Нерон, пуним именом Нерон Клаудије Цезар Август Германик (; 15. децембар н.е. 37. – 9. јун н.е. 68.) је био римски цар и последњи цар из Јулијевско-клаудијевске династије, владао је од 54. н.е. до своје смрти, 68. године.
Нерон је рођен у Анцијуму 37. године нове ере, као син Гнеја Домиција Ахенобарба и Агрипине Млађе, праунуке цара Октавијана Августа. Када је Нерон имао две године, његов отац је умро. Његова мајка се удала за цара Клаудија, који је усвојио Нерона за свог наследника. Када је Клаудије умро 54. године нове ере, Нерон је постао цар уз подршку Преторијанске гарде и Сената. У првим годинама његове владавине, Нерона су саветовали и водили његова мајка Агрипина, његов учитељ Сенека Млађи и његов преторијански префект Секст Афраније Бур, али је убрзо покушао да влада независно и ослободи се спутавајућих утицаја. Његова борба за моћ са својом мајком на крају је решена када ју је убио. Римски извори наводе Нерона умешаним у смрт његове жене Клаудије Октавије – наводно да би се оженио Попејом Сабином – и његовог полубрата Британика.
Неронов практични допринос управљању Римом био је фокусиран на дипломатију, трговину и културу. Наредио је изградњу амфитеатара и промовисао атлетске игре и такмичења. Јавно се појављивао као глумац, песник, музичар и кочијаш, што је било скандалозно његовим аристократским савременицима јер су та занимања обично била домен робова, јавних забављача и злогласних личности. Пружање такве забаве учинило је Нерона популарним међу грађанима ниже класе, али су његови наступи подрили царско достојанство. Укључене трошкове сносиле су локалне елите, било директно или путем опорезивања, а римска аристократија их је много замерила.
Током Неронове владавине, генерал Корбуло је водио римско-партски рат 58–63. и склопио мир са непријатељским Партским царством. Римски генерал Светоније Паулин угушио је велику побуну у Британији коју је предводила краљица Будика. Босфорско краљевство је накратко припојено царству и почео је Први јеврејско-римски рат. Када се римски сенатор Виндек побунио, уз подршку евентуалног римског цара Галбе, Нерон је проглашен за јавног непријатеља и осуђен на смрт у одсуству. Побегао је из Рима и 9. јуна 68. године починио самоубиство. Његова смрт изазвала је кратак период грађанског рата познат као Година четири цара.
Већина римских извора нуди у великој мери негативне коментаре о његовој личности и владавини. Већина савремених извора описује га као тиранског, самозадовољног и развратног. Историчар Тацит тврди да су га римски људи сматрали компулзивним и поквареним. Светоније каже да су многи Римљани веровали да је Велики пожар у Риму подстакао Нерон да би очистио земљиште за његову планирану „Златну кућу“. Тацит тврди да је Нерон хватао хришћане као жртвене јарце за ватру и дао их живе спалити, наизглед мотивисан не јавном правдом, већ личном окрутношћу. Неки савремени историчари доводе у питање поузданост античких извора о Нероновим тиранским поступцима, с обзиром на његову популарност међу римским народом. У источним провинцијама Царства настала је популарна легенда да Нерон није умро и да ће се вратити. После његове смрти, најмање три вође краткотрајних, неуспешних побуна представили су се као „препорођени Нерон“ да би стекли подршку народа.
Биографија Детињство и младост Нерон је рођен као Луције Домиције Ахенобарб 15. децембра нове ере 37. године у Антијуму (савремени Анцио)Светоније, Нерон, 6Светоније, Нерон, 5, осам месеци након Тиберијеве смрти. Био је једино дете, син политичара Гнеја Домиција Ахенобарба и Агрипине Млађе. Његова мајка Агрипина била је сестра трећег римског цара Калигуле. Нерон је такође био пра-праунук бившег цара Августа (потицао је од Августове једине ћерке Јулије). мини|Статуа Нерона у његовом родном месту Анцио, Италија. Антички биограф Светоније, који је био критичан према Нероновим прецима, написао је да је цар Август замерио Нероновом деди због непристојног уживања у насилним гладијаторским играма. Према Јиргену Малицу, Светоније каже да је Неронов отац био познат као „раздражљив и бруталан“, и да су обојица „уживали у тркама кочија и позоришним представама у мери која није одговарала њиховом положају“. Светоније такође помиње да када су Нероновом оцу Домицију његови пријатељи честитали рођење сина, он је одговорио да ће свако дете које се роди њему и Агрипини имати одвратну природу и постати јавна опасност.
Домиције је умро 41. године нове ере. Неколико година пре очеве смрти, његов отац је био умешан у озбиљан политички скандал. Његова мајка и његове две преживеле сестре, Агрипина и Јулија Ливила, биле су прогнане на удаљено острво у Средоземном мору. Причало се да је његова мајка била прогнана због завере за свргавање цара Калигуле. Нерону је одузето наследство и послат је да живи код тетке по оцу, Домиције Лепиде, мајке треће жене цара Клаудија, Месалине. Калигулин стриц, Клаудије, постао је нови император и опозвао Агрипину из њеног прогонства.Свет. Нерон, 6 Клаудије је имао двоје деце са Месалином, Клаудију Октавију (рођена 40. н. е.) и сина Британика (рођен 41. н. е.). Након низа скандала и прељубе, Месалина је погубљена по Клаудијевом наређењу, 48. нове ере.
Након Калигулине смрти, Клаудије је постао нови цар. Неронова мајка се удала за Клаудија 49. године нове ере и постала његова четврта жена. Дана 25. фебруара 50. године Клаудије је био под притиском да усвоји Нерона као свог сина, дајући му ново име „Нерон Клаудије Цезар Друс Германикус“. Клаудије је издао златнике да обележи усвајање. Професор класике Џозаја Озгуд је написао да су „кованице, кроз њихову дистрибуцију и слике, показале да је нови Вођа био у настајању.“ Међутим, Дејвид Шотер је приметио да је, упркос догађајима у Риму, Неронов полубрат Британик био истакнутији у провинцијским кованицама током раних 50-их.лево|мини|Агрипина крунише свог младог сина Нерона ловоровим венцем. Она носи корнукопију, симбол изобиља и богатства, он носи оклоп и огртач римског генерала, са шлемом на тлу поред његових ногу. Ова сцена односи се на Неронов долазак на престо, 54. године и датира пре 59. када је Нерон наредио Агрипинино убиство.Нерон је формално ушао у јавни живот као одрасла особа 51. године нове ере са 14 година. Када је напунио 16 година, Нерон је оженио Клаудијеву ћерку (његову полусестру), Клаудију Октавију. Између 51. и 53. године наше ере, одржао је неколико говора у име различитих заједница, укључујући Илијане, Апамејце (захтевали петогодишњу пореску олакшицу након земљотреса) и северну колонију Болоње, након што је њихово насеље претрпело разорни пожар. Клаудије је умро 54. године нове ере; многи антички историчари тврде да га је отровала Агрипина. Шотер је написао да се „Клаудијева смрт... обично сматра догађајем који је убрзала Агрипина, због знакова да је Клаудије показивао обновљену наклоност према свом биолошком сину. Он примећује да је међу античким изворима римски историчар Јосиф Флавије био јединствено уздржан у описивању тровања као гласине. Савремени извори се разликују у својим извештајима о тровању. Тацит каже да је творац отрова Локуста припремио отров, који је цару послужио његов слуга Халот. Тацит такође пише да је Агрипина уредила да Клаудијев лекар Ксенофонт да отров, у случају да цар преживи. Светоније се разликује у неким детаљима, али такође имплицира Халота и Агрипину. Као и Тацит, Касије Дион пише да је отров припремио Локуста, али пише да порцију отровних печурки даје Агрипина уместо Халота. У Apocolocyntosis, Сенека Млађи уопште не помиње печурке. Агрипинино учешће у Клаудијевој смрти не прихватају сви савремени научници.
Пре Клаудијеве смрти, Агрипина је маневром уклонила учитеље Клаудијевих синова како би их заменила учитељима које је сама одабрала. Такође је успела да убеди Клаудија да замени два префекта преторијанске гарде (за које се сумњало да подржавају Клаудијевог сина) са Афранијем Буром (Нероновим будућим водичем). Пошто је Агрипина заменила гардијске официре људима који су јој били лојални, Нерон је касније могао да преузме власт без инцидената.
Владавина Главни староримски књижевни извори за Неронову владавину су Тацит, Светоније и Касије Дион. Сматрали су да су Неронови грађевински пројекти претерано екстравагантни и тврде да је њихова цена довела до тога да Италија буде „потпуно исцрпљена од новца“ са „уништеним провинцијама“. Савремени историчари примећују да је тај период био прожет дефлацијом и да је Нерон намеравао да троши на јавни рад и добротворне сврхе да ублажи економске проблеме.
Почетак владавине мини|Цара Нерона поучава Сенека, рад шпанског вајара Едуарда Барона. Нерон је постао цар 54. године нове ере, са 16 година. Његов учитељ Сенека припремио је Неронов први говор пред Сенатом. Током овог говора Нерон је говорио о „елиминисању болести претходног режима“. Х. Х. Скалард пише да је „обећао да ће следити Августов модел у свом принципату, да ће окончати сва тајна суђења intra cubiculum, да ће завршити са корупцијом судских миљеника и ослобођеника, и изнад свега да ће поштовати привилегије Сената и појединих сенатора. Његово поштовање према сенаторској аутономији, која га је разликовала од Калигуле и Клаудија, генерално је добро примљен од римског Сената.
Агрипинин утицај над сином био је велики, Нерон се на самом почетку своје владавине ослањао на њене савете а царичина моћ била је толика да је Агрипина покушала да седне поред Нерона док је примао посланство из Јерменије, што је Сенека спречио чиме је избегнут скандал (пошто је у то време било незамисливо да жена буде у истој одаји док се мушкарци баве јавним послом). Многи Неронови пријатељи саветовали су цара да се чува своје мајке.Тацит, Анали, 13, 13Тацит, Анали, 13, 5
Скалард пише да је Неронова мајка, Агрипина, "хтела да влада преко свог сина". Агрипина је убила своје политичке ривале: Домицију Лепиду Млађу, тетку са којом је Нерон живео током Агрипиног изгнанства, Марка Јунија Силана, Августовог праунука и Нарциса. Један од најранијих новчића који је Нерон издао током своје владавине приказује Агрипину на аверсу новчића; обично би ово било резервисано за портрет цара. Сенат је такође дозволио Агрипини два ликтора током јавних наступа, част која се обично додељивала само судијама и Vestalis Maxima. Године 55. нове ере, Нерон је уклонио Агрипининог савезника Марка Антонија Паласу са његовог положаја у ризници.мини|лево|Биста Неронове мајке, Агрипине Млађе, музеј у Варшави.Нерон је, како извори тврде, био незадовољан својим браком са Октавијом и отпочео је ванбрачну везу са бившом робињом, Клаудијом Акте. 55. године, Агрипина је покушала да интервенише у корист Октавије, захтевајући од сина да оконча везу са Акте. Помоћу Сенекине подршке, Нерон је издржао мајчин притисак и њено мешање у његов приватни живот. Шотер пише следеће о Агрипинином све лошијем односу са Нероном: „Оно што су Сенека и Бур вероватно видели као релативно безазлено у Нерону — његову културну потрагу и његову аферу са робињом Клаудијом Акте — били су знаци опасне еманципације њеног сина за Агрипину“. Како је Агрипинин утицај над сином био поткопан, она је наводно почела да подржава Клаудијевог сина Британика за новог императора. Према Тациту, Агрипина се надала да ће уз њену подршку, Британик, као Клаудијев биолошки син, бити виђен као прави наследник престола, уместо Нерона. Међутим, младић је изненада - и под сумњивим околностима - умро, 12, фебруара 55., само дан пре проглашења пунолетства.Тацит, Анали, 13, 16 Нерон је након Британикове смрти протерао Агрипину.
Временом, Неронова моћ је порасла, ослободио се саветника и ривала за престо а сам Сенека био је оптужен за проневеру и везу са Агрипином, али је успео да се ослободи оптужби. 58. године, Нерон је започео нову аферу са Попејом Сабином, женом свог пријатеља и будућег императора, Отона.Тацит, Анали, 13, 46