Зоран Ћирић (Ниш, 1962) је српски књижевник.
Биографија У родном Нишу је дипломирао на Економском факултету.
Углавном се бави писањем прозе и есеја, али и новинарских текстова. Ради као уредник у издаваштву Нишког културног центра.
До сада је објавио више од двадесет књига различитог жанровског усмерења. Заступљен у више антологија савремене српске прозе и поезије.
Добитник је награде Бранко Радичевић 1990. године за збирку поезије „Рио Браво“. За роман „Хобо“ добио награду фонда Борислав Пекић, НИН-ову награду за најбољи роман 2001. године, као и награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу 2002. године.
Роман „Прислушкивање“ ушао у најужи избор за НИН-ову награду, за продукцију 1999. године.
Професионална биографија Већина прозних наслова је доживело више издања и заузимало високе позиције на бестселер листама. Приче и песме, као и одломци из романа, преведени су на више светских језика (енглески, италијански, немачки, мађарски, словеначки, пољски, бугарски, македонски, шпански, шведски...), а роман Прислушкивање је преведен на италијански.
Аутор је бројних есеја из области популарне културе које је у периоду 1990-91 објављивао у тадашњем водећем југословенском рок-часопису „Ритам“. 1997. постаје колумниста дневног листа Данас, а крајем те године магазин „Профил“ га проглашава за „највећег живог српског писца“ и посвећује му репортажу на дванаест страница. Пре тога је већ у многим медијима проглашен за „српског Буковског“, а још 1992. „Борба" га означава као „јединог рокенрол писца у земљи“. Од новембра 2001. пуних годину дана исписује колумну у политичком недељнику НИН. Након тога бива ангажован за магазин Плејбој, издање за Србију и Црну Гору, у којем сарађује од самог почетка, децембра 2003. до августа 2004. године. Након тога, те исте године, отпочиње тромесечну сарадњу са магазином „Европа“. Гостовао је на Првом европском књижевном фестивалу у Сарајеву, 2000. године, у организацији Француског културног центра, као одабрани представник нове српске књижевности. Његова репортажа о постдејтонском, мултиетничком Сарајеву – објављена у бањалучком „Репортеру“ у цензурисаној верзији — и даље се сматра за најбољи текст који је неки српски писац до данас написао на ту тему.
Такође, по позиву, наступао на Фестивалу Алтернативне Књижевности у Београду, Загребу и Осијеку (2001).
Заједно са Златком Ристићем Пајом, аутор је изложби поезије „Ко је Магични Ћира“ (1986. Ниш и Скопље) и „Магични Ћира поново јаше“ (1991. Ниш, Београд, Нови Сад).
Аутор култних емисија „Магични Гето“ и „Поноћни Портир“ које су током 1994. године више месеци емитоване на радију „Белами“. На истоименој телевизији, две године касније, имао свој ток-шоу, углавном сатирично интонираног - како у односу на глобалне тако и у односу на локалне митове и феномене. У периоду од 1995-1997. био главни и одговорни уредник КПГТ радија.
Утицај Једини интернационални џез фестивал у Нишу носи име по наслову његове књиге приповедака „Нишвил", објављене 1994. године. Такође, и једна нишка радио-станица добила је име по поменутој књизи, а као посебан куриозитет ваља поменути податак да је пре неколико година наш прослављени џез трубач, Стјепко Гут, снимио албум у Америци који је назвао – Нишвил.
Позоришна продукција београдског СКЦ-а, драматизовала је једну од прича из његове књиге „Златна декада“ и укључила је у представу „Београдске приче, други део“, која је била на репертоару 1992-1993. године.
На Другом програму Радио Београда изведене су радио драме по Ћирићевим причама „Пурпурна ружа Чаира“ и „Ламент за жену у довратку“, као и по роману „Сливник“. Исте су репризиране више пута, а радио-драма „Сливник“ је изабрана да представља Драмску продукцију Радио Београда на највећем фестивалу радио-драма „Фри Јуроп“ у Берлину.
Током прошле године исписивао путописне приче у магазину „Стандард“ и радио ауторске прилоге на РТС-у, посвећене Светском фудбалском првенству „Немачка 2006".
У дневном листу „Политика" од септембра 2007. до фебруара 2009. имао своју колумну, а у магазину „НИН" од јануара до јула 2009. исписивао серију текстова ЋИРОМАНИЈА.
Књижевна критика о Ћирићевом делу
Теофил Панчић пишући о роману СМРТ У ЕЛ ПАСУ закључује следеће: „Једно је изван сумње: ако није тек Чиста Списатељска Лудост, онда је респекта достојна, промишљена ауторска одважност то да се након заслуженог мегауспеха романа ХОБО - који се успех тек могао на прави начин „капитализовати“ кроз будуће књиге - читалаштву понуди додуше урнебесни, али ипак у основи херметични Паралелни Свет Смрти у Ел Пасу, књиге у којој се писац радије поиграва и разрачунава са својим приватним попкултурним и осталим демонима него што се труди да изађе у сусрет набујалом читалачком 'хоризонту очекивања'".Време, 14.8.2003.
Љиљана Шоп у тексту „Добар дан за Нишвил и Магичног Ћиру“ истиче следеће: „Приповедање Зорана Ћирића може се идентификовати са отпором и понудом, а потом и криком и вапајем једне младе генерације, стасале уз музику, секс и дрогу као уз алтернативну стварност, генерације која при томе наша друштвена реалност није нудила ништа до вампирског плеса једне пропале идеологије која предуго одумире..."Српска реч, 12. септембра 2001.
Теофил Панчић, о збирци прича ТВРДА ЉУБАВ: „Како год, у Тврдој љубави опет има довољно оног јединственог Ћирићевског штофа, оног који чини да према Ћирићу можете имати однос какав год вам је драго, једино га никако не можете игнорисати, изузев на своју штету."Време, 24. августа 2006.
Теофил Панчић, коментаришући улазак романа ПРИСЛУШКИВАЊЕ у најужи избор за НИН-ову награду: „Ћирић је у свега стотинак страна Прислушкивања сажео сав страх, неподношљиву стрепњу и социјетално лудило времена бембања, без икакве потребе да се „прави паметан“ тако што ће неким „цивилизацијско-геополитичко-метафизичким“ разлозима и осталим ђинђувама из „патриотске“ (или „мондијалистичке“ уосталом!) параинтелектуалне бижутерије подарити смисао надреалном ужасу кроз који смо пролетос проглавињали."Време, 29. јануара 2000.
Адријана Марчетић о збирци прича СТАРИНСКА СТВАР: „У контексту савремене домаће прозе, често засићене квазиисторијском тематиком и сладуњавом фантастиком, Ђирићеве приче остављају утисак изворности и свежине показујући да и данас неки већ помало заборављени књижевни модели, освежени индивидуалним печатом, могу бити литерарно продуктивни."НИН, 20. септембра 2001.
Тања Илић о збирци прича ВУЛВАШИ: „Његова духовитост и ексцентрични избор тема нарочито долазе до изражаја у најбољим причама у овој збирци - Уводна, Непричанке, Вулваши, Тајне несталих ренџера, Доктор Франки и Мистер Штајн, који су стилски и жанровски различите. Ту долазимо до још једног квалитета модерног писца (какав је Зоран Ћирић) а то је способност да модификује језик приповедања, не одступајући од свог сопственог уметничког израза."XZ забава, септембар/октобар 1998.
Душан Ристић о збирци прича НИШВИЛ: „Проверите, дакле, зашто Зоран Ћирић свом надимку додаје идолопоклонички префикс, прочитајте зашто Ћирић не припада „младој српској прози“ и осталим „мануфактурама снова“, откријте зашто он пределе не слика чајем, сазнајте шта је то „Грин, грин грас оф хоум“! Све ово и још више од тога пронаћи ћете у књизи „Нишвил“ тој сада већ обавезној литератури за четрнаестогодишњакиње и њихову знатно старију „пилетину“. Ко не пронађе један од 1000 примерака „Нишвила“ остаје оно што је и био."Ритам, септембар 1994
Александар Јерков пишући о збирци прича СТАРИНСКА СТВАР констатује следеће: „Дошло је по свој прилици време да на почетку 21. века Ђирић постане лидер постстварносне прозе.(...)После Старинске ствари, збирке зрелих, заокружених прича, која је стварно добра ствар, прози Зорана Ћирића ваља одредити високо место у савременој српској књижевности.(...)Нема у овој књизи слабе приче, а неке су већ виђене за будуће изборе."Време, 9. августа 2001.
Тихомир Брајовић о роману ХОБО: "... Аца Барон је, по свој прилици, најупечатљивији негативац новије овдашње продукције на сличне теме."Глас јавности, 14. новембра 2001.
Владислава Гордић о роману ХОБО: "Хобо нема истински пандан у текућој српској књижевности...Хобо је, укратко, wild thing српског романа. Овенчан стипендијом „Борислав Пекић“! С разлогом..."Булевар, 2. новембра 2001.
Теофил Панчић о роману ХОБО: "Хобо је, будимо одмах начисто, кримић. Ово треба схватити врло озбиљно, јер Хобо је, као такав, готово сензационални новитет у српској књижевности (...) својеврстан добродошли поетички инцидент... Нешто много јаче од тога, колико и бурбон од разводњеног пива из неке мафијашке шпелунке. Зато брзо и хвата, а тешко пушта."Време, 15. новембра 2001.
Љиљана Шоп поводом доделе НИН-ове награде роману ХОБО: „Ове године је, победио Хобо, што је исто као да кажем да је победила мучнина и да је барем на тренутак нокаутирано лицемерје и калкулисање са ружним лицем стварности."Српска реч, 30. јануара 2002.
Теофил Панчић о роману СЛИВНИК: "... Факат је да је Ћирић један од оних благословених писаца, опсесиваца које или одмах одбаците, или терате с њима кроз све њихове мене и фазе. У Сливникује Ћирић забаван и духовит - никако вицкаст - и уопштено расположен за једну махом врло добро избалансирану променаду наглавачке изврнутих ћиролошких Општих Места."Време, 12.08.2004
Владислава Гордић - Петковић о књизи СОЛИДНО СРЦЕ: „Али ни јужњачки мачизам није вечит. Књижевној полицији од раније познат као стално запослен атентатор на родне студије, дон Ћирлеоне је сада кротко препустио подијум и микрофон раскошним женским гласовима. (...) Глас Женског није тек глас Разлике нити маргине, већ је то глас нове, арогантне оснажености и одлучности, глас од ког јужњачки мачизам крцка и пуца."Политика, 15. новембра 2008.
Ненад Шапоња о роману ПРИСЛУШКИВАЊЕ: „Дакле, снажна воља за писањем, упркос свему, која самим тим овај чин узноси на ниво онтичког, те ванредан слух за анегдотални дијалошки обрт и генерацијску перцепцију света, као и сама наративна заводљивост исприповеданих пасажа, јесу квалитети који Ћирићев роман издвајају из мноштва књига које се баве прошлогодишњим ратом."Политика, 20.5.2000
Игор Маројевић о роману ПРИСЛУШКИВАЊЕ: „У односу на велику већину оних домаћих штива која описују учинке НАТО напада, Прислушкивање је писано из off-a, из јасне позиције апатрида. Ћирић тако више није отворен само у именовању телесних порива, већ и страха. Таква идеолошка смелост у контексту српске прозне продукције можда је и најзначајнији допринос овог дела."
Богдан Тирнанић о делу Зорана Ћирића: „Када кажем да Магични пише светску прозу (овог пута без префикса тзв.), онда то може бити и вредносна категорија - мада нисам позван да се о таквим стварима изјашњавам - но све то је опис његовог духовног упоришта: не Ниш контра центру, него Ниш као центар, као свет, као монада, као заокружени универзум који није ни добар ни лош, него је само такав какав јесте, јер другог (света) и нема.(...)Магични је заправо недодирљив јер је, ставивши Ниш у центар, самим тим чином створио један митски предео са којим провинцијалци не би знали шта да почну чак и да се врати пракса утврђивања идејне штетности оне литературе која лоше утиче на младеж, одвлачећи је од учења у разблудни рокенрол и у канџе порнографије.(...)Можда је Ћира Магични донекле крив што је Ниш током бомбардовања највише страдао јер је, прочитавши његове књиге, Џејми Шеј помислио да је он (Ниш-Нишвил) сада главни град Србије. Али, и то му се мора опростити (Ћири, не Шеју): захваљујући „Прислушкивању“ већина будућих књига о последњем рату постаје унапред непотребна..."Политика, 4.03.2000