Орден народног хероја (, ) било је високо југословенско одликовање за храброст, треће одликовање у важносном редоследу одликовања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) и четврто одликовање у важносном реду Савезне Републике Југославије.
Установљен је 15. августа 1943, одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, као највише одликовање. У току Другог светског рата, као и после њега Орденом су одликоване 1.322 особе – учесници Народноослободилачког рата, као и 21 припадник Савезничких армија. Након распада СФРЈ, 1998. одликовање је уврштено у одликовања Савезне Републике Југославије (СРЈ), односно Државне заједнице Србије и Црне Горе. Последњи пут додељиван је 2000, након завршетка рата на Косову. Одликована лица су са добијањем Ордена народног хероја стицала и почасни назив — народни херој Југославије.
Историја Пре установљења Ордена народног хероја постојало је звање Народног хероја, које је установио Врховни штаб НОП и ДВ Југославије, крајем 1941. године. У „Билтену Врховног штаба“ број 12-13 (за децембар 1941. и јануар 1942) објављено је успостављање звања Народног хероја – као највеће признање за борце, командире, команданте и политичке комесаре, који се својим јунаштвом и пожртвованошћу у Народноослободилачкој борби против окупатора и домаћих издајника нарочито истакну. Прва особа која је проглашена за народног хероја, био је Петар Лековић, каменорезачки радник из Ужичке Пожеге и борац Друге пролетерске ударне бригаде, проглашен још за живота, марта 1942. године.
Указом Врховног штаба НОВ и ПОЈ о одликовањима у Народноослободилачкој борби, од 15. августа 1943, успостављена су прва одликовања. Заједно са Орденом партизанске звезде, Орденом народног ослобођења, Орденом братства и јединства, Орденом за храброст и Медаљом за храброст, установљен је и Орден народног хероја, као највише одликовање. Истим указом решено је да сви дотадашњи носиоци звања народног хероја (укупно 22 лица), добију Орден народног хероја. У Билтену Врховног штаба број 29-31 (за јун, јул и август 1943) о установљену Ордена народног хероја пише – добија се за осведочена херојска дела на бојном пољу и херојско држање пред непријатељем. Орден повлачи новчане бенефиције и специјалне повластице, како за носиоца тако и за његову породицу.
Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) издао је октобра 1944. упутства по којима се — за Орден народног хероја предлажу најистакнутији јунаци наше војске, најистакнутији пионири и организатори народног устанка и Народноослободилачке војске, који су пали на бојном пољу, у затворима и логорима, или који су још живи, чија дела и имена морају бити овековечена као пример данашњим и будућим покољењима.
200п|мини|лево|Орден народног хероја, генерала Коче Поповића на изложби у Историјском архиву града Београда Одлуке о проглашењу народних хероја доносио је најпре Централни комитет Комунистичке партије Југославије (ЦК КПЈ), а од установљења Ордена, августа 1943. Врховни штаб НОВ и ПОЈ. Након Другог заседања АВНОЈ-а, одржаног 29. новембра 1943, одлуке о додели Ордена доносило је Председништво АВНОЈ-а. Образовањем Народне скупштине ФНРЈ, новембра 1945, одлуке је доносио Президијум Народне скупштине, а од јануара 1953. председник Републике. Након смрти Јосипа Броза Тита, доживотног председника ФНРЈ/СФРЈ, 1980. одлуке је доносило Председништво СФРЈ.
До завршетка Народноослободилачког рата, маја 1945. Орден је додељен укупно 106 пута — одликовано је 97 бораца и руководилаца НОВ и ПОЈ (од чега 73 постхумно) и 9 страних држављана. Председништво АВНОЈ-а је 9. јуна 1945. донело први Закон о орденима и медаљама ДФЈ, којим је број одликовања повећан на седамнаест, a Орден народног хероја је и даље остао највише одликовање. Први Статут ордена донет је 27. јануара 1946. и њиме је прецизирано да се орденом могу одликовати — борци и руководиоци Југословенске армије, који су се истакли беспримерним хероизмом у борби против народних непријатеља и као такви представљају оличење јунаштва, понос и славу наше армије, и који су својим карактерним особинама чисти, светли и омиљени у армији и у народу, као и првоборци за слободу наших народа који су положили своје животе у борби против непријатеља, у затворима, логорима и др. Већ у октобру 1946. извршене су измене Закона о орденима и медаљама ФНРЈ којим је регулисано право доделе одликовања. Према овим изменама орден је додељивао Президијум Народне скупштине ФНРЈ, а на предлог Врховног команданта оружаних снага ФНРЈ.
У периоду од маја 1945. до 1950. Орден је додељиван свега 115 пута, а масовна додела Ордена извршена је током обележавања десетогодишњице јубилеја из Народноослободилачког рата, од 1951. до 1953, када је одликована 1.090 особа, углавном постхумно. Свечано уручење Ордена, живим народним херојима одликованим у периоду од 1951. до 1953. извршена је априла 1955, у сусрет десетогодишњици завршетка рата. Председник Републике Јосип Броз Тито тада је свечано уручио Ордене живим народним херојима — 18. априла народним херојима из Србије и Македоније, 19. априла народним херојима из Хрватске и Словеније и 20. априла народним херојима из Босне и Херцеговине и Црне Горе.
Новим Законом о орденима и медаљама ФНРЈ, донетим 1955. уведена су нова одликовања, па је Орден народног хероја померен на треће место у важносном редоследу одликовања, после Ордена југословенске звезде и Ордена слободе. Године 1956. извршена је измена Статута ордена којом се орден — може под истим условима изузетно додељивати и друштвеним организацијама. Иако је ова одредба уведена тек 1956, орден је у међувремену додељен двема друштвено-политичким организацијама — Савезу комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), 14. октобра 1948. и Савезу удружења бораца Народноослободилачког рата (СУБНОР), 3. јула 1956. године. Касније су одликоване још две организације — Окружни комитет СКОЈ-а за Дрвар, 1969. и Удружење шпанских бораца, 1971. године.
Измена Статута ордена, којом се орден могао додељивати и војним јединицама, извршена је тек 1961, иако је у међувремену поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци, 3. јула 1958. одликовано 16 бригада НОВ и ПО Југославије, као и Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Касније је орденом одликовано још 13 јединица и установа НОВ и ПОЈ. Од 1953, орден се ретко користио, а поновно масовније коришћење Ордена народног хероја десило се током 1970-их година. Током 1973. и 1974. одликовано је још 10 народних хероја, међу којима и двојица припадника Југословенске војске страдала у току Априлског рата — Милан Спасић и Сергеј Машера. Од 1970. започела је пракса одликовања градова у Југославији Орденом народног хероја и њихово проглашавање за градове-хероје. Најпре је 1970. одликована Љубљана, потом 1974. Дрвар и Београд, а маја 1975 — Загреб, Нови Сад, Приштина, Титов Велес и Цетиње. Такође, током 1970-их година, председник СФРЈ Јосип Броз Тито је још два пута одликован Орденом народног хероја и тиме постао двоструки, односно троструки народни херој. Други пут је одликован 1972. поводом 80. рођендана, а трећи пут 1977. поводом 85. рођендана и 40. годишњице његовог доласка на чело КПЈ.
Измене Статута ордена вршене су поново 1964. и 1985, а према њима орден се могао доделити — припадницима оружаних снага Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и другим појединцима који су се истакли изванредним јуначким подвизима у борби против непријатеља и који служе као нарочит пример јунаштва. Орден народног хероја може се, под истим условима, изузетно додељивати војним јединицама, односно војним установама и друштвено-политичким организацијама и удружењима. Према Статуту, лица одликована Орденом народног хероја, су поред почасног звања народног хероја, добијала и одређене повластице и новчане бенефиције. Ову тематику регулисао је посебан Закон о основним правима лица одликованих Орденом народног хероја. Народни хероји остваривали су право на здравствену заштиту и новчане надокнаде у вези са остваривањем здравствене заштите, право на бањско и климатско лечење, право на додатак уз пензију, право на бесплатну и повлашћену вожњу. Део ових права остваривали су и чланови породице умрлог народног хероја — брачни друг и родитељи, па су могли користити здравствену заштиту и додатак уз пензију. Народни хероји су имали право на сахрану уз војне почасти, као и на рефундацију трошкова сахране.
200п|десно|мини|Јосип Броз Тито приликом пријема трећег Ордена народног хероја, 16. маја 1977. Последње коришћење Ордена народног хероја било је у време распада СФРЈ 1991. године. Указом тзв „крњег” Председништва СФРЈ је 19. новембра 1991. Орденом народног хероја посмртно одликовало мајора ЈНА Милана Тепића (1957–1991), који је погинуо 29. септембра 1991. дигавши у ваздух војно складиште, приликом напада на јединице ЈНА у Бјеловару.
Након проглашења Савезне Републике Југославије (СРЈ), априла 1992. Закон о одликовањима СФРЈ стављен је ван снаге, чиме је Орден народног хероја престао да постоји. Децембра 1998. донет је нови Закон о одликовањима СРЈ, којим су у одликовања нове државе уврштена и нека од одликовања СФРЈ, међу којима и Орден народног хероја. Према овом Закону, орден је био треће одликовање у важносном редоследу и додељивао се — припадницима Војске Југославије и Министарстава унутрашњих послова и другим појединцима који су се истакли херојским подвизима у одбрани и безбедности Савезне Републике Југославије.
Последње коришћење Ордена народног хероја било је након завршетка НАТО бомбардовања и рата на Косову 1999, када је тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић за подвиге бораца и старешина одликовао шест бригада Војске Југославије (125, 37. и 549. моторизована бригада, 63. падобранска бригада, 250. ракетна бригада и 126. бригада ВОЈН) и једну бригаду МУП-а Србије. Тада је било и више предлога да се орденом одликује и председник Републике Слободан Милошевић, али то није учињено. Формирањем Државне заједнице Србије и Црне Горе, 2003. задржана су сва одликовања СРЈ, а међу њима и Орден народног хероја, али он више није додељиван. Након распада Србије и Црне Горе, 2006. Закон о одликовањима СРЈ стављен је ван снаге, а Орден народног хероја није уврштен у одликовања новонасталих држава.
У периоду од 1943. до 2006. Орден је додељен укупно 1.401 пут, од чега 1.347 лицима, а 54 колективним титуларима. Највише одликованих, њих 1.322 је припадника НОВ и ПОЈ, за своје заслуге током Народноослободилачког рата. Они су углавном одликовани постхумно, а свега њих 420 одликовано је за живота. Поред југословенских држављана, Орден народног хероја додељиван је и страним држављанима и то за њихове заслуге у Другом светском рату. Од 22 одликованих странаца — 16 је држављана Совјетског Савеза, тројица Албанца и по један Чехословак, Пољак и Италијан.
Према првобитном Статуту Ордена народног хероја, који је донет 1946, а касније допуњаван, Орден, звање и привилегије, могле су се одузети одликованом лицу. Двојици југословенских држављана орден је одузет — Сави Станојевићу, 1952. због прихватања Резолуције Информбироа и Миловану Ђиласу, 1957. за време боравка у затвору. Такође, у току борбе Југославије с Информбироом, током 1948—1956, поништена је одлука о одликовању Орденом народног хероја тројице албанских држављана — двојица су одликована постхумно, а трећи је био председник НР Албаније Енвер Хоџа. У Статуту Ордена народног хероја, донетом 1998, одредба о одузимању ордена је укинута.
Као инспирацију за установљење почасног звања народног хероја, а касније и Ордена народног хероја, послужило је почасно звање Хероја Совјетског Савеза, које се додељивало истакнутим и заслужним појединцима у Совјетском Савезу, а посебно након почетка почетка Великог отаџбинског рата, јуна 1941. за заслуге у борби против окупатора. Такође, Орден народног хероја Југославије, био је инспирација да се јула 1945. установи Орден народног хероја Албаније, који је након захлађивања односа између Југославије и Албаније, 1954. преименован у Орден хероја народа.
Изглед СФРЈ