Властимир (; око 805. године — око 851. године) био је српски кнез који је владао Србијом у периоду око 830. до око 851. године.
Први је српски кнез (архонт) о коме постоји више података у историјским изворима. По њему је названа српска владарска династија Властимировићи. Средином 9.века дошао у сукоб са Бугарима које је предводио Пресијан (836—852), а који су покушали да потчине себи целу Србију. Властимир је у трогодишњем рату успео да одбије нападе Бугара и сачува српску независност.
У то време, Бугарско царство и Византијско царство су били у миру по уговору, и иако је византијски цар био господар над српским земљама, није био у могућности да помогне Србима у потенцијалном рату. Пресијан од Бугарске је на крају извршио инвазију на Србију, што је резултирало трогодишњим ратом, у којем је бугарска војска била разорена и протерана. Властимир је тада скренуо на запад, добро се проширивши у залеђе Далмације. Истоимени је оснивач династије Властимировића, прве српске династије.
Према писању Константина VII Порфирогенита после смрти архонта Властимира власт су наследила његова три сина: Мутимир (), Стројимир () и Гојник (). У то време у Бугарској на власт долази архонт Борис Михаило који је желео да се освети за пораз свог оца Пресијана. Кнез Борис Михаило је владао Бугарском од 852 године. Због овог записа Константина VII Порфирогенита се верује да је 852. српски кнез Властимир већ био мртав. На почетку своје владавине је ујединио неколико српских племенаЉ. Ковачевић & Љ. Јовановић, Историја српскога народа, Београд 1894, књ. 2. стр. 38—39 и цар Теофило му је признао државну независност.Станоје Станојевић, „Историја Српскога Народа“, Београд 1989
Позадина
Српска држава и породична историја
Властимиров предак био је кнез (архонт) који је повео Србе на Балкан и добио заштиту Ираклија (р. 610—641), познатог као Непознати архонт. Срби су у то време организовани у жупаније, конфедерацију сеоских заједница (отприлике еквивалент округа), на чијем је челу био локални жупан (магистрат или гувернер). По Фајну, намесништво је било наследно, а жупан је извештавао српског кнеза, коме су били дужни да помажу у рату. Цар Константин VII Порфирогенит (913—959) помиње да српски престо наслеђује син, односно прворођенац, мада једном приликом у његовом набрајању монарха постоји тријумвират. Извештај DAI о српском етничком насељавању и успостављању неколико будућих кнежевина до 10. века сматра се веома спорним: Србија (отприлике каснија провинција Рашка, укључујући Босну; део Загорја — „залеђе“); и Паганија, Захумље, Травунија (укључујући Конављане) и Доклеја (део Поморја — „приморски“).
Вишеслав, Властимиров прадеда и први српски монарх познат по имену, био је савременик Карла Великог (768—814). Непосредно је држао наследне земље Тару, Пиву и Лим. Константин VI је 785. године освојио Склавиније (Словенство — „славенско подручје”) Македоније, које се налазе на југу. Вишеслава је наследио Радослав, затим Просигој, који су владали током побуне Људевита Посавског против Франака (819—822). Према Краљевским франачким аналима, написаним 822. године, Људевит је са свог седишта у Сиску отишао до Срба, који су контролисали велики дeо Далмације.
Успон бугарске моћи
веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Territorial_expansion_during_the_reign_of_Khan_Krum_(803-814).png|лево|мини|Експанзија Бугарског царства до 814. године. На истоку је ојачало Бугарско царство. Хан Крум је 805. године освојио Браничевце, Тимочане и Оботриће на истоку Србије, протерао њихове племенске поглаваре и заменио их администраторима које је постављала централна власт. Бугари и Византинци су 815. године потписали 30-годишњи мировни уговор. Године 818. за време владавине Омуртага (814—831), Браничевци и Тимочани, заједно са осталим пограничним племенима, побунили су се и отцепили се од Бугарске због административне реформе која им је одузела велики део локалне власти. Тимочани су напустили societas (савез) Бугарског царства и тражили су, заједно са подунавским Оботритима и Гудушчанима, заштиту од светог римског цара Луја Побожног (813—840) и срели га на његовом двору у Херсталу. Тимочани су се доселили на франачку територију, негде у Доњу Панонију, а последњи пут се помињу 819. године, када их је Људевит наговорио да му се придруже у борби против Франака.
Подунавски Оботрити су остали у Банату, и пружали отпор Бугарима све до 824. године, када се о њима више ништа не чује. Кан је послао изасланике Францима и затражио да се између њих разграничи тачна граница, а преговори су трајали до 826. године, када су га Франци занемарили. Бугари су одговорили тако што су напали Словене који су живели у Панонији и покорили их, затим послали бродове уз Драву и 828. године опустошили Горњу Панонију, северно од Драве. И 829. године било је више борби, а до тада су Бугари покорили све своје некадашње словенске савезнике.Einhard, year 827
Бугарска држава је имала општу политику експанзије у којој је најпре наметнула плаћање данка суседном народу и обавезу пружања војне помоћи у виду савеза (societas), остављајући им унутрашњу самоуправу и локалне владаре, а када би потреба за оваквим односом истекла, они би прекинули самоуправни аранжман и наметнули директну и апсолутну власт, интегришући свог суседа у потпуности у бугарски политички и културни систем.
Порекло и породица
Порекло мини|Европа 814. Према Порфирогениту, византијском цару и писцу, архонт Властимир () био је потомак српског владара под чијим су се вођством, у доба византијског цара Ираклија (610—641), Срби населили на Балканско полуострво.Константин Порфирогенит, „-{De administrando imperio}-“ (О управљању Царством) (глава 32) Порфирогенит није знао да наведе тачна имена свих српких владара пре Властимира, осим тројице владара који су владали непосредно пре њега — Вишеслава, Радослава и Просигоја. Сви ови владари су били рођаци. Вишеслав је био отац Радослава, деда Просигоја и прадеда Властимира. На тај начин је у краткој генеалогији утврдио једну важну информацију о устављеном обичају наслеђивања власти код Срба у оквиру једне владарске породице.
Процес наслеђивања Причајући о првом наследнику српског архонта који је довео Србе у делове Далмације, Порфирогенит доноси вест да га је наследио најстарији син, и да је на исти начин њега наследио његов син. Иако Порфирогенит само пише да га је наследио син, без придева најстарији, овај закључак се може извести из доцнијег писања Порфирогенита о српским владарима из 9. века, где се као наследник Властимира помиње Мутимир, а као наследник Мутимира Прибислав (Првослав). Будући да је Порфирогенит пренео податак о српској традицији, онда је веома извесно да је наслеђивање власти са оца на најстаријег сина до цара је стигло српским извором. Другим речима, у самој средини 10. века када је Порфирогенит писао његово дело и прикупљао изворе о Србима, постојало је не само устаљено мишљење да престо наслеђује најстарији син владара, већ се управо и на тај начин вршило наслеђивање престола.Б. М. Радојковић, Разматрања о деоном владању и деоним кнежевинама ИЧ 8 (1959) 1 - 15
Два века млађи писац Поп Дукљанин на исти начин описује поступак наслеђа код Срба, иако су личности историјски непотврђене и легендарне — Свевлад, Селимир, Владин, Ратимир -{(„Svevladus, Selimirus, Vladinus, Ratimirum”)}-. Поп Дукљанин и Порфирогенит се слажу да је српски престо наслеђивао најстарији син — -{cui successit filius eius Selimirus in regno...,accepit regnum filius eius Vladinus...mortuus est Vladinus et regnavit pro eo Ratimirus, filius eius}-.
Историчари сматрају да је Властимир био потомак оног кнеза што је довео Србе на предео античке Далмације. Тако дуго владање династије несумњиво говори о стабилности не само владаревог положаја, већ и саме државне творевине успостављене још у првој половини 7. века.
Породица Властимир је имао три сина и једну кћер:
Мутимир, кнез, 851—891 Стројимир, кнез (савладар), 851—880 Гојник, кнез (савладар), 851—880 Неименована ћерка, удата за Крајину Белојевића
Владавина Почетак владавине Властимир је наследио свог оца Просигоја као архонта Србије. Према Живковићу, датум Властимировог присаједињења је око 830. Он је ујединио српска племена у околини. Срби су се највероватније консолидовали због узбуне због напредовања Бугарске ка њиховим границама — брзог освајања суседних Словена — у самоодбрани, и вероватно су настојали да прекину бугарску експанзију на југ (ка Македонији). Цар Теофило (829—842) признат је као номинални сузерен (господар) Срба и највероватније их је подстицао да осујети Бугаре. Тридесетогодишњи мировни уговор између Византинаца и Бугара, потписан 815. године, још је био на снази. Како су га наследили његови већ одрасли синови значило би да није кратко живео и да је дуго владао. Могло би се закључити да је владао од око 830. године до 851. године. Што би значило да је био савременик византијских царева Теофила (829—842) и Михаила III (842—867), бугарских ханова Омуртага (814—831), Маламира (831—836) и Пресијама (836—852), па и хрватских кнежева Мислава (пре 839 — пре 846/848) и Трпимира (после 846/848 — после 852, најкасније до 864).
Положај државе и освајања мини|Српске кнежевине 8. и 9. век. Према историчарима, Србија се највероватније простирала до Уне. Ђорђе Јанковић тврди да је 812. године закључен мир у Ахену, где је Србија проширила границе до Поуња и Динаре.Др Ђорђе Јанковић, Средњовековна култура Срба на граници према западној Европи Исто тврди и академик А. Вукосављевић у својој анализи Порфирогенитовог дела.<ref>Александар Ј. Вукосављвић, ,,Нека запажања о глави 30. De administrando imperio - анализа извора и осврт на један део историјографије</ref> Северни делови данашње Босне су по Џону Фајну освојени око 845. године. Према Новаковићу Рељи, Србија је сигурно већ 822. године држала Грмеч и Козару, вероватно да се простирала до Уне или чак до Купе.Реља Новаковић, , Београд
Љ. Јовановић и Љ. Ковачевић тврде да је око 836. године ујединио српска племена, под чиме се највероватније подразумева Конавље и Травунија, међутим, Живковић је оспорио да је Властимир држао Конавље. Захумље је према Џону Фајну освојио око 845. године. Травунију је дао Крајини 847. или 848. године. Паганија је од 823. године постала вазал Србије.
Источна граница Према Бориславу Влајићу, источна граница Србије налазила се на реци Тимок. Познато је да су после Властимирове смрти 851. године, владала у Србији три брата у подељеним покрајинама, вероватно тако што је Мутимир управљао централном зоном земље низ сливове река Дрине и Босне; Гојник је владао западном територијом земље Србије, низ сливове река Врбаса, Уне, Глине и Коране, тј. кнежевином Доњом Србијом, и Стојимир источним кнежевинама Моравијом и Рашком.Др. Борислав Влајић (1999) "Срби староседеоци Балкана и Паноније", "Стручна Књига", Београд
Порфирогенит на следећи начин дефинише територије кнежевине Моравије (гл. 40):"На овој страни (Дунава), од места данашњег старог споменика, још живећег моста цара Трајана, до неправедних зликовачких Мађара, и Београда, који је три дана путовања удаљен од самог моста, у којем је кула светог и Великог Константина василеоса, a c друге стране (Београда), правцем курса реке је Сермиум, који је од Београда удаљен два дана путовања; дотле је Велика Моравија, крштена и цењена, коју Мађари пљачкају (пустоше) сваковрсно, чији првак бијаше владар свим насељеним местима".
мини|Србије у време кнеза Властимира на Балканском полуострву. То, између осталог, упућује да је ова кнежевина Моравија била у склопу Властимирове Србије, што границу државе поставља на Трајанов мост, на реци Тимок. Ове територије највероватније су освојене након сукоба са Бугарима, пошто су Бугари 805. године, за време Крума, покорили територије Тимочана, Браничеваца и Морављана.