Латинска Америка<p align=center> 200п
Површина 21.069.501 ²km Становништво 548.500.000 Независне државе 20 Протекторати 4 БДП $2,26 билиона Језици шпански, португалски, француски, креолски, ајмара, наватл, мајански, гварани, италијански, немачки, велшки Временске зоне UTC -2:00 (Бразил) до UTC -8:00 (Мексико) Највећи градови Мексико,Сао Пауло,Буенос Ајрес,Рио де Женеиро,Лима,БоготаСантијаго,Хавана. мини|250п|Латинска Америка, укључујући Канаду (Квебек) и делове САД Латинска Америка или Латиноамерика, је територијална и социокултурална целина, различита од Хиспаноамерике и Ибероамерике, и која се састоји од америчких земаља, бивших колонија европских земаља у којима се говоре романски језици, то јест, језици који су настали из латинског — шпански, португалски и француски.
Овај термин се обично погрешно примењује на нелатинске земље централне Америке (Белизе), Јужне Америке (Суринам и Гвајана), и Кариба (десетине острва на којима је званичан језик холандски или енглески), само зато што се не налазе у Северној Америци. Из тог разлога, народи Кариба траже право на сопствени културни и геополитички идентитет, и захтевају да се цео регион назове Меридијанска Америка и Кариби.
Сличан феномен се дешава у неким градовима САД са великим хиспанским утицајем, као на пример Лос Анђелес, Мајами или Сан Дијего. Међутим, дискутабилно је да ли чиканоси (chicanos), хиспанофони који чине знатан проценат становништва Калифорније, треба или не треба да се сматрају латиноамеричким народом. С друге стране, све чешће је у оптицају синтагма „латиноамериканизација САД“ (latinoamericanización de Estados Unidos) за обележавање феномена све већег пораста броја становника латиноамеричког порекла, као и све веће присутности латиноамеричке културе и шпанског језика на територији САД која се све више намеће традиционално англосаксонској култури Сједињених Америчких Држава.
С друге стране, Квебек и друге франкофонске зоне Канаде и САД, као Акадија, Луизијана, Сент Пјер и Микелон и друге, обично не спадају у дефиницију Латинске Америке, упркос чињеници да имају значајан број становника који говоре романске језике, зато што те територије нису независне државе или зато што су физички одвојене и удаљене од територије која се подразумева као Латинска Америка. Међутим, Француска Гвајана, Гваделуп и Мартиник се укључују, иако су под протекторатом Француске и нису независне државе.
Етимологија Термин Латинска Америка (фр: Amerique Latine) је први пут употребио Наполеон III именујући Латинску Америку и Индокину као експанзионе циљеве Француске за време његове владавине. Иако му је термин помогао да уобличи полагање права на те територије, термин је на крају постао синоним за оне делове Америке у којима се говоре романски језици које су донели пре свега шпански и португалски досељеници, и у мањем обиму, такође и француски, у 15. и 16. веку.
У САД овај термин се није уопште користио до 1890, а до почетка XX века није се користио као заједничка деноминација овог региона. Термин који је до тада био у употреби је био Шпанска Америка ().
Термин Латинска Америка је у ствари настао као еквивалент за израз Латинска Европа и подразумева осећај припадности једној групи који је изнад осећаја припадности нацији или држави. Тај наднационални осећај је изражен у иницијативама и организацијама типа Јужноамеричке Заједнице Народа. Треба имати у виду да се термини латиноамерички, латино, и хиспано разликују међу собом.
С обзиром на све што је до сад речено, понекад се користи термин Ибероамерика у који се укључују све бивше колоније Шпаније и Португала, а према Иберијском полуострву на коме се налазе ове две земље. Организација ибероамеричких земаља иде још даље у дефинисању овог појма, па укључује и Шпанију и Португал међу своје чланице, често називајући ове две земље именом Мајка Домовина (шп: Madre patria) оних земаља Латинске Америке где се говоре шпански и португалски језик.
Контроверзије око појма Латинске Америке Иако општеприхваћен од самих народа земаља на које се односи, термин Латинска Америка има и своје противнике, нарочито у домородачким и антирасистичким групама. Те групе квалификују овај термин као термин који обухвата само белу расу региона (еуроцентризам), пошто Индијанци и црнци, иако према традиционалној дефиницији речи, јесу Латиноамериканци, ипак нису латино порекла, а у случају Индијанаца, чак не говоре сви шпански, португалски или француски, језике који леже у корену саме речи Латинска Америка.
Да би се удовољило овим групама, данас се користе друге речи, као Хемисфера (), или Западна хемисфера (), или множина, Америке (шп. Las Américas). Неки сматрају да су та имена измислили Американци (САД) како би могли да присвоје термин Америка. Има неких који критикују употребу речи Америке, јер сматрају да је континент само један и да због тога не би требало да се користи множина. Такође се критикује и реч хемисфера јер може да се односи на било који део света, као и западна хемисфера, термин који по некима, расплињује сам амерички идентитет.
Осим тога, нелатински народи и нације Кариба сматрају да нису обухваћени ни термином Латинска Америка, јер нису латино порекла, а термин Америка се не односи на њих, јер не припадају ни једној од три Америке (Северна, Централна и Јужна), и зато траже да се географској подели америчког континента додају географски термини Кариби и Карипска Америка.
Извесна контроверза је пратила кроз историју и дан данас прати и сам термин Америка. Симон Боливар је желео да назове цео регион 'Колумбија у част Кристифору Колумбу. Према мишљењу „Ослободиоца“, Колумбо је пре заслужио да се континент назове по њему, а не по Америгу Веспучију.
У колонијално доба, користио се и термин Западна Индија, јер је Колумбо мислио да је стигао у Индију. Други ранији називи су били Меридионалска Америка (шп. América Meridional) и Америка Поднева (шп. América del Mediodía).
Политичка подела земаља Латинске Америке У Латинску Америку спадају 20 независних држава и четири протектората две земље - Француске, и САД.
Независне земље Француски протекторати Протекторати САД Аргентина Боливија Бразил Чиле Колумбија Костарика Куба Доминиканска Република Еквадор Салвадор Гватемала Хаити Хондурас Мексико Никарагва Панама Парагвај Перу Уругвај Венецуела Француска Гвајана Гваделуп Мартиник Порторико
Привреда Латинске Америке мини|десно|300п|Снимак Латинске Америке из свемира
Земље Латинске Америке се удружују у различите трговачке блокове: Мексико је чланица Северноамеричког споразума о слободној трговини (ен: NAFTA - North American Free Trade Agreement), заједно са САД и Канадом. Аргентина, Бразил, Парагвај, Уругвај и Венецуела су чланице Заједничког јужног тржишта (шп: Mercado Común del Sur), са Чилеом, Боливијом, Перуом и Колумбијом као придруженим чланицама. Боливија, Колумбија, Еквадор и Перу су удружене у Андско удружење народа (шп: Comunidad Andina de Naciones). Чиле, Перу и Мексико су чланице Азијско-пацифичке економске кооперације (шп: APEC - Cooperación Económica Asia-Pacífico). Мексико, Колумбија и Венецуела су биле чланице Групе 3 (Г-3), до повлачења Венецуеле из групе 22. маја 2006. Гватемала, Хондурас и Салвадор формирају Троугао централноамеричког севера (шп: Triángulo del Norte Centroamericano), блок који такође има уговор о слободној трговини са Мексиком и САД. Гватемала, Салвадор, Хондурас, Никарагва и Доминиканска Република имају важећи уговор о слободној трговини са САД, којем се још увек није придружила Костарика јер се чека на ратификацију истог од стране костариканског Конгреса. Куба, Боливија, Венецуела, Никарагва, Еквадор, Доминика, Антигва и Барбуда, Сент Винсент и Гренадини и Света Луција чине групу Боливарска алтернатива за Латинску Америку и Карибе Суринам у поступку пријема у организацију. (шп: ALBA - Alternativa Bolivariana para América Latina y el Caribe).
Такође постоји више блокова на континенталном нивоу: Латиноамеричка асоцијација слободне трговине (шп: ALALC - Asociación Latinoamericana de Libre Comercio) (1960-1980) Латиноамеричка асоцијација интеграције (шп: ALADI - Asociación Latinoamericana de Integración), наследница ALALC-a. Економски систем Латинске Америке и Кариба (шп: SELA - Sistema Económico Latinoamericano y del Caribe)
Становништво Латинске Америке мини|250п|Урарина шаман, 1988 Становништво Латинске Америке је велика мешавина расних и етничких група. Састав варира од земље до земље; у некима доминира расно мешано становништво, неке имају високи проценат становништва домородачког порекла, у некима доминира становништво европског порекла, а у некима афричког порекла. У већини латиноамеричких земаља постоје азијатске мањине.
Латинска Америка има расно и етнички веома разнолико становништво, у коме преовлађују европски, домородачки и афрички корени, или њихова мешавина.
У само три земље Латинске Америке већину становништва чине Амерички Индијанци: У Боливији и Гватемали они чине 50% становништва земље, а у Перуу их има нешто мање од 50%. У осталим земљама, већина људи која вуче порекло од Америчких Индијанаца је у ствари мешавина више етничких и расних групација.
Од XVI века велики број колониста са Иберијског полуострва се населило у јужном делу америчког континента. Португалци су одлазили у Бразил, а Шпанци у остале делове региона. Дошло је до интензивног мешања раса између Европљана и домородаца (углавном после 1800. године), и њихови потомци, познати као местици (шп: mestizos) чине већину становништва у многим земљама Латинске Америке, као на пример, Мексико, Колумбија, Еквадор, Салвадор, Хондурас, Никарагва, Панама и Венецуела.
Крајем XVI века, у Латинску Америку стиже велики број афричких робова од којих је велика већина послата на Карибе и у Бразил. Данас становништво афричког порекла чини већину становништва у скоро свим карипским земљама. Многи од афричких робова су се помешали са Европљанима и њихови потомци, мулати, чине већину становништва у неким земљама као на пример, Доминиканска Република и Куба, или чине значајан проценат становништва неких земаља као на пример, Бразил, Колумбија, Венецуела и Белизе.
Такође је било мешања између Африканаца и Америчких Индијанаца, и њихови потомци, познати као замбос (шп: zambos) могу се наћи углавном у Венецуели и Колумбији. Многе земље овог региона такође имају становнике који потичу од све три расе, европске, америндијанске и афричке, и најбројнији су у Доминиканској Републици, Порторику, Венецуели и Бразилу.
Велики број европских имиграната у Латинску Америку стигао је у касном XIX и раном XX веку. Настанили су се углавном у Аргентини, Чиле, Бразилу и Уругвају. Најбројније групе су биле Италијани, Шпанци, Португалци, Немци и Ирци. Данас, потомци ових имиграната и шпанских и португалских колонијалних досељеника чине око 90% беле популације. Било је и других европских народа који су у великом броју емигрирали из Европе у Америку, као на пример, Пољаци, Руси, Украјинци, Французи, Хрвати и европски Јевреји. Више од две трећине укупног броја белог становништва Латинске Америке живи у зони Јужне Америке у коју спадају Аргентина, Чиле, Уругвај и јужни Бразил.SOCIAL IDENTITY Marta Fierro Social Psychologist., Приступљено 10. 4. 2013.massive immigration of European Argentina Uruguay Chile Brazil , Приступљено 10. 4. 2013.Latinoamerica. , Приступљено 10. 4. 2013.
У том истом периоду дошло је и до велике емиграције становништва са Средњег истока и из Азије у Америку, од којих су најбројнији били Индијци, Либанци, Сиријци и у скорије време, Корејци, Кинези и Јапанци (углавном у Бразил).
у касном XIX веку велики број емиграната из Сједињених Америчких Држава, углавном из бивших држава Конфедерације, доселио се у Латинску Америку. Већина њих је отишла у Бразил, а мањи број у остале латиноамеричке државе.
Језици Латинске Америке Као што само име каже, главни језици Латинске Америке су језици који потичу из латинског - шпански, португалски и француски - али, то нису и једини језици који се говоре на овој културнополитичкој територији.