Људевит Посавски (, ум. 823) је био словенски кнез Доње Паноније (), од око 810. до 822. године. Његова држава је обухватала области око река Купе и средње Саве, са престоницом у граду Сиску. Предводио је велики устанак Словена против франачке власти. Одржавао је савезничке везе са Карантанцима и Тимочанима. Након слома устанка током 822. године, пребегао је Србима, а затим је покушао да се измири са Францима. Стога је већ током 823. године прешао у део Далмације под врховном франачком влашћу, где је убијен о стране војводе Људемисла.

Основни изворни подаци о владавини кнеза Људевита садржани су у Аналима франачког краљевства () из прве половине 9. века, као и у франачком биографском делу под насловом "Живот цара Лудвига" (), а исти догађаји укратко су препричани и у нешто познијим Фулданским аналима ().

Побуна против Франака Људевит је подигао устанак против својих франачких господара 819, након што је озбиљно оптужен од стране франачког двора. Цар Лудвиг Побожни (814-840) је послао маркгрофа Кадолаха од Фурланије (800-819) да угуши побуну. Франачке пограничне трупе предвођене Кадолахом су опустошиле земљу и мучиле становништво, највише децу.

Године 818, Људевит је послао своје изасланике цару Лудвигу у Херистал. Они су описали ужасе које су учинили Кадолах и његови људи у Панонији, али је краљ Франака одбио да успостави мир.

Пошто су Панонци скупили војску, Франци предвођени Кадолахом су се вратили 819. Али франачке снаге су ускоро поражене; сам Кадолах се морао повући у своју домовину Фурланију, где је убрзо умро од грознице.

На сабору у Ингелхајму, јула 819, Људевитови изасланици су понудили услове за мир, али је цар Лудвиг одбио, тражећи још уступака од Људевита. Услови који су понудили словенски изасланици нису очувани, али је највероватније да су изасланици словенски тражили ограничење франачке самовоље и већу власт домаћих вођа. Због овога је Људевит почео да скупља савезнике за свој план. Његов традиционални савезник је био далматински кнез Борна (првобитно кнез Тимочана); међутим, франачки владар је обећао Борни да ће га учинити кнезом Паноније ако помогне Францима да угуше Људевитову побуну, тако да је Борна то прихватио. Људевит је нашао савезнике у Карантанцима, који су, као суседи Фурланије, били исто угрожени као и Панонци. Словени око долине реке Тимок, Тимочани, су се им се такође придружили, јер су они били угрожени од суседних Бугара.

Франци су у јесен послали велику војску коју је предводио нови маркгроф Фурланије, Балдерик, док је Људевит још увек скупљао карантаске војнике дуж Драве. Франачке снаге су биле бројчано надмоћније па су потиснуле Људевита и његове људе преко Драве из Карантаније. Људевит је морао да се повуче у централне делове своје државе. Балдерик није журио да јури Људевита, пошто је морао да умири Словенце. Кнез Борна је кренуо са Људевитовим тастом Драгомужом са југозапада. На врхунцу битке на Купи, Гачани су напустили Борну и прешли на Људевитову страну. Драгомуж је погинуо у бици, док је Борна побегао са бојишта уз помоћ својих стражара.

Људевит је искористио прилику и провалио у Далмацију у децембру. Његове снаге су опустошиле Далмацију. Борна је био превише слаб, па су се Далматинци бранили користећи герилску тактику и чарке да би изморили панонске војнике. Јака зима је стигла у брдска подручја, па се Људевит морао повући. Према Борниним извештајима које је поднео франачком цару, Људевит је претрпео тешке губитке: 3.000 војника, више од 300 коња и много хране.

Наставак рата

Јануара 820, Борна је направио савез са франачким царем у Ахену. План је био да се уништи Људевитова држава здруженим нападом са три стране. Чим се зима повукла, огромна франачка војска се скупила у Италији, источној Франачкој, Баварској, Саксонији и Алеманији која ће истовремено напасти Људевитову земљу у пролеће. Северна франачка група је кренула из Баварске кроз Панонију да би напала дуж реке Драве. Људевитове снаге су успешно зауставиле ову војску. Јужна група је кренула преко Норијских Алпа, користећи пут од Аквилеја до Љубљане. Људевит је опет био успешан, пошто их је зауставио пре него што су прешли Алпе. Централна група је кренула из Тирола према Карантанији. Људевит је три пута покушао да заустави њено напредовање, али су сваки пут Франци победили, користећи бројчану надмоћ. Када је ова војска стигла до Драве, Људевит се повукао у центар своје државе.

Франци су отворили пут за јужну и северну војску, па су покренули општу инвазију. Људевит је закључио да ће сав отпор бити узалудан, па се повукао у упориште које је направио на врху брда које је било добро утврђено, док су се његов народ склонио по шумама и мочварама. Људевит није преговарао са Францима, међутим, Франци су се на крају повукли из његове земље, пошто је њихове редове проредила зараза коју је покупила северна војска током марша уз Драву. Словенци из Карантанији и Крањске су признали фурланијског маркгрофа Балдерика за свог господара, док су неки остали верни Људевиту. Кнез Борна је умро 821, а наследио га је Људевитов нећак Владислав. Цар Лудвиг га је признао за кнеза Далмације и Либурније фебруара 821. на сабору у Ахену.

Цар је на овом сабору опет разговарао о ратним плановима против Људевита. Франци су одлучили да поново нападну Људевита са три стране. Људевит је схватио да очигледно не може да се бори са Францима на отвореном бојишту, па је почео да гради велика утврђења. Помогао му је венецијански старешина Фортунат, који му је послао архитекте и зидаре из Италије. Током последње и финалне франачке инвазије 822, Фортунат је пребегао у Задар, на византијску територију. Из ове везе дало би се, можда, закључивати, да је у овом Људевитовом отпору било можда и нешто византијских сугестија.

Људевит међу Србима Током исте 822. године, Људевит је оставио своју престоницу Сисак, пребегавши Србима, који су тим поводом у Аналима франачког краљевства описани као „народ који држи велики део Далмације“ (), што је на готово истоветан начин поновљено и у Фулданским аналима ().

Према Аналима франачког краљевства, Људевит је био примљен од стране српских војвода, али потом је једнога од њих преварио и убио, преотевши његов град.Поједини аутори сматрају да је Људевит страховао да ће га неименовани српски војвода издати и предати Францима, те је стога дошло до преврата и убиства. У то време, Људевит је послао изасланике на франачки двор, тврдећи да је спреман да поново призна франачку власт.

Поводом франачких података о Људевитовом боравку међу Србима, у историографији су изношене различите претпоставке о појединим питањима. Тако се поводом питања о приближној убикацији српске области у коју је Људевит пребегао сматра да је то могла бити стара (средишња) Босна или суседна област Соли, пошто су та подручја према нешто каснијем сведочењу византијског цара и писца Константина VII Порфирогенита (945-959) била саставни део раносредњовековне Кнежевине Србије, којом је владала династија Властимировића.

Наупрот томе, поједини аутори (Нада Клаић, Иво Голдштајн и други) покушали су да поменутим подацима из франачких анала припишу другачија значења, изневши претпоставку да је Људевит побегао у место Срб у горњем Поуњу. Такве хипотезе су потом у делу хрватске публицистике употребљене за додатно оспоравање српског присутва на ширем простору историјске Далмације у раном средњем веку. Спорна теорија о Људевитовом бекству у поунско место Срб није наишла на шире прихватање у научним круговима, а критикована је и од стране других хрватских научника, међу којима је био и Радослав Катичић.

Српски научници (Сима Ћирковић, Тибор Живковић, Предраг Коматина и други) су такође одбцили спорне претпоставке о поунском Србу, сматрајући да се неименована српска област у коју је Људевит пребегао налазила на западним српским просторима, оквирно између река Врбаса и Дрине, било у средишњој Босни или у области Соли, односно нешто даље према западу.

Смрт Током 823. године, Људевит је напустио Србе, прешавши у Борнину државу, где је убијен од стране Борниног сродника Људемисла.

Види још Посавска кнежевина Историја Славоније Славонци

Референце

Извори и литература Референце

Литература

Категорија:Кнезови Категорија:Историја Славоније Категорија:Сишчани Категорија:Умрли 823. Категорија:Хрватски средњовековни владари Категорија:Историја Срба у средњем веку