Радивоје Пешић (макед.: Радивоје Пешиќ, Велес, 15. јануар 1931 — Београд, 7. јануар 1993) био је српски и македонски песник, књижевник и књижевни приређивач. Бавио се и преводилаштвом, првенствено са македонског језика.
Последње деценије свог живота постао је познат као присталица „српске аутохтонистичке школе”, по контроверзним тврдњама о писама старих култура као што су Етрурци и Винча, те целом низу тврдњи о његовим наводним открићима и слави у иностранству која се појавила по дневној штампи, од којих се готово ниједан не може потврдти. Његова кћерка Весна Пешић, власница је издавачке куће „Пешић и синови”, која се бави у доброј мери управо издаваштвом поменутих псеудонаучних публикација, која су великом већином јавности позната искључиво у посмртном формату.
Живот Младост Радивоје Пешић се родио 15. јануара 1931. године у Северној Македонији у Велесу, у тадашњој Краљевини Југославији. После Другог светског рата, студирао је на Филозофском факултету у Скопљу српско-хрватски језик са југословенским књижевностима, уз руски језик. По тврдњама проф. Александра Палавестре, његов отац, познати академик (и Пешићев коелга у струци) Предраг Палавестра, познавао је Пешића. После студија, запослио се као професор руског језика на Вишој економској школи у Београду (данас БАПУСС), а касније је био главни и одговорни уредник издавачке куће „Космос”. У овом периоду, пре него што је почео да се бави наводном древном прошлошћу, пре 1982. године, Пешић се углавном бавио писањем песама и књижевним приређивањем, укључујући и преводима, углавном са македонског језика. Међу његовим највећим заслугама налазе се студије Ђорђа Нуриђијанија, бугарско-италијанског књижевника, унијате и саветника папског нунција за Бугарску из 20. века, који се бавио македонским националним питањем и идентитетом.
Наводна слава у иностранству После 1978. године, Пешић повремено борави у Италији. У Пешићевим биографијама, за овај период се наводи цели низ наводних гостујућих предавања по италијанским универзитетским центрима. Између осталог, износе се тврдње да је Пешић био „генерални секретар Института за Балканологију у Риму”, „професор српско-хрватског језика Факултета за модерне језике у Трсту”, „професор филозофије језика на Институту за студије истока у Трсту”, „професор на катедри за оријенталну археологију Универзитета у Фиренци”, да је запослен при „Институту за оријенталне студије у Арецу”,https://teodulija.net/2024/02/10/%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D0%B5%D1%88%D0%B8%D1%9B-%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B0%D1%86-%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D0%B8%D1%81/ и „професор оријенталних студија Универзитета у Милану”, научни руководилац „The international Scientific group among the implementation of the New Program of Research of the Etruscan Civilisation” (Милано-Ахен), па чак и да је „носилац Златног ордена Француске академије”, „Златног ордена Уније златне легије УНИЦЕФ” и члан „многих страних академија наука и уметности”. У биографијама Пешића се наводи чак и да је „стручњак за оријенталну палеонтологију”. Међутим, није могуће пронаћи никакве потврде за било коју од ових тврдњи из Пешићеве биографије. Међутим, у академским заједницама етрусколога, палеолингвиста и других стручњака и изјавио да за Пешића нико уопште није чуо, укључујући и у самој Италији, нити игде генерално у заједници балканолога, што ће рећи да су сви ови подаци о Пешићу фиктивни, измишљени са намером креирања лажног кредибилитета. Крајем 1980-их и почетком 1990-их година, односно након Пешићевог повратка у Југославију и смрти у Београду 1993. године и у постхумном формату, о Пешићевим наводним открићима из Италије и света излазе доста непрецизне информације и искључиво по дневној штампи. Његова кћерка Весна основала је 16. децембра 1992, мало пред његове смрти, издвачко предузеће „Пешић и синови”https://pesic-i-sinovi.ls.rs/rs/, која ће посебно бити заслужна за популаризовање опскурних тврњди о Пешићевом наводном раду у иностраним институцијама.
Најчешћа тврдња која се износи је да је Пешић добио велико признање 1985. године у Италији када му је изашао у једној вишетомној енциклопедији текст о пореклу етрурског писма под насловом L'origine della scrittura Etrusca. Ову тврдњу износе често Весна и др. поштоваоци Пешићевог лика и дела како би указали да се ради о, наводно, великом открићу које би по тим тврдњама требало да је у иностранству добило озбиљно признање. Међутим, у стварности се ради о релативно опскурној публикацији, која је тек тада и почела да излази и која је прилично недоступна и непозната у Италији.https://opac.sbn.it/risultati-ricerca-avanzata/-/opac-adv/index/1/ITICCUMO10034867?fieldvalue%5B1%5D=euroannales&fieldaccess%5B1%5D=Keywords%3A1016&fieldstruct%5B1%5D=ricerca.parole_tutte%3A4%3D6&struct%3A1001=ricerca.parole_almeno_una%3A%40or%40. Она је излазила као годишњак у неколико томова од 1985. године до 1990-их, при миланском издавачком предузећу „Дуган”. Оснивач и директор тог издавачког предузећа био је Ники Дуган „Батон”, српски емигрант који се доселио из Југославије 1955. године, рођен као Никола Дуганџија. Дуганџија се помиње као оснивач некакве организације под именом „Српско-европска културна академија (СЕКА)”. У Милану, предузеће „Дуган” заправо уопште није знаменито као издавачка кућа, већ као фирма која се бавила малопродајом прехрамбених производа,https://www.impresaitalia.info/ik01133957/dugan-milano-srl/rho.aspx тако да је цела прича око енциклопедије по свему судећи злоупотребљена да би се домаћој неупућеној публици у бившој СФРЈ предочио барем неки наводни материјалан доказ Пешићевог измишљеног признања открића и стручности у иностранству. Своју улогу, свесно или несвесно, у пласирању ових дезинформација о Пешићу одиграо је и његов познаник и поштовалац Љубомир Кљакић. Мањак комуникације у комунистичкој Југославији и свету пре открића интернета учинио је ствари теже проверљивим, па су, а посебно у земљи која се недуго нашла и под опсежном изолацијом због међународних санкција, и један део стручне јавности био доведен у заблуде, јер су информације о Пешићу долазиле искључиво из медија. Године 1987. часопис Галаксија, који је објављивао у неколико бројева информације о Пешићевим тврдњама, обавио једну анкету о Пешићевим наводима. Анкета је показала да до једног чланка у фељтону „Борба” нико у српској археологији за Пешића није ни чуо, као и да су најеминантнији стручњаци на датом пољу, као што су били Драгослав Срејовић, Милутин Гарашанин и др. одбацили Пешићеве тврдње као неосноване.https://reff.f.bg.ac.rs/bitstream/id/2491/962.pdf
Контроверзне тврдње Међу првим темама које су га интересовале били су Етрурци. Пешић је сматрао да су древни Етрурци припадали српском народу и говорили српским језиком. Да би то доказао, искористио један стилизовани текст са једне изложбе одржане средином 1980-их година, назване „Писати етрушчански”, лажно га представљајући као да је у питању неки натпис са некаквог етрурског артефакта, а не реченица са једне хрватске изложбе из девете деценије 20. века.https://www.youtube.com/watch?v=mXQqHQWXbfU Пешић заправо није никада лично вршио анализу етрурских текстова, нити је уопште био у току са научним сазнањима о етрурској цивилизацији, већ је само користио читања Светислава Билбије (једног другог аматерског проучаваоца, који се посветио Етрурцима и њиховом језику и писму), мада се није често позивао на њега.
У заједници присталица псеудоархеолошких тумачења, податак који се најчешће износи као пример Пешићевих великих заслуга је тај да је он, наводно, „први извршио систематизацију винчанског писма”.https://www.ljudigovore.com/issue/ljudi-govore-1/article/pesic-i-sinovi-izdavac-precutane-istorije/2/ У стварности, Пешић је само искористио цртеже из истраживана Јована Тодоровића и Александрине Цермановић, који су објавили 1961. године један рад о Бањици и извршили једну од првих приказа винчанских „писмена”. Међутим, у археолошком локалитету на Бањици су демантовали да је Пешић икада лично долазио у Бањицу да врши икакве анализе на остацима, односно да је тај податак измишљен и да Пешић није користио док је анализирао ништа сем цртежа Тодоровића и Цермановићеве.Исто. Понекад се Пешићево име наводи уз стварне проучаваоце винчанског писма из редова струке, што су Шан М. М. Вин или Харалд Харман, као да је Пешић имао енкаквог утциаја на њих, иако не у стварности не постоји никавка асоцијација Пешића са њима. Тврдње које се приписују Пешићу о наводној систематизацији нису основане, јер нити је он први приметио да су винчански знаци неки облик писмености (то је учинио још стари Милоје Васић који је древну Винчу и открио, још у првим годинама Пешићевог живота), нити је он извршио први систематизацију, јер је поменути Вин извршио то припилом припрема за своју дисертацију 1971. године.
Новина јесте Пешићева тврдња да се, наводно, ту ради о некаквој „азбуци”. Пешић је издвојио сразмерно малан број винчанских знакова, свега 57 (примера ради, Вин је идентификовао својевремено 242, а број је свакако већи и наставља да расте новим открићима), специфично тражећи оне које би заиста могао повезати са алфабетским писмима старих Грка, Римљана, Етрураца или Феничана. Поредио их је чак и са српском модерном (грађанском) ћирилицом. Не пружајући било какво образложење како је до тог закључка дошао, Пешић је навео да је винчанско писмо имало 14 знакова за „вокале” и 43 за „консонанте”, па чак говорио и о некаквим „тачкама” и „речима”, упркос томе што никада није показао нити један једини пример са било којег налаза винчанске културе. У стварности, до данашњег дана никада није откривен нити један једини винчански натпис са текстом. Знаци су пронађени урезани искључиво изоловани, што би значило да су, по Пешићевом тумачењу, припадници винчанске културе писали готово искључиво само по једно једино „слово”.https://eap-iea.org/index.php/eap/article/view/836/809. Управо због тога што недостају примери винчанског текста, присталице Пешићевих тврдњи често користе налазе који никакве везе немају са Винчом, лажно их представљајући као винчанске. Један од најпознатијих примера је случај са Ватинским пршљенком из краја II миленијума пре наше ере, пронађеном у Ватину око Беле баре крајем 20. века. Редовно се наводи и да је Пешић дешифровао натпис са пршљенка, читајући га као „Живот је љубав”. Ради се о потпуним измишљотинама, лажно приписаним Пешићу, јер он сам нити је прочитао натпис са Ватинског пршљенка, нити га је уопште смештао у винчанску културу. Приликом настанка ове конструкције, поменута реченица је кроз текстове преточена из једног модерног наслова једног зборника до нечега што је, наводно, Пешић нешто прочитао.https://www.researchgate.net/publication/330342038_Zivot_je_ljubav_vincansko_pismo_i_izmisljanje_bastine