Свето писмо - Библија, је опште име за свете списе хришћанске цркве. Реч Библија настала је од грчке речи „библиа” што значи „књиге”, односно „библион” што значи „свитак, односно мала књига, књижица” (Лука 4,17). Ова реч, опет, настала је од друге грчке речи која је означавала род биљке папирус, који је употребљаван за писање.Канон Светог Писма Свето писмо се састоји од Старога и Новога завета. У Старом завету има педесет и једна књига, а двадесет и седам у Новом завету, тако да укупно има седамдесет и осам књига. Стари завет је у оригиналу на арамејском и јеврејском, а Нови завет на грчком језику.КАНОН (правило, норма)
Реч „канон” је грчка реч пореклом из хебрејског ("кане") и асирског језика ("кану"), која је значила одређену меру. Грчки и латински црквени оци су под каноном прво подразумевали библијски закон у општем смислу речи, затим начела вере, црквену доктрину, списак или листу, садржај књиге, хронолошку табелу и слично. Међутим, у смислу у којем се употребљава данас, први пут је ова реч употребљена у тексту “Декрети Никејског сабора” за који се верује да га је написао Атанасије око 352. године, јер је он, као секретар епископа Александра, писао све одлуке и црквене декрете. Атанасије је касније и сам постао епископ и знатно је утицао на одређивање канона Светога писма. Многи каснији сабори преузели су овај израз, па тако настаје и јус каноникум (иус цаноницум) - канонско право, односно црквено право. Канон је списак и редослед Светих писама Старога и Новога завета.
Назив Реч канон долази од хебрејске речи ”кане” која значи ”трска”. Касније, ова реч у хебрејском речнику је значила ”мера” (јер се трском мерила дужина) и онда у преносном смислу ”правило, правилник, норма”.Жељко Станојевић, Кумранаски списи, издавачи Метафизика и Институт за хебрејски језик, Београд , Приступљено 8. 4. 2013. Касније је у грчком облику „канон” ушла у све европске језике.
Канон Старога завета
Најраније одређење књига Старога завета као “светих књига” или “светих списа” дао је римски историчар и војник јеврејског порекла Јосиф Флавије, око 100. године по Христу. За њега је основна одлика ове литературе била садржана у томе што су ти списи били божанска објава несумњивог ауторитета, који су настали у доба пророка и стога су били под божанским надахнућем. Флавије је изјавио како је у Светим писмима објављена целокупна историја света све до цара Артаксеркса Првог.Појам и настанак старозаветног канона
Сакупљање списа Старог завета је почело још за време Вавилонског изгнанства а посебно по повратку изгнаних у Палестину (536. п. н. е.) Верује се да је то делимично учинио пророк Јездра, а да је остатак списа сакупио пророк Немија. У девтероканонском тексту Другој Макавејцима 2,14 каже се: “... у списима и успоменама Немијиним, и још како је он, састављајући књижницу, сакупио књиге о краљевима, о пророцима и о Давиду, а тако и даровнице краљева.” У талмудској расправи “Баба Батра”, која је настала нешто пре 200. по Христу, наводи се листа књига јеврејског канона, али која се разликује од садржаја Септуагинте (LXX). У овој расправи се каже да је Немија био последњи библијски писац, и да је са сарадницима (а то је могао да буде Јездра), сакупљао списе за књижницу.
У новозаветно време, у Матеју 23, 35 говори се следеће: “... од крви Авеља праведнога до крви Зарије...” тако да се може рећи да је ту реч о временском периоду од постанка књиге (Прве Мојсијеве) до Књиге пророка Малахије.
Деведесете године по Христовом рођењу, у месту Јамниа, је формирана Јеврејска патријаршија која је почела да, између осталог и да ради на утврђивању канона Јеврејских списа, који је затим формиран више векова. Током другог века наше ере, поново је дошло до расправа у јеврејским круговима око разјашњења појединих места у Јестири, Рути и Песми над песмама (дакле, поново није било спора око ауторства и канона).
Одређивање канона Старога завета отежано је још једном чињеницом: Јевреји су после преписивања уништавали старе рукописе.
Око 500. године по Христу настао је рукопис-препис познат као Масоретски текст. Међутим, оригиналан текст никада није пронађен. Сва истраживања и тумачења рађена су на основу његовог преписа из IX века, који је био најстарији познати. Масоретски текст садржи Петокњижје, историјске и пророчке књиге Старога завета.
У Новом завету се текстови из Старог завета по правили цитирају из Септуагинте (преко 100 пута), а веома ретко из Масоретског текста (6 пута).H. B. Swete, An Introduction to the Old Testament in Greek, revised by R.R. Ottley, 1914; reprint, Peabody, Mass.: Hendrickson, 1989
Кумрански рукописи
Кумрански рукописи су пронађени 1947. године у пећинама поред Мртвога мора. До 1956. године, у једанаест пећина пронађени су повећи делови свих старозаветних књига (на пример: пет примерака Прве Мојсијеве, петнаест примерака Пете Мојсијеве, тридесет примерака Псалама, итд.), осим Књиге о Јестири и дела књиге пророка Јеремије (од 18-52 поглавља), доста апокрифних текстова и друге литературе. У Кумрану је пронађено око 380 текстова од којих је 100 било библијских. Свици су били од папируса и коже (углавном) умотани у ланену тканину и затим смештени у глинене ћупове. Претпоставља се да су настали у периоду од 163. п. н. е. до 233. године после Христа. Ови текстови су углавном на јеврејском језику, а мањи број је на арамејском. На основу рукописних коментара који су нађени на свицима Исаије, Псалама и Поновљених закона (Пете Мојсијеве), може се говорити о великом поштовању које је исказивано за старозаветне књиге (свитке). У многим рукописима су нађени стихови који више одговарају Септуагинти, него Масоретском тексту.Karen Jobes and Moises Silva, Invitation to the Septuagint. (Paternoster Press, ). - The current standard for Introductory works on the Septuagint.Timothy McLay, The Use of the Septuagint in New Testament Research. - The current standard introduction on the NT & LXX., "Qumran: Dead Sea Scrolls. " Мада се ради о малим разликама, оне потврђују мишљење стручњака да Септуагинта представља посебну (али аутентичну) традицију јеврејског текста, различиту од оне из које је касније настао Масоретски текст.William Priestly, "The Dead Sea Scrolls." - A detailed explanation with scholarly apparatus.
Рана црква
Рана црква је од почетка користила Септуагинту, која је садржавала текстове такозваног „ширег канона“ који су у време настанка Септуагинте користили Јевреји у Александрији. Тај канон се разликује од тзв. „ужег“ или палестинског канона, на основу којег је у периоду до 3. века после Христа настао рабински Јеврејски канон. Овај канон укључује и књиге које Католички и Православни хришћани називају девтероканонским. Римокатоличка црква је у 15. веку на Тридентинском сабору утврдила и саборском одлуком канон Светих списа који је за Стари завет садржавао листу књига која је постојала у Септуагинти, односно новонастали јеврејски канон и девтероканонске књиге. Званична (канонска) верзије Старог завета у Православној цркви је Септуагинта. Протестантске цркве признају палестински канон.
Православне цркве
Православне цркве су раније свој канон Старога завета саображавале у складу са проширењима и набрајањима црквених отаца Атанасија Александријског (који признаје као канонску књигу Варухову), Григорија Богослова, Кирила Јерусалимског и других, што је касније преузео св. Сава и објавио у свом Законоправилу. Међутим, за разлику од тога, данас међу теолозима у Српској православној цркви постоје две струје: са једне стране су они који сматрају да је прави канон Старога завета такозвани палестински - ужи канон (какав имамо објављен у преводима Ђуре Даничића и др Луја Бакотића); док други, теолози млађе генерације, сматрају да треба прихватити такозвани александријски - шири канон. Овај шири канон обухвата све књиге ужег канона и апокрифне књиге, које су у канон ушле на основу разматрања многих црквених отаца: Василија Великог, Кирила Александријског, Јефрема Сирца, Јована Златоустог итд.
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић наводи следеће књиге као канонске, мада деутероканонске: Прву Јездрину, три Макавејске, Товија, Јудиту, додатке Данилу (Сузана, Молитва Азаријина, Химна три младића, Вил и Дракон), додатке Јестири, Варухову књигу, Посланицу Јеремијину, Премудрост Исуса сина Сирахова и Премудрост Соломонову. У уводу свом преводу Премудрости Соломонове он каже да се ова књиге употребљавају у старом, словенском, преводу Старога завета у СПЦ.
Очигледно је да око питања канона Старога завета, као и око тога које књиге спадају у деутероканонске, а које су апокрифне, међу православним теолозима још увек нема сагласности чак ни у оквиру једне цркве, СПЦ.
Апокрифне књиге
Апокрифне књиге (на пр. Књиге премудрости Исуса сина Сирахова, Јудиту, Товита, три књиге Макавејске, делове Данила 3, 24-90; 13. и 14. поглавље и делове Јестире 10, 4 - 16, 24 итд.) православни теолози сматрају вредним књигама које се користе за поуку онима који ступају у цркву, па тако оне за њих нису апокрифне, већ само деутероканонске, односно неки их називају и другоканонским. Ови теолози апокрифним књигама сматрају само оне које су лажне, тј. које су писали људи лажно их датирајући у друго доба, како би варали људе.
"По томе знајте љубазни, да док су једне књиге унесене у канон, а друге одређене за читање, о апокрифнима се нигде не спомиње: него то је измишљотина јеретика, који их пишу, када хоће, одређујући им и додајући им вријеме, да их прикажу да су старе, само да тиме имају згоду завести просте."
Како ипак не постоји јасан канон међу православним црквама, оне су на конференцији одржаној 1961. године на Родосу одлучиле да се сазове Велики свесабор на којем би требало да се разматра ауторитет другоканонских (неканонских) књига које се читају у православним црквама. Од овог Сабора се очекује да коначно одреди канон Старога завета за православне цркве.
Међутим, без обзира на будуће одлуке, поједини професори на Богословском факултету СПЦ већ данас научавају студенте да у канон Старога завета спадају и: Друга Јездрина, Књига о Товиту, Књига о Јудити, Књига премудрости Соломонове, Књига премудрости Исуса сина Сирахова, Посланица Јеремијина, Књига пророка Варуха, Прва, друга и трећа Макавејска и Трећа књига Јездрина, што представља проширење и ширег, александријског канона (који прихвата римокатоличка црква).
Са друге стране, поједини професори прихватају тзв. ужи канон Старога завета, па Радомир Ракић, доцент на поменутом факултету, у својој књизи: "Библијски речник" каже да канон Старога завета садржи пет књига Закона, 21 књигу Пророка и 13 књига Списа, укупно 39, што одговара ужем канону. Он као деутероканонске и апокрифне књиге наводи следеће: Прву и Другу Јездрину, Товита, Јудиту, додатке Јестири, Премудрост Соломонову и Исуса сина Сирахова, Варуха, Јеремијину посланицу, додатке Данилу, Молитву Манасијину, и Прву и Другу Макавеја.
Канон Новога завета Канон Новога завета је настао у неколико фаза. Нема поузданих података о томе када су новозаветна Исусова учења почела да се читају на богослужењима, са истим значајем који су имале књиге Старога завета, али се са сигурношћу може претпоставити да је то било пре 180. године по Христу.Канон Нового Завета
Према записима Јустина Мученика (100—165) може се утврдити да су на богослужењима недељом читана такозвана “сећања апостола” која су названа еванђељима. Овај значај који је дат сведочењима апостола прва је фаза формирања канона. Апостолска служба била је одређена у Делима апостолским 1, 21-22, и то је био кључ. Апостоли су морали да буду истински сведоци, како би могли да посведоче о Исусовој науци, животу, смрти и васкрсењу. Рана црква је била веома строга када су у питању била читања посланица и писама које су црквама бивале упућене у првом и другом веку. Може се рећи да су, крајем другог века после Христа, у новозаветном канону биле следеће књиге: четири еванђеља, Павлове посланице, Прва Петрова, Прва Јованова и Дела апостолска, као и Откривење.