Милан Милошевић Обреновић II (Крагујевац, 19. октобар 1819 — Београд, 8. јул 1839), у савременој историји кнез Милан, био је кнез Србије током 26 дана, у периоду од 13. јуна до 8. јула (1. јуна - 25. јуна) 1839. године. Био је пето дете и други син кнеза Милоша и кнегиње Љубице, и старији брат будућег кнеза Михаила.
Пре његовог рођења су његови родитељи имали четири деце, сина Петра, и ћерке Петрију, Савку и Ану, али су Петар и Ана преминули као деца. Кнез Милош није био веран супруг, и сходно томе је имао много љубавница, а било је и гласина да кнегиња Љубица не може више да рађа децу, што је Милошу представљало проблем јер није имао мушког наследника. Једну Милошеву љубавницу је Љубица упуцала, због чега је Милош хтео да се освети, али је одустао од тога када је сазнао да је Љубица трудна. Испоставило се да је она носила његовог сина Милана.
Од рођења је био јако болешљив, као и деца његовог стрица Јована, Обрен и Савка. Родитељи су га лечили на све тада доступне начине и у Србији и иностранству, међутим били су ограничени лошим познавањем медицине у Србији, и недостатком дипломираних лекара. Заједно са млађим братом Михаилом и још 13 других момака је похађао Велику школу у Београду, на чијем челу је био Димитрије Исаиловић, који је поред тога њему и брату био лични учитељ за немачки и француски језик. После годину дана је школа премештена у главни град Крагујевац. Услед недовољно пружене пажње од стране Државног савета, недостатка књига и образовних средстава, настава је тамо текла врло лоше и неорганизовано, па је Вук Караџић у свом чувеном писму од априла 1832. прекорио кнеза Милоша што своје синове и виђеније ученике није послао у иностранство, попут Пажевског корпуса у Петрограду. Такође је записао у својим коментарима тог писма да се Милан понашао врло покварено, да је претио батинама или казном ако га неко не послуша, и да није имао поштовања ни за чиновнике ни за старије.
Када је напунио 11 година, његов отац је одабран за наследног кнеза, па је Милан званично постао престолонаследник. Током младости је представљао своје родитеље на свадби својих сестри од стрица Јелене и Симке, крстио је Милана Симића, сина Алексе Симића, по себи, крстио је ћерку Аврама Петронијевића и командовао је једном јединицом током прославе доделе турског одликовања кнезу Милошу. Преживео је један јак напад болести крајем 1834, а његова сестра од стрица Анка је у свом дневнику написала да се код њега јављала и нека појава неурозе. Заједно са млађим братом Михаилом је крајем 1838. отишао на пут у иностранство, на коме се почетком 1839. поново тешко разболео, и морао је да се лечи у Темишвару.
Јуна 1839. је његов отац поднео оставку на место кнеза, наводећи болест као разлог, чиме се Милан нашао на челу државе. Док се у историјским списима и радовима често наводило да је Милан био превише болестан да би знао да је постао кнез, службене новине кнежевине Србије наводе да је сваки присутни званичник Милошеве абдикације лично отишао да честита Милану што је постао кнез, а и радови историчара су наводили додатне чињенице које показују да је био свестан да је постао кнез. Од туберкулозе је преминуо само 25 дана по ступању на власт, чиме је постао владар са најкраћим стажом у српској историји. Сахрањен је у старој цркви Светог Марка у Београду. После његове смрти је стигао берат од турског султана Махмуда II који је потврдио Миланову владавину, али као изборног, а не наследног кнеза, што је узроковало кризу и недоумицу око тога ко треба да га наследи на челу Србије. Напослетку га је наследио малолетни брат Михаило, уместо кога је до његовог пунолетства владало Намесништво, ког су чинили његов стриц Јеврем, Аврам Петронијевић и Тома Вучић Перишић.
Приликом Мајског преврата су отворили Миланову гробницу како би тамо сахранили краља Александра и краљицу Драгу, али су услед недовољног места њих сместили у Анкину гробницу. Сви они су после Априлског рата премештени у нову цркву Светог Марка. У савременој Србији је Милан Обреновић остао релативно заборављен услед врло кратке владавине и живота, и углавном га је засенио познатији краљ Милан Обреновић, или стриц војвода Милан.
Детињство мини|десно|150п|Војвода Милан Обреновић, стриц по коме је добио име. Његов син Христифор (Риста) је пре рођења млађег Милана и Јовановог Обрена био једини живи мушки потомак Обреновића. Рођен је 19. (7) октобра 1819. у тадашњој престоници Крагујевцу. Његови родитељи кнез Милош и кнегиња Љубица су пре њега имали четворо деце, од којих до његовог рођења детињство преживеле само Петрија и Савка. Кнез Милош није имао мушког наследника након што му је прво дете и син Петар преминуо 1814. у Кабларској пећини, а пошто није био веран супруг, имао је известан број љубавница поред брака са Љубицом. Једна од познатијих љубавница је била и извесна Петрија, која је Милошу родила и ћерку Велику. На Милоша је околина почела и да врши притисак да ожени Петрију и да се разиђе са Љубицом, јер се између осталог сматрало и да Љубица не може више да има децу, а ни Милош ни његова браћа нису имали мушке наследнике, осим Христифора Обреновића, сина њиховог полубрата по мајци војводе Милана, који је живео у Русији. Љубица је упуцала Петрију, и од мужа се склонила код родбине. Кнез Милош је био врло погођен тим догађајем, али се умирио када је сазнао да је Љубица трудна, испоставиће се са Миланом.
Родио се у Милошевом конаку, у тадашњој престоници Крагујевцу. Име је добио по свом стрицу војводи Милану Обреновићу, старијем брату по мајци његовог оца и двоје стричева, Јована и Јеврема. По једној причи, Милосав Ресавац је поводом Милановог рођења послао његовим родитељима колевку од чистог сребра. Кум на крштењу му је био будући митрополит београдски Мелентије, који је касније крстио и његовог брата Михаила. Према Димитрију Давидовићу, родитељи, сродници и њему блиску су га звали Миљцо, а такође и Мања.
мини|десно|200п|Господар Јованов конак у Чачку, копија конака кнеза Милоша у Пожаревцу у коме је Милан одрастао са братом Михаилом и мајком Љубицом. Конак у Пожаревцу је срушен 1844. из безбедносних разлога услед веома лошег стања у ком се нашао због лоше израде. Од детињства је био болешљив. Пошто су здравствени услови у Србији тада били јако лоши, према писању доктора Емериха Линденмајера грозница се у народу јављала врло често, и јако је дуго трајала јер се није ничим лечила. Поред њега, деца његовог стрица Јована, Обрен и Савка, такође су често обољевала од грознице, и напослетку су у детињству и преминули. Од одраслих Обреновића, Јеврем се врло често разбољевао од последица боравка у Кули Небојши. Појмови о болести и лечењу су били врло примитивни, па су се у складу са тиме болести лечиле онако како је неко на основу искуства или неког благог знања сматрао да треба. Ради илустрације, кад се у Крагујевцу лета 1823. јавила срдобоља, Милосав Здравковић је кнезу Милошу предлагао да Милана запоји мокраћом од јарца, а ради здраве исхране му је пратио четири лубенице и млади кукуруз. Кнез Милош и његова браћа су једни другима слали хећиме како би се постарали за здравствене тегобе њих и своје деце. Хећими су били врста народних лекара који су кроз породицу научили преко неких искустава како да лече болести, често користећи смесе неких биљака ради лечења. Миланов стриц Јован је кнезу Милошу 15. јуна 1825. ради лечења послао једног турског хећима, који је лечио његовог сина Обрена, а касније му је послао и једног другог хећима из Ужица. Повремено су због Миланове болести тражени и неки ученији лекари, па је Милош 30. марта 1823. писао земунском генералу Червенки да у Крагујевац пошаље доктора Минаса, који је напослетку дошао у Београд, где је Љубица одвела Милана да га лечи. Покушавали су да га излече и у иностранству, па је једном Милан послат у Темишвар, где је провео целу зиму, да би после неуспешног лечења отишао у Варадин код неког лекара за кога се причало да је искусан. Касније су кнез Милош и његова браћа ангажовали и учене стране лекаре, попут Вита Ромите и Бартоломеа Куниберта, и домаћих лекара попут Јована Стејића, чије је школовање у иностранству платио Јеврем Обреновић.
Имао је 4 година када му се родио млађи брат Михаило, а две године касније се мајка са њима двојицом преселила у њихов конак у Пожаревцу, где су живели одвојено од кнеза Милоша, који је остао у Крагујевцу. Када је имао непуних 8 година у Пожаревцу је 4. јуна (23. маја) 1827. крстио Милана Симића, сина Алексе Симића, и том приликом му је дао своје име Милан. У овом двору их је отац посећивао за велике празнике, попут Божића, Ускрса и Мале госпојине, и крсну славу Свети Никола. Кнез Милош је 1826. поред конака изградио мању двоспратну кућу за Милана и Михаила, где су они боравили и учили школу. Поред овог мањег конака се налазила зграда за канцеларију и боравак кнежевих секретара и писара, а наспрам Милошевог конака, у истом дворишту, године 1827. изграђен је и конак за кнегињу Љубицу. Њихов конак у Пожаревцу се налазио на месту данашње главне Поште, према Стадиону малих спортова (двориште Политехничке школе), а због лошег материјала и изградње је срушен 1844. Конак Милановог рођеног стрица Јована, Господар Јованов конак у Чачку, који постоји и данас, копија је Пожаревачког конака. О стању Пожаревачког конака је пред његово рушење 1844. наведено да је тако посрнуо, "да се више у њему седети скоро никако не може и судећи да би добро било, да се он растури, пак сва јапија дебела која се у њему нашла буде, на грађење апсане обрати...".
Образовање мини|десно|150п|Димитрије Исаиловић усликан 1848. Он је био један од учитеља Милану и Михаилу у основном, а касније и у вишем образовању, а приватно их је учио немачки и француски језик. У Србији за време ране владавине Милоша Обреновића је било врло мало организованих школа. Приликом своје посети Србији 1820, Вук Стефановић Караџић је предлагао кнезу да отвори Велику Школу, коју би похађали младићи од 15 до 20 година који нешто знају да пишу и читају, и где би учили географију, статистику, мало напреднију математику, физику, српску граматику и томе слично, али та идеја није заживела код кнеза. Седмогодишњи Милан и његов млађи брат трогодишњи Михаило, започели су 1826. тек основану Дворску школу, која се налазила у близини њиховог конака у Пожаревцу. Учитељи су им били: Алекса Поповски, Димитрије Исаиловић, Ђорђе Зорић, Аврам Гашпаровић, Димитрије Давидовић, и један грчки учитељ Георгије Захаријадес. Један хроничар је записао да су њих двојица брижљиво учили и напредовали у наукама, и да су редовно полагали полугодишње и годишње испите у присуству њихових родитеља Милоша и Љубице.
мини|десно|150п|Кнез Милан у грађанском оделу - детаљ са слике "Кнез Милан на одру" Јована Исаиловића Млађег (1839). Павле Васић мисли да Исаиловић ово није усликао, већ да је рађено по узору на неки изгубљени портрет.