Орхан-бег или Орхан Гази или Орхан Хан ( или -{Orhan Gazi}-; 5. јул 1281 — Бурса, 17. март 1362), је био други владар (бег) Османског царства од 1326. до 1362. године, владајући непуних 36 година. Орхан је рођен у Согуту као син бег Османа I и Малхун Хатун. Орханов деда је био бег Ертугрул, а баба Халиме Хатун.
У раним годинама своје владавине, бег Орхан I је усредсредио своју енергију на освајање већег дела северозападне Анадолије. Већина ових области била је под византијском влашћу и он је добио своју прву битку код Пелеканона против византијског цара Андроника III Палеолога. Емир Орхан I је такође заузео земље Карасида од Баликесира и Ахија од Анкаре.
Низ грађанских ратова који су обележили почетак владавине деветогодишњег византијског цара Јована V Палеолога, били су од велике користи султану Орхану I. У византијском грађанском рату 1341–1347,године, намесник цар Јован VI Кантакузин је удао своју ћерку принцезу Теодору за султана Орхана I. Султан Орхан I је ангажовао османске ратнике против супарничких снага царице Ане Савојске, дозвољавајући им да пљачкају Тракију. У византијском грађанском рату 1352–1357. године, цар Јован VI Кантакузин је користио османске снаге против цара Јована V Палеолога, дајући им на коришћење европску тврђаву Цимпе око 1352. године.Nicolle, David and Hook, Adam. Ottoman Fortifications 1300–1710. Osprey Publishing, 2010. page 8 Retrieved 3 Sep 2011.Goffman, Daniel. The Ottoman Empire and Early Modern Europe. Cambridge University Press, 2002. page 42 Retrieved 3 September 2011. Снажан земљотрес разорио је Галипоље (савремени Гелиболу) две године касније, након чега је Орханов син, Сулејман-паша, заузео град, дајући Османлијама снажан мостобран у континенталној Европи.
Према муслиманском учењаку Ибн Батуту, султан Орхан I је био „највећи од туркоманских краљева и најбогатији богатством, земљом и војним снагама“...
Долазак на власт Султан Осман I Гази је умро 1323. или 1324. године, а Орхан га је наследио. Према османској традицији, када је султан Орхан I наследио оца, предложио је свом брату Алаедину да деле царство у настајању. Он је то одбио на основу тога што је њихов отац одредио Орхана као јединог наследника и што царство не би требало да буде подељено. Прихватио је за свој део само приходе једног села у близини Бурсе.
Султан Орхан I му је тада рекао: „Пошто, брате мој, нећеш узети стада која ти нудим, буди пастир мога народа; буди ми везир“. Реч везир, на османском језику, са арапског вазир, значила је носилац терета. Алаедин је, прихватајући ту функцију, прихватио је терет моћи свог брата, према оријенталним историчарима. Везир Алаедин, као и многи његови наследници на тој функцији, није често лично командовао војскама, али се бавио оснивањем и управљањем цивилним и војним институцијама државе.
Државна организација Османлије су престале да се понашају попут вазала владара Селџука и више нису печатирали новац њиховим ликом, нити су користили њихово име у јавним молитвама. Ове промене неки приписују самом султану Осману I, али велика већина оријенталних писаца их приписује везиру Алаедину, Орхановом брату. Такође му се приписују увођење закона који поштују различите субјекте царства и стварање и финансирање сталне војске регуларних трупа. Његовим саветом и саветом турског државника, формиран је прослављени јањичарски корпус, институција коју су европски писци погрешно и накнадно поправили и приписали султану Мурату I. Јањичари Историчари говоре да је Алеадиново војно законодавство много допринело каснијим освајањима Османлија. За османски беглук је створио сталну војску, редовно плаћену и дисциплиновану пешадију и коњицу, и то много векова пре него што је краљ Шарл VII, основао своје прве сталне чете, које се сматрају првом модерном "стајаћом" војском.
Орханови претходници, бег Ертугрул и султан Осман I, ратовали су на челу наоружаних вазала и добровољаца. Ова војска се појављивала само када је требало да се бори, а потом би се распуштала. Везир Алаедин је био одлучан да Османлије буду успешне у својим освајањима, стога је створио пешадију која је постала стална и која је била уредно плаћена. Те трупе су се звале јаје, или пијаде. Били су подељени на десетине, стотине и хиљаде са својим заповедницима. Њихова плата је била велика, а њихов понос је забринуо остале државе око Османског царства. Из овога је произашао чувени јањичарски корпус, који се дуго сматрао пошасти Балкана и Централне Европе, све док га није укинуо султан Махмуд II 1826. године.
Чандарли, који је био Орханов рођак, је предложио султану Орхану I да створи војску у потпуности сачињену од деце из освојених места. Чандарли је тврдио:
Неки говоре да је установљено да би се супротставило моћи турског племства које је у очима Османлија порасло у снази, угледу и непоузданости. Други муслимани су били против тога, видећи девширму као грубо кршење права султанових немуслиманских поданика. Османски правни стручњаци покушали су да оправдају девширму на основу тога што регрутовани нису били „заштићени људи“ јер су њихови преци били покорени.
Такође је тврдио да ће формирање јањичара од покорене деце навести друге људе на усвајање, не само деце из покорених нација, већ и Османлије, који ће доћи као добровољци да се придруже војсци. Поступајући по овом савету, султан Орхан I је изабрао хиљаду најлепших дечака из освојених хришћанских породица. Регрути су обучавани у складу са њиховим индивидуалним способностима и запослени на радним местима од професионалних војника до великог везира. Ова пракса се наставила вековима, све до владавине султана Мехмета IV.
Владавина
Прва половина владавине За првог везира свога царства, султан Орхан I је прогласио свога брата Алаедина. У младости је био јако повучен, али се после вратио на братов двор и вредно радио на организовању нове државе. Нарочиту пажњу је посветио финансијама, као главном извору државне снаге, почевши од 1328. године ковати Орханов новац. Његов задатак је био да са емирима склапа, дели и води бригу и послове владара. Уједно, био је и први носилац титуле — паша.
Само државно уређење у младој турској држави било је у основи демократско. Вредност људи се највише ценила по војничким вештинама, jер све што је постигао, султан Орхан I је, у ствари, постигао помоћу ратничке вредности Турака, који су свима традицијама били везани за ту врсту рада.
У првој половини своје владавине од 1326. до 1344. године, султан Орхан I је учврстио темеље своје владавине у Малој Азији, истовремено изграђујући своју војску. У исто време се распало Царство Селџука, и било је већим делом припојено Османском царству. 1337. године, султан Орхан I је покушао са 36 бродова да заузме Константинопољ, али је доживео понижавајући пораз.
Почетна проширења Султан Орхан I је извршио инвазију на византијске територије у северозападној Анадолији. Прво, 1321. године, султан Орхан I је заузео Мудању, луку која повезује град Бурсу са обалом Мраморног мора. Затим је послао одред под Конур Алпом према западној обали Црног мора; други одред под Ачом Кочом да заузме Кочаели, и још један одред под Абдурахманом Газијем да заузме југоисточну обалу Мраморног мора. Затим је заузео Бурсу тако што је убедио њеног византијског команданта да пребегне. Евренос - бег постао је заповедник лаке коњице (акинџија), а он и његови синови и унуци предводили су османске трупе на Балкану. Када је Бурса заузета, султан Орхан I је послао коњицу према Босфору, заузевши византијске градове на обали Мраморног мора. Османска лака коњица је чак примећена дуж обале Босфора, а османске снаге су опселе Никеју (други град по важности после Константинопоља у Византијском царству).
Године 1329, византијски цар Андроник III предводио је најамничку војску да ослободи Никеју и поврати Кочаели. У бици која је уследила код Пелеканона (близу Никомедије, Битинија. Данас: Малтепе, Турска), 10. или 15. јуна, Орханове дисциплиноване трупе су разбиле Византијце. Након тога је цар Андроник III одустао од идеје да врати Кочаели и никада више није водио копнену битку против османских снага.
Никеја се предала султану Орхану I након трогодишње опсаде која је завршена 1331. године, султан Орхан I је заузео Никомедију 1337. године, султан Орхан I је дао команду над Никомедијом свом најстаријем сину, Сулејман-паши, који је руководио операцијама опсаде.
Године 1338. султан Орхан I је заузео Скадар; већи део северозападне Анадолије био је у османским рукама. Византинци су још увек контролисали приобални појас од Шила на Црном мору до Скадра и града Амастриса (сада Амасра) у Пафлагонији, али су они били толико раштркани и изоловани да нису представљали претњу за Османлије.
Године 1345. дошло је до промене стратегије. Уместо да осваја земљу од немуслимана, султан Орхан I је преузео турски емират Кареси (садашњи Баликесир и околина). Према исламској филозофији рата, области под исламском влашћу требале су да буду боравишта мира, а остале области пребивалишта рата. Вођење рата у ратним стаништима сматрало се добрим делом. Емират Кареси је била држава којом је управљао турски емир и њени главни становници су били Турци, тако да је била пребивалиште мира. Османлије су морале имати посебно оправдање за освајање муслиманских турских емирата.
У случају Каресија, владар је умро и оставио два сина чије су претензије на место емира била подједнако валидне. Тако је дошло до борбе између наоружаних присталица два принца претендента. Орханов изговор за инвазију био је да се понашао као доносилац мира. На крају инвазије османских трупа, два брата су потиснута у замак главног града Пергама (данас Бергама). Један је убијен, а други заробљен. Територије око Пергама и Палаеокастра (Баликесир) су припојене Орхановим поседима. Ово освајање је било посебно важно јер је Орханове територије довело до Чанакалеа, анадолске стране мореуза Дарданела.
Освајањем Каресија, скоро цела северозападна Анадолија је укључена у османски Беглук, а четири града Бурса, Никомедија, Никеја и Пергам постали су упоришта њене моћи. У овој фази његових освајања, Орханов Османски емират је имао четири провинције:
Првобитна област за доделу земљишта Согут и Ескисехир; Худавендигар (Султанова област) област Бурсе и Изника; Полуострво Коџа Ели око Измита; Некадашња кнежевина Кареси око Баликесира и Бергаме.
Друга половина владавине мини|Територија Османског царства око 1355. године, за време Орхановог владања. У другом делу његове владавине, од 1344. до 1359. године, владавина султана Орхана I се распростирала до Тракије и Македоније. Он се заправо и сматра творцем Османског царства. Козе Михаило је био врло близак са њим, као вођа његове велике војске. Султан Орхан I је основао и изградио многе манастире, џамије и школе. Однос са Византијом је био проблематичан, па су често водили ратове. Султан Орхан I је наредио 1357. године свом сину Сулејман-паши да пређе Дарданеле. Он је тада заузео Галипоље, али је умро убрзо након тога. Султан Орхан I је умро у дубокој старости 1362. године.
Период консолидације Двадесетогодишњи период мира уследио је након стицања Каресија. За то време, османски суверен је био активно заокупљен усавршавањем цивилних и војних институција које је увео његов брат, везир Алаедин, обезбеђивањем унутрашњег реда, оснивањем џамија и школа, као и изградњом огромних јавних здања, од којих многа још увек постоје. Султан Орхан I није наставио ни са каквим другим освајањима у Анадолији осим што је преузео Анкару од комерцијално-религијског братства Ахиса.
Општа дифузија турског становништва преко Анадолије, пре Османовог времена, углавном је била последица монголског освајања средње Азије, Ирана, а затим и Источне Анадолије. Турски народи су основали бројне емирате након пропасти Анадолског султаната Рум, након његовог пораза од Илканата Монгола. Иако су сви били турски, сви су били ривали за доминантан статус у Анадолији.