Јерусалим ( [-{Yerushalayim}-] — Јерушалајм, [-{al-Quds}-] — ел-Кудс) јесте град у југозападној Азији, између Средоземног и Мртвог мора. Један је од најстаријих градова на свету и сматра се светим за три главне аврамске религије — јудаизам, хришћанство и ислам. И Израел и Палестина сматрају Јерусалим својим главним градом, с тим да Израел има контролу над градом. Међутим, ниједна позиција није међународно призната. Решење о трајном политичком статусу Јерусалима је једна од главних тема у решавању Арапско-израелског сукоба.
Историја града сеже уназад до четвртог миленијума пре нове ере, што га чини једним од најстаријих градова у светуJewish Virtual Library - Timeline for the History of Jerusalem. Јерусалим је најсветији град Јудаизма и духовни центар Јеврејског народа још од десетог века пре нове ере. Такође, садржи одређени број историјских локација значајних за хришћанство, а муслимани га признају за трећи најсветији град Ислама. Иако има површину од свега 0,9 km². Стари град је дом историјским местима од велике важности за три највеће светске монотеистичке религије, између осталих џамије Ел Аксе, Зида плача (Западног зида), и Цркве Васкрсења Христовог (Цркве Светог гроба). Традиционално је подељен на четири дела: јерменску, хришћанску, јеврејску и муслиманску четврт и номинован је за уврштавање на листу Места светског наслеђа која су у опасности од уништења. На ову листу га је номиновала држава Јордан 1982. године. У току своје историје град је био уништен два пута, под опсадом 23 пута, нападнут 52 пута, а 44 пута је био заузиман.
Статус града је под великим несугласицама. Од примирја 1949. године између Израела и Јордана Зелена Линија пресеца град. Након победе у Шестодневном рату 1967. године Израел контролише цели град, те га званично присваја. По Израелском Јерусалимском закону, Јерусалим је главни град државе Израел и центар је Јерусалимског округа. Такође је седиште државне управе, те уобичајено служи као главни град Израела. Многе државе не признају израелско присвaјење града или делова града, те подржавају свој став с тим што задржавају своје амбасаде у Тел Авиву или тек у предграђу Јерусалима. Палестинци такође сматрају читав или део Јерусалима главним градом будуће Палестине. Израелска анексија Јерусалима је више пута осуђивана од стране Уједињених нацијаJewish Virtual Library United Nations Security Council Resolution 252. Палестинци су прогласили Источни Јерусалим за главни град своје будуће државе. У складу са резолуцијом Уједињених нација 478. (усвојена 1980. године) највећи број амбасада је пресељен из овог града, иако неке од држава (као САД) још увек поседују земљу у граду намењену смјештају амбасаде, када буде постигнут евентуални консензус међународне заједнице о томе.
Смештај и становништво Град је смештен на раскршћу путева који воде од Средоземног мора и Тел Авива према Мртвом мору и Јерихону, те од Дамаска и Шекема или Наблуса на северу, према Хеброну на југу. Налази се на надморској висини између 650 и 840 m, на подручју где пустиња прелази у полупустињу.
У граду, којем службено припадају и многа околна јеврејска насеља, живи 724.000 становника (подаци од 24. маја 2006. године). Национални, културни, социјални и верски састав становништва изразито је разнолик, а често су поједине националне, културне и верске групе међусобно одељене.
Обично се град дели на западни, који је претежно јеврејски, и источни, који је претежно арапски. У оквиру источног Јерусалима налази се и Стари град, који је подељен у четири четврти: муслиманску, јеврејску, хришћанску и јерменску.
Јерусалим је 2007 године имао 746.0000 становника, од чега 64% Јевреја, 32% Муслимана, 2% хришћана и 2% осталих, Иако је у античко време Јерусалим био велик град, у каснијем историјском периоду, посебно за време Отоманске Империје, његова величина била је знатно смањена. Тако је 1844 године Јерусалим имао свега 15510 становника, од чега око 7120 Јевреја, 5000 Муслимана и 3390 хришћанаErnst-Gustav Schultz, Prussian consul Harrel and Stendel, 1974 По британском попису из 1922 године, Јерусалим је имао 62,578 становника, од чега 33,971 Јевреја 13,413 Муслимана и 14,669 Хришћна.
Историја
Археолошки налази који упућују на постојање насеља на месту овог града потичу из 3. миленијума п. н. е. Прво спомињање града у писаним изворима је из 2. миленијума п. н. е."Timeline for the History of Jerusalem". Jewish Virtual Library. American-Israeli Cooperative Enterprise. Приступљено 16. 4. 2007.Killebrew Ann E. "Biblical Jerusalem: An Archaeological Assessment" in Andrew G. Vaughn and Ann E. Killebrew, eds., "Jerusalem in Bible and Archaeology: The First Temple Period" (SBL Symposium Series 18; Atlanta: Society of Biblical Literature,) 2003
мини|Давидова кула мини|Поглед на Јерусалим са Маслинове горе Проклињући текстови ( - гнушање, проклињање), познати и као Забрањена листа () (из -{XIX}- века п. н. е.), који помињу град по имену Рошламем или Рош-рамен, као и „Амарна“ писма или „Амарна“ таблице () (из -{XIV}- века п. н. е.) су вероватно најстарија писана сведочанства о градуShalem, Yisrael (1997-03-03) Jerusalem: Life Throughout the Ages in a Holy City. Bar-Ilan University Ingeborg Rennert Center for Jerusalem Studies. Неки археолози, укључујући Катлин Кењон, верују да је Јерусалимthe original name URU URU salem KI in Akkadian, found listed in the Amarna letters when it was still a fortified well of the Egyptians and ruled by Abi Heba meant city of peace као град основан од стране западносемитског народа који су градили насеља још око 2.600 године п. н. е. У складу са јеврејским предањима Јерусалим су основали Сам и "Ебер", Аврамови потомци. Прво помињање у Библији наводи да је Јерусалем био под влашћу Мелхиседека (по суфијској традицији његово име је ел Кхидр) Ибрахимовог савезника. Нешто касније град се налазио на територији племена Бењамин (једног од дванаест израелских племена), али још увек под влашћу Јебузита (ханаанског племена), све док га Давид није начинио главним градом уједињеног Израелског краљевства (око 1.000 године п. н. е.) City of David. Ir David Foundation (занимљиво је да према ранијим археолошким ископавањима нису пронађени трагови насилног освајања града). Скора ископавања великих камених структура су протумачена од стране појединих археолога као потврда навода из светих књига.
Као град припадао је народу Ханаанаца, а од 1600. до 1300. п. н. е. пао је под египатски утицај, а ханаански су владари плаћали данак фараону. Према извештајима тих владара, који су остали записани у египатским архивима, град су у то доба угрожавали "Хабиру", вероватно преци Јевреја, то јест Хебреја.
Око 1000. п. н. е. град су од народа Јебусејаца (вероватно ханаанско племе) освојили Јевреји. Према библијском извјештају, Јевреје је предводио краљ Давид, а Јерусалим постаје средиштем нове државе, те се од тада шири, а археолошки остаци постају све бројнији. У следећем је раздобљу изграђен и Храм уз град, а поступно се шире и зидине. Посебно је велико проширење града било у доба краља Језекиља и Јошије у 8. и 7. веку п. н. е. 587. п. н. е. град пада под вавилонску власт, а разорене су и зидине и Храм.
Под персијским краљем Киром, Јеврејима је 537. п. н. е. омогућен повратак у Јерусалим, а потом и обнова града и Храма, који ће бити познат као Други храм. Град је био средиште и јеврејске побуне против хеленистичке власти у 2. веку п. н. е., а потом и седиште јеврејских етнарха и великих свештеника, све док власт није преузео Ирод Велики који је постао краљ. Он је додатно утврдио град и доградио Храм.
У 1. веку у Јерусалиму је разапет Исус, а град постаје исходиштем хришћанства.
Након Другог јеврејског устанка под водством Бар Кохбе, Римљани сравњују Јерусалим са земљом, граде нови град и мењају му име у -{Aelia Capitolina}-. Након 325. и давања слободе хришћанима у Римском царству, у граду се подижу бројне цркве, од којих је најпознатија базилика Светога гроба.
Године 638, Јерусалим освајају Арапи и њиме владају до доласка крсташа 1099, који ће њиме владати до 1187, кад га освајају муслимани са Саладином на челу. Градом ће владати Арапи све до 1517. Тада га заузима турски султан Сулејман I, који поновно гради већи део зидина и већину градских врата која су и данас видљива.
Кроз све ово време мењао се и изглед града. Посебно су за време арапске и крсташке власти настале данашње улице Старог града с тржницама и трговинама. Религиозна архитектура је такође оставила трага, како она исламска, тако и хришћанска. У турско време, особито у првих педесетак година, изграђене су бројне фонтане и градске палате.
Крајем Првог светског рата град 1917. припада Британском мандату над Палестином и отада се све више досељавају Јевреји из Европе, те се граде насеља у западном, новом делу града. Догађаји за време и након Другог светског рата довешће ће до неизвесног положаја Јерусалима, а статус града постаће ће једним од кључних питања у мировним преговорима.
Период храма Према хебрејским записима, краљ Давид је владао до 970 године п. н. е. Наследио га је његов син Соломон који је изградио храм на брду Моријах. Соломонов храм (касније познат као Први храм) играо је кључну улогу у јеврејској историји као место где је био чуван Ковчег Савеза (1993-08-26). "Where is the Ark of the Covenant?" Andrew's University. Преко 450 година, све до вавилонског освајања 587. године п. н. е., Јерусалим је био политички главни град првог уједињеног краљевства Израела, а затим Јудејског краљевства, док је храм био религиозни центар ИзраелацаJerusalem: Illustrated History Atlas Martin Gilbert, Macmillan Publishing, New York, . Овај период је у историји познат као доба Првог храма Boston University. Након Соломонове смрти (око 930. године п. н. е.) десет северних племена су се одвојили од Краљевства Израела. Под водством Куће Давуда и Соломона Јерусалем је остао главни град Јудејског краљевства.
Након што су Асирци освојили Краљевство Израел, 722. године п. н. е., Јерусалем је био преплављен избеглицама из северног краљевства. Период Првог храма се завршио око 586. године п. н. е., након што су Вавилонци заузели Израел и Јерусалем, те уништили Храм. Године 538. п. н. е., након педесет година вавилонске окупације, персијски краљ Кир Велики позвао је Јевреје да се врате у Јудеју и обнове Јерусалим и Храм. Изградња другог храма је завршена 516. године п. н. е. током владавине Дарија Великог, седамдесет година након уништења Првог храма.
Јеврејско-римски ратови Како је Рим постајао снажнији поставио је Ирода за марионетског краља. Ирод је дао себи задатак развоја и улепшавања града. Градио је палате, куле и зидове, а и проширио је Храм. За време Иродове владавине површина коју је Храм заузимао се удвостручилаHar-el, Menashe. This Is Jerusalem. Canaan Publishing House. Boston University. У 6. години нове ере Јерусалим и околина су дошли под директну власт Рима као провинција Јудеја а Иродови наследници су остали краљеви Јудеје до 96. године. Римска власт над Јерусалимом и околином бола је уздрмана Првим јеврејско-римским ратом, који је довео и до уништења Храма 70. године. Град је још једном имао функцију главног града током трогодишње буне познате као устанак бар Кохбе, започет 132. године не. Римљани су угушили и тај устанак 135. године не. Император Хадријан је потом романизовао град, преименовавши га у -{Aelia Capitolina}-, и забранио Јеврејима улазак. Такође је преименовао провинцију Јудеју након покушаја Филистинаца да поново јудаизирају земљуLehmann, Clayton Miles (2007-02-22). . The On-line Encyclopedia of the Roman Provinces. The University of South Dakota. . Приступљено 18. 4. 2007. . in Hershel Shanks. Christianity and Rabbinic Judaism: A Parallel History of their Origins and Early Development. Забрана уласка Јеврејима у град је трајала све до 4. века.