Српски Гестапо понекад називан и Јањићевци, је била квислиншка формација која је деловала у окупираној Србији током 1942. и 1943. године. Основана је као диверзантско-обавештајни одред под командом Страхиње Јањића. Одред је директно био подређен немачком Гестапоу у Србији, мимо било каквих ингеренција других колаборационистичких снага над њим. Чинили су га српски држављани. Припадници су носили легитимације немачког Гестапоа, у појединим случајевима и немачке униформе. За потребе Гестапоа ова јединица је требала да обавља широку лепезу специјалних задатака, нарочито на разбијању организације равногорског покрета (ЈВуО) и партизанског покрета (НОП). Иако је немачки окупатор у почетку имао велике амбиције са овим одредом, распуштање одреда је отпочело крајем 1943, а коначно завршено 29. фебруара 1944. године, због проблема у функционисању одреда и притужби које су упућиване од стране квислиншке владе Милана Недића на рад одреда. Наиме, замишљени конспиративни рад замењен је пљачкама, силовањима, безразложном малтретирању становништва, као и злоупотреби овлашћења које им је окупатор доделио. Припадници одреда су пребачени на друге задатке ван територије окупиране Србије.
Формирање У свим окупираним земљама у Европи, Гестапо је од месног становништва настојао да формира јединице које би надоместиле мањак немачких јединица. С обзиром да је окупирано подручје у Европи била толико велико да га је било немогуће контролисати само са немачким полицијско-управним органима, Немци су приступили специјалном одабиру кадрова из локалних полицијских и војних структура. Наиме на Подручју војног заповедника у Србији, што је био назив за оно што је остало од Србије при немачкој подели Краљевине Југославије након слома у Априлском рату 1941, деловале су различите колаборационистичке формације. Колаборационистичка влада националног спаса Милана Недића имала је контролу над Специјалном полицијом а касније и над Српском државном стражом (СДС), чији је задатак био да одржавају ред и боре се против одметнух група и покрета које су пружале отпор окупатору. Касније је основана још једна формација. Српски добровољачки корпус (СДК) састављен од добровољаца припадника политичке странке Димитрија Љотића ЈНП Збор, називани љотићевцима, у који су Немци имали више поверења него у СДС, због њиховог идеолошког става. Ове формације су испуњавале немачке захтеве у борби против комунистичког покрета (НОП), али је равногорски покрет отпора Драгољуба Михаиловића (ЈВуО) имао значајан утицај нарочито на СДС и Специјалну полицију, док су добровољци СДК (Љотићевци) одбијали да се боре на страни Немаца на другим ратиштима (попут Источног фронта). Стога окупатор није могао имати потпуно поверење у ове јединице.
Формирање Српског Гестапоа налазимо у личности Страхиње Јањића. Овај бивши припадник СДК, бивши председник Крагујевачке и Лесковачке општине и бивши командант 1. специјалног оружаног одреда Београдског при Председништву владе, успио је да дође у сукоб са свим колаборационистичким органима за првих годину дана немачке окупације. Против њега су изречене бројне оптужбе за злоупотребе положаја у смислу пљачки грађана, силовања, малтретирања и лажних пријава Немачким огранима. Од хапшења и даљих истрага спасила су га само интервенције немачких војно-полицијских органа са којима је имао директан контакт.
Архивска грађа немачких безбедносних и полицијских органа у Србији сведочи о томе да се Јањић почетком 1942. године ставио на непосредно располагање окупатору. Елаборат Удбе „Немачка обавештајна служба у Југославији” (књига 4) почетак обавештајне сарадње Јањића и БДС-а смешта у прве месеце 1942. године. Према наводима овог елабората, он је већ тада био поуздани доушник (V-mann) БДС-а, ангажован по линији оперативног рада „према квислиншком апарату”.
У фебруар 1942. године, док се налазио на месту председника Лесковачке општине, Јањић је по први пут предложио немачким властима оснивање српских СС дивизија. Тада се директно обратио вишем вођи СС и полиције Аугусту фон Мајснеру у Србији, представљајући себе као личност способну да оснује такве формације, као и да он може успешно да заведе ред у Србији. Он је Немцима нудио стварање две СС дивизије: једне која би била послата на Источни и једне која би деловала на Афричком фронту. Чињеница да је за ступање у такву формацију било заинтересовано свега 15-ак младића приморала је Јањића да одустане од своје замисли, коју су и Немци сматрали нереалном. У ову идеју покушао је касније да убеди и више руководиоце СС-а. У септембру 1942. године Јањић је послао једно писмо са таквим предлогом и заменику БДС, СС потпуковнику Лудвигу Тајхману, а касније је, у марту 1943, посредством личног пријатеља Саве Ракина из Загреба, писмо сличне садржине послао и самом Јозефу Гебелсу. Тајхман је о Јањићевим предлозима оставио коментаре и белешке, сматрајући их празним причама.Архив Србије, БИА, II, ф. 14, Српски Гестапо
Крајем маја 1942. године, у оквиру провера способности „за његов будући агентски рат”, обављен је лекарски преглед Страхиње Јањића, који је извршио др Јунг. Легитимација немачке помоћне полиције на његово име први пут је издата почетком јула 1942, а потом је уредно обнављана закључно са мајем 1943. године. БДС, односно Гестапо у Београду, издали су Јањићу и посебне дозволе за кретање градом током трајања полицијског часа, као и за ношење оружја. Ови документи, који су до данас сачувани и чувају се у Историјском архиву Београда, представљали су клицу из које се развио Српски Гестапо и означили нову етапу Јањићеве обавештајне сарадње са окупатором, током које је са својим сарадницима прешао из надлежности III (СД) у надлежност IV одељења/реферата (Гестапо) ЕК и СИПО у Србији.
Немци су имали велике планове и очекивања везана за Јањића и његов агентски рад. Током лета 1942. године поверено му је оснивање посебног диверзантско-обавештајног одреда, који ће извршавати налоге немачких органа и чији ће основни циљ бити борба против комуниста и ЈВуО. Овај одред је у јавности постао познат под именом Српски Гестапо, повремено је називан и јањићевцима. Први званичан помен термина Српски Гестапо (нем. Serbische Gestapo) био је 19. августа 1942. године у извештају СС-оберштурмбанфирера Карла Крауса, главног опуномоћеника 6. управе RSHA за Југославију, који је послат Химлеру из Београда. У јулу се приступило практичној реализацији, пошто су припремљени документи и усвојен програм и план обуке.
Припадницима Српског Гестапоа издаване су посебне легитимације и дозволе, обезбеђене су им немачке униформе, редовна исхрана и наоружање, издата је забрана Специјалној полицији и другим органима везана за привођење Јањића, а сам одред деловао је у потпуности изван контроле колаборационистичких органа власти. Касарна у којој је Јањић обучавао своје сараднике и боравио са њима била је смештена у просторијама основне школе Старина Новак, која се налазила на углу Далматинске и улице Старине Новака у Београду. На самом почетку рада Српског Гестапоа, овај одред бројао је 12 припадника, да би временом његова бројност порасла на преко 100 агената.
Упркос томе многи грађани погрешно су сматрали одред делом Српског добровољачког корпуса (љотићеваца), делом због ранијег припадања Јањића СДК и ЈНП Збор, а делом и због тога што су Јањић и његов помоћник Светозар Нећак и даље повремено носили униформе СДК приликом кретања Београдом.
Регрутовање и обука Задатак да врбују људе имали су ускључиво Страхиња Јањић, командант одреда и његов заменик Светозар Нећак. Формални пријем обављали су припадници испоставе Гестапоа у Београду. Највећи број припадника Српског Гестапоа заврбован је из редова већ постојећих колаборационистичких формација: 34 из СДК, 11 из полиције Управе града Београда и 32 из СДС. Један број припадника заврбован је и из фудбалског клуба Српски мач, чији је члан управе био Будимир Јањић, Страхињин брат и припадник одреда од његовог настанка.
Формални услови за приступање одреду били су везани за опште здравствено стање кандидата, писменост, идеолошку подобност и способност вршења дужности. За ступање у одред биле су потребне личне препоруке и гаранције припадника који предлаже кандидата, у случају да руководиоци Јањић и Нећак кандидата не познају лично. На основу исказа бивших припадника СГ, главни део процеса селекције кадрова био је интервју са самим Јањићем. Такви разговори често су били непримерени и у њима се Јањић неумерено хвалио својим везама са Немцима и наводним страхом који од њега имају други колаборационисти. Представљао се као личност од прворазредног значаја и утицаја на дешавања у земљи. Настојао је да својим наступом истовремено импресионира и застраши саговорника, а кандидатима је често постављао провокативна и ирационална питања, попут онога да ли би били спремни да без поговора убију сопствене оца и мајку уколико им он то нареди. После разговора са Јањићем, кандидат је потписивао агентску изјаву о обавези извршавања свих наређења, која је чувана у архиви одреда. Када се сакупи одређени број нових припадника, повремено би их водили у БДС/Гестапо, где су потписивали сличну изјаву и добијали одговарајуће легитимације од Немаца.
Личности регрутоване у Српски Гестапо и саме су попут Страхиње Јањића биле несолидног карактера и проблематичне прошлости. Неколико добро документованих примера сведоче о томе да су у одред често ступали отпадници из СДК и СДС, претходно истерани из поменутих формација због недисциплине или злоупотреба, социјално угрожени или младићи који су ступањем у одред настојали да избегну радну обавезу или привођење правди. За многе припаднике других колаборационистичких формација прелазак у Српски Гестапо деловао је привлачно, због веће плате и других бенефиција, као и чињенице да су припадници овог одреда имали знатно мање посла и борбених дејстава.
Са припадницима Српског Гестапоа вршена је интензивна обука. Немачки специјалисти обучавали су их у: руковању минско-експлозивним средствима, пешадијским наоружањем, употребом тада савремених система радио везе, учили су немачки језик и слушали су нацистичку идејно-политичку наставу. Посебна обука била је предвиђена за прикупљање обавештења за редовну полицијску обраду сумњивих особа.Један наставни час дневно држали су професионални припадници немачке војно-обавештајне службе Абвер. Посебна пажња посвећена је извођењу обуке за провокаторе. У том циљу на територији војно-окупационог подручја Србије употребљавани су специјални агенти провокатори, са задатком да откривају припаднике покрета отпора, прикупљају податке о партизанским и четничким одредима, изврше атентате или ноћне ликвидације породица, чији су чланови припадници или симпатизери НОП-а и др.Изјаве бивших припадника омогућавају реконструкцију редовних дневних активности у касарни СГ. Дан је почињао одржавањем касарне, егзерциром, војном и општом наставом; припадници одреда најчешће су добијали вољно по 2–3 сата, два пута у току дана, а пред оброке су се певале немачке борбене песме. Обука је подразумевала и наставу из немачког језика, као и немачке и српске историје. Команде приликом егзерцира издаване су на немачком језику а старешине су поздрављане нацистичким поздравом. Када је одред боравио на терену, није се одвијала обука ни настава припадника који су остали у касарни. Искази бивших припадника СГ сведоче о томе да је и у одреду долазило до примене физичког кажњавања, углавном без основа.Према правилу службе, које је донео шеф Друге управе војно-управног команданта Србије, у кругу касарне агенти су били обавезни да носе радне униформе немачке војске, а приликом изласка на терен униформе припадника СС јединица или цивилна одела. Поседовали су легитимације истоветне припаднику немачког Гестапоа. Сваки нови агент имао је своју посебну шифру под којом је био евидентиран у Гестапоу. То им је давало изузетно велика овлашћења на терену. Од припадника овог одреда зазирали су чак и високи официри Српског добровољачког корпуса као и, посебно, Српске државне страже.
Задаци, деловање и злочини Српског Гестапоа