиле као ослобођење и стицање независности, многи грађани Русије су га доживели као националну катастрофу и губитак сопствене империје. Потпредседник Русије Александар Руцкој и низ других водећих политичара тврдили су да границе Руске Федерације нису исто што и историјске границе руске државе, захтевајући враћање територија које су вековима биле под влашћу Москве. Заштита интереса руског становништва у „блиском иностранству” убрзо је постала део званичне спољне политике Кремља.
Током 1990-их година у руским градовима дошло је до праве експанзије покрета неонацистичких скинхеда. Социолог Александар Тарасов истиче да су слом образовног система, незапосленост и свеопшта економска безнадежност били главни узроци радикализације омладине. Додатно, Први чеченски рат распламсао је шовинизам према народима са Кавказа, што је државна пропаганда неретко појачавала, док је милиција прећутно толерисала њихове насилне испаде.Александр Тарасов Порождение реформ: бритоголовые, они же скинхеды . Историчар Виктор Шнирељман додаје да је расистичка идеологија надмоћи „аријске расе” наишла на плодно тло у условима дивљег постсовјетског капитализма, где је социјални дарвинизам представљан као природни закон друштва.Виктор Шнирельман. Порог толерантности. Арийская идеология и идентичность скинхедов. Новое литературное обозрение, 2014.
Према истраживањима правника С. В. Беликова, почетком 1990-их у Москви је било свега неколико десетина скинхеда. Већ у периоду 1993–1994. њихов број у престоници попео се на две стотине, а огранци су почели да се јављају у Санкт Петербургу, Ростову, Волгограду и Нижњем Новгороду. До 1996. године број припадника премашио је хиљаду, са изграђеном субкултуром, наменским часописима, продавницама тематске одеће и музичким саставима. Тек крајем деценије појачан надзор безбедносних служби почео је да успорава овај раст.
Путиново доба (2000-е / данашњица) У периоду од 2000. до 2004. године забележен је нов талас насилних десничарских акција, који је делимично сузбијен након што су правосудни органи почели да изричу строже затворске казне организаторима.Molodezhnie subkultury Moskvy ras.ru Беликов процењује да је 2002. године само у Москви деловало око пет до седам хиљада скинхеда, док их је у Санкт Петербургу било око две хиљаде.Беликов Сергей Владимирович. Бритоголовые. Все о скинхедах. Эксклюзивные материалы. — М.: Издательский центр РГГУ, 2002. — С. 1. Према проценама Московског бироа за људска права, у целој земљи је у то доба било близу 50.000 милитантних неонациста.Александр Тарасов. Наци-скины в современной России. Доклад для Московского бюро по правам человека Neo-Nazism . Jewish Virtual Library. Информативно-аналитички центар „СОВА” бележио је стотине насилних злочина мотивисаних мржњом сваке године (врхунац је био током 2008. и 2009. са преко 700 жртава годишње), али је тај број до 2015. године пао испод стотину услед снажног институционалног притиска.Александр Верховский и Кирилл Родионов. Нацизм в России: миф или реальность // Радио «Свобода». 19. 1. 2016.