мини|Цртеж из еротског стрипа објављеног у часопису Gee Whiz, 1959. Еротски стрипови су стрипови за одрасле који се у великој мери фокусирају на голотињу и сексуалне активности, било ради њих самих или као главни елемент приче. Као такви, обично нису дозвољени за продају малолетницима. Као и остали жанрови стрипа, могу се састојати од појединачних панела, кратких каишева, стрип-свески или графичких романа и албума. Иако никада нису били мејнстрим жанр, постојали су као ниша уз остале жанрове стрипа — али обично одвојено од њих.

Током средине 20. века, већина стрипова се производила за децу, а у Северној Америци садржај већине стрипова био је ограничен од стране Управе за кодекс стрипова како би био прикладан за децу. Због тога су еротски стрипови понекад били предмет критика и додатних провера у поређењу са другим облицима еротске уметности и приповедања. Поред тога, примена закона против дечје порнографије на материјале који приказују измишљене ликове без законски дефинисаног узраста, варирала је на међународном и регионалном нивоу.

Историја

Европа лево|мини|Порнографска карикатура из 18. века, Марија Антоанета и велики француски генерал и политичар Лафајет Еротика је присутна у стриповима готово од самог настанка овог медијума. Марија Антоанета, Луј XVI и други аристократски субјекти били су карикатурално приказивани у сексуално експлицитним памфлетима као што су Краљевски дилдо (енгл. ) и Краљевска оргија (енгл. ).

У модерно доба, европске земље су генерално биле либералне у дозвољавању сексуално експлицитног материјала у стриповима. Шездесетих година 20. века, цензура у Италији довела је до појаве стрипова за одрасле под називом фумети нери, који су били испуњени експлицитним порнографским сценама. Ствараоци као што је Мило Манара, који су започели каријеру као цртачи таквих стрипова, створили су обиман опус еротских стрипова од 1970-их година. Немачки стрип аутор Ралф Кениг почео је да прави експлицитне геј стрипове 1980-их година. Белгијанац Том Бауден објавио је неколико албума који приказују сексуалне авантуре младих геј мушкараца.

Северна Америка мини|десно|Први део од осам страница стрипа Авантуре продавца четки Фулер, објављен око 1936. године. Неке од најранијих еротских стрип-свески у Северној Америци биле су Тихуана библије, које су се први пут појавиле 1920-их година. То су обично били црно-бели памфлети од осам страница са цртежима који су варирали од веома добрих до врло грубих. Тематика су најчешће биле сексуалне авантуре познатих стрип јунака, политичара и филмских звезда, а производиле су се без дозволе аутора. Продаване су испод тезге у продавницама дувана и бурлескним позориштима, а на врхунцу популарности 1930-их продате су у милионима примерака. Након Другог светског рата доживеле су оштар пад популарности, а до средине 1950-их на тржишту се појављивала само мала количина нових издања.

Мушки часописи из друге половине 20. века били су уобичајена места за објављивање еротских стрипова, посебно гегова у једном панелу који су приказивали голе жене или парове у сексуалним ситуацијама. Часопис Playboy појавио се 1953. године и садржао је карикатуре у једном панелу које су цртали уметници попут Алберта Варгаса, цртача издавачке куће Archie Comics Дена Декарла, Џека Кола, Лироја Нимана, а касније и Оливије де Берардинис и Дина Јигла. Мала Ени Фани, стрип на више страница аутора Харвија Курцмана и Вила Елдера, био је редован додатак током 1980-их. Ени је имала проблема да задржи одећу на себи, што је тренд који се такође видео у стриповима Авантуре Фиби Цајт-Гајст, у стрипу Сали Форт Волија Вуда и у стрипу О, Зла Ванда! аутора Рона Емблтона за часопис Пентхаус (часопис). Пентхаус је касније издао неколико еротских стрип-магазина: Penthouse Comix, Penthouse Men's Adventure и Penthouse Max, за које су цртали уметници попут Адама Хјуза. Недавно, Пентхаус је 2024. године обновио серијал под називом Penthouse Comics и почео да га издаје у двомесечном формату.

Рани стрипови намењени геј и бисексуалним читаоцима често су се фокусирали на сексуалне ситуације, попут стрипа Kake који је током 1950-их стварао Тоуко Лаксонен (Том од Финске) и стрипа Хари Чес аутора Ала Шапира („Еј Џеј”) из 1960-их. Стрипови стваралаца као што су Мајкл Кирван и Бред Паркер били су популарни у часописима са порнографским фотографијама. Антологијски серијал Meatmen, објављиван од касних 1980-их до раних 2000-их, садржао је разне геј еротске стрипове аутора као што су Беласко, Џон Блекберн, Бил Шмелинг („Хун”), Шапиро, Џон Мејси, Дом Орехудос („Стивен”), Лаксонен, Бил Ворд и Оливер Фреј („Зек”). Иако су се геј стрипови проширили на различите жанрове, еротика је остала популарна, понекад се уклапајући у друге жанрове, попут еротских суперхероја аутора Патрика Филиона које објављује Class Comics и графичких романа без речи чији је аутор Дејл Лазаров.

Неки еротски стрипови развили су се из сцене андерграунд стрипова, као што је Cherry аутора Ларија Велца, који је пародирао стрипове издавачке куће Archie Comics. Каснији успон независних издавача црно-белих стрипова 1980-их и 1990-их обухватио је бројне еротске наслове, као што је Омаха, плесачица мачка аутора Кејт Ворли и Рида Волера, који је комбиновао сексуално експлицитни материјал са мелодрамом у којој су главни ликови антропоморфне животиње. Остали „фури” (енгл. ) еротски стрипови који су се појавили у овом периоду били су Genus и Milk, које је издавао Radio Comix. XXXenophile аутора Фила Фоља спајао је научнофантастичне и фантазијске сценарије са сексуалним ситуацијама, док веб-стрип Oglaf аутора Труди Купер и Дага Бејна комбинује хумор и разноврсну сексуалност са мотивима средњовековне фантастике.

Године 1990, издавачка кућа Фантаграфикс основала је своју едицију Eros Comix, у оквиру које су поново штампани наслови Волија Вуда и Френка Торна, стрип Birdland аутора Гилберта Ернандеза, и десетине других наслова, чиме су на крају створили библиотеку од преко 40 сабраних издања. Ова едиција је била довољно популарна да јој се приписују заслуге за то што је компанија — иначе позната по својим „уметничким” и „књижевним” делима — постала финансијски солвентна. До краја 1990-их, едиција више није била профитабилна и престала је са издавањем новог материјала.

Године 2012, издавачка кућа Iron Circus Comics оживела је независни наслов Smut Peddler као бренд еротских стрипова које су креирале жене за жене (са мушким коауторима којима је био дозвољен рад у тимовима предвођеним женама), објављујући како антологије кратких прича у меком повезу, тако и дужа самостална издања.

Јапан

мини|Упаривање младих мушкараца је честа тема јаои манги. Сексуални прикази су дуго били део јапанске илустроване уметности, попут дела Сан рибареве жене које приказује жену у сексуалном односу са две хоботнице. Међутим, влада је овакве радове углавном потискивала.

Са развојем тржишта јапанских манги (стрипова) након Другог светског рата, настале су еротске драме као што су Ero Mangatropa (1973), Erogenica (1975) и Alice (1977).

Године 1979, манга уметник Хидео Азума објавио је Cybele, мангу која је садржала сексуално експлицитне приче са ликовима нацртаним у слатком, „цртаном” стилу, што је довело до пораста броја лоликон антологија које су приказивале прерано сазреле девојчице, као што су Lemon People и Petit Apple Pie. Такође се развио и Шотакон, сродни жанр еротских стрипова са прерано сазрелим дечацима. Еротске манге намењене мушкарцима називају се „сеиџин-муке манга” () или „еро манга”, док се оне намењене женама називају „женски стрипови” или „лејдис комикс” ().

Током 1970-их, шоџо манге („стрипови за девојчице”) почеле су да приказују платонске љубавне приче између дечака, што се развило у јаои. Овај жанр, који углавном стварају жене за женску читалачку публику, садржи приче о младим мушкарцима у романтичним и сексуалним везама, од којих су многе сексуално експлицитне.

Током 1980-их, Генгоро Тагаме је почео да ствара еротске манге засноване на сопственим сексуалним интересовањима, приказујући крупне, мужевне мушкарце који ступају у садомазохистичке сексуалне односе једни са другима. Око ових радова развио се жанр бара манге, који приказује мушкарце у причама написаним за геј и бисексуалне мушкарце.

Индија Иако су производња и дистрибуција порнографије илегални у Индији, она је и даље популарна, а мала индустрија еротских стрипова развила се тамо почетком 21. века.

Серијал Savita Bhabhi, о сексуалним авантурама досадне, емотивно занемарене домаћице, довео је у питање ова законска ограничења. Издавач овог веб-стрипа, компанија Kirtu, такође објављује и друге серијале еротских стрипова на свом веб-сајту. Стрип Savita Bhabhi је касније адаптиран у истоимени анимирани веб-филм Savita Bhabhi 2013. године од стране поменуте компаније.

Види још Правни статус цртане порнографије која приказује малолетнике Цртана порнографија

Референце

Категорија:Порнографија Категорија:Жанрови стрипа