Ренесанса (rinascità на италијанском, од латинског renasci, у значењу „поново се родити, препородити се”; renaissance на француском у значењу „препород”; а по њему у српском и другим европским језицима), период у европској цивилизацији непосредно након средњег века. Обично се сматра да се заснива на порасту интересовања за класичне науке и вредности. Ренесанса је такође била сведок откривања и истраживања нових континената, замене птоломејевског коперниковским системом астрономије, распада феудалног система и пораста трговине, као и проналаска или примене потенцијално моћних иновација као што су папир, штампарство, поморски компас и барут. Међутим, за тадашње научнике и мислиоце, то је првенствено било време оживљавања класичног учења и мудрости након дугог периода културног пада и стагнације.
Ренесанса као културно-историјски појам је најпре означавао доба од 14. до 16. века као период у коме је дошло до поновног интересовања за класичну антику и процвата уметности, да би се затим овим појмом означавало културно стање прелазног доба од средњег века до новог доба, нарочито у Италији. Поред тога, овај појам се примењује и да означи средњовековне претече ренесансе – каролиншка ренесанса. Од 19. века се у историографији користи да означи епоху.
Дух ренесансе је на крају имао много облика, али се најраније изразио кроз интелектуални покрет који је добио име „хуманизам”. Појам „ренесанса” је у узајамном односу са појмом „хуманизам”. Хуманизам се односио на научно-духовни садржај овог раздобља, а ренесанса на целокупну културу тог времена. Хуманизам су покренули секуларни књижевници, а не научници-клерици који су доминирали средњовековним интелектуалним животом и који су развили схоластичку филозофију. Хуманизам је започео и остварио плод прво у Италији. Његови претходници били су писци класичне ерудиције попут Дантеа и Петрарке, а главни протагонисти Ђаноцо Манети, Леонардо Бруни, Марсилио Фичино, Ђовани Пико дела Мирандола, Лоренцо Вала и Колучио Салутати. Пад Константинопоља 1453. и великог дела Грчке под власт Отоманског царства, дао је хуманизму велики подстицај, јер су многи византијски научници избегли у Италију, доневши са собом важне књиге и рукописе и традицију грчке научне и филозофске мисли.
Хуманизам је имао неколико значајних карактеристика. Прво, за предмет је узео људску природу у свим њеним различитим манифестацијама и достигнућима. Друго, наглашавао је јединство и компатибилност истине која се налази у свим филозофским и теолошким школама и системима, кроз доктрину познату као синкретизам. Треће, истицао је достојанство човека појединца и уместо средњовековног идеала аскетског и покајничког живота као највишег и најплеменитијег облика људске делатности, хуманисти су се усмерили на стваралачку борбу и покушаје да се овлада природом. Коначно, хуманизам се радовао поновном рођењу изгубљеног људског духа и мудрости. Међутим, у настојању да га поврате, хуманисти су помогли у консолидацији новог духовног и интелектуалног погледа и развоју новог корпуса знања. Ефекат хуманизма био је да помогне људима да се ослободе менталних ограничења које намеће религиозна ортодоксија, да инспирише слободно испитивање и критику, и да инспирише ново поверење у могућности људске мисли и стваралаштва.
Из Италије нови хуманистички дух и ренесанса коју је изазвао проширили су се на север у све делове Европе, потпомогнути проналаском штампарства, што је омогућило експлозивно ширење писмености и класичних текстова. Најважнији међу северним хуманистима био је Дезидерије Еразмо, чије је дело Похвала лудости (1509) исказало моралну суштину хуманизма у његовом инсистирању на искреној доброти насупрот формалној побожности. Интелектуална стимулација коју су пружили хуманисти помогла је да се покрене реформација, од које су, међутим, многи хуманисти укључујући Еразма, устукнули. До краја 16. века битка реформације и противреформације заокупила је велики део енергије и пажње Европе, док је интелектуални живот полако пристизао границама просветитељства.
Занимањем за природу човека, ренесанса поново оживљава антику, у којој је у средишту пажње такође био човек. После хуманизма, који је оживео античку књижевност, почетком 15. века долази до обнове те традиције и у ликовној уметности. Ренесанса се најснажније развијала у Италији, а затим и у Немачкој и Холандији. Основни парадокс доба ренесансе је што је жеља за враћањем класичним вредностима, заснована на одбацивању средњег века, донела новој ери не препород антике већ рађање модерног човека.
Појам мини|Леонардо да Винчи Појам „ренесанса” (препород), први пут је 1550. године употребио италијански уметник и историчар уметности Ђорђо Вазари за уметност која је настала у 13. веку. Његова каснија употреба долази из француског језика где га је употребио француски историчар Жил Мишле, а прешао је у широку употребу у 19. векy захваљујући швајцарском историчару уметности Јакобу Буркхарту.
У скорије време постоје одређене сумње у исправност појма „ренесанса” примењеног на ликовне уметности у моменту рађања модерне Европе. Буквална примена ове речи, а која је у својим коренима требало да изрази повратак античке уметности након векова у забораву и конструисање нових уметничких форми на основу ње, постала је сумњива након открића која показују линије континуитета између уметности античких цивилизација и оних из периода средњег века. Међутим, не може се игнорисати гомила писаних доказа епохе о уметничким делима, који без сумње показују бригу периода око постизања склада у својим постигнућима. Ти писани докази немају преседан у ранијим раздобљима. Писци ренесансе су били убеђени да могу идентификовати одређени прогрес у уметности који је правио значајну разлику између своје епохе и оних које су им претходиле. Такав осећај, или боље задатак, односно постојање одређених циљева за које се требало борити и изборити, чине да се још једном вратимо самим уметничким делима у потрази за одређеном потврдом тог самопоуздања које је видљиво у коментарима првих критичара и поштовалаца ренесансних дела који су о њима говорили и писали.
Анализом ствари више је него очигледно да су визуелне уметности ренесансе постале водич једног новог израза одређених идеала који се тичу човека и друштва, а у исто време представљају једну нову визију веровања хришћанске вере, преко једног заједничког вокабулара људског искуства који деле тадашњи посматрачи уметничких дела. Уметност ренесансе је савршен пример како тражење идеализоване форме уједно може бити и један духовни изазов који посматрачу доноси једно осећање божанске савршености преко савршено идеализоване људске фигуре, или у архитектури пропорција једне грађевине. Прелиминарни и најважнији период овог искуства био је период уметниковог поновног испитивања природе, коме су сада предочени нови захтеви који се тичу техничког умећа и естетског суда. Литература која је о уметности писана у периоду између 14. века и 16. века, такође показује да је поглед на уметнике као друштвена и креативна бића доживео значајне промене као последица њиховог успеха, тако да је пред сами крај ренесансе лични стил једног уметника био исто онолико битан као и његово техничко умеће, или способност да изврши једну наруџбу, како би постао признат у јавности као мајстор. Могуће је да се више не верује у анонимност средњовековног уметника, али фрагментирани докази који о њему постоје, нуде једну недовршену слику у поређењу са славом уметника ренесансе и местом које заузима у литерарним традицијама уметничке критике периода.
Узрок конфузије и дискредитовања појма „ренесанса”, у многим ситуацијама треба тражити у његовим злоупотребама, често рађеним у ширем европском контексту. Изван Италије, примењивао се не само на период у ком се, на један селективан начин, усађују површински квалитети италијанске ренесансе, нарочито орнаменти у уметничким стиловима других региона, већ такође и на раније периоде у којим се, како у Италији тако и у другим регионима Европе, раде друкчије ствари. На пример. Није могуће нити треба увек тражити паралелизме кроз Европу 15. века у нечему што можемо идентификовати као један заједнички „стил”, него треба тражити један заједнички приступ усмерен ка ширењу могућности уметничког израза уопште. У 15. веку како у Италији тако и у Фландрији, уметници су пажљиво посматрали свет који их окружује стварајући нове технике како би приказали своја открића. Успостављање форме медаље као подлоге за портрете и алегорије, захваљујући Италијану Антонију Пизанелу, припада истој епохи у којој Ван Ајк, на северу Европе, примењује своју технику сликарства у уљу, која је највероватније била најсавршенија тада позната техника у Европи, представљајући са највећом могућом прецизношћу своје опсервације света који га је окруживао.
За време дужег периода, који се креће од почетка 14. па до почетка 16. века, постоје два стила међународног карактера: један који зовемо међународна готика, и други који означава процват једне нове културе у Италији, која ће се проширити на остале делове Европе након 1500. године. Први је у вези са процватом једног заједничког стила који се базирао на идеји Европе као једне јединствене хришћанске империје, чији су се заједнички циљеви изразили кроз наизменичне позиве на крсташке ратове за ослобађање земаља источног Средоземља, колевке хришћанства, од окупације „неверника”. Други је у вези са једном Европом коју чине агресивне националне државе, чији је имагинарни хоризонт превазилазио границе Европе, обухватајући трговину и нове колоније на тек откривеним прекоморским територијама. Оба стила су се развила на основама једне заједничке културе, а ширили су се путем дворских метода и протокола, разменом уметничких дела — и, зашто не рећи, разменом самих уметника као дипломатских поклона међу владарима. Почетком 16. века та ситуација се управо мењала, како би се усвојио један нови облик протока уметничких дела, условљен доласком реформације.
Ако се сматрало, у једном општем смислу, да је Италија главна позорница ренесансе, то је зато што се управо ту налази највећа концентрација уметничких дела и писаних доказа о њима; у целини један кумулус врло кохерентних достигнућа. Недостатак писаних коментара са севера Европе 15. века и уништавање већег дела уметничког наслеђа рођеног на северу, кроз вишевековне верске сукобе, чине да линије његове еволуције буду далеко мање очигледне. Моћни градови-државе позног средњег века били су покровитељи уметника како би се подстицала производња предмета који су, у ширем смислу и поред своје уметничке вредности, послужили и као пропагандни материјал у корист владара, различитих видова власти и њихових локалних корпорација. Црква је такође тражила уметничко улепшавање својих грађевина у свакој локалној заједници, како би повисила властити престиж пред својим суседима. Тако се родио један уметнички дух који се базирао на супарништву међу градовима-државама, али и међу покровитељима и корпорацијама који су у њима постојали. Тиме се охрабривала размена знања и умећа када год би то прилике тражиле.
Настанак и прилике мини|Атинска школа, (1509–11) Рафаел, фреска, Ватиканске одаје у Ватикану. Настанак ренесансе се обично ставља у простор северне Италије на крају 13. века. Од 12. века многи градови северне Италије су осетили економски напредак као последица прекоморске трговине. Тадашњи највећи трговачки центри су били Ђенова, Венеција и Фиренца. Због ратова између немачких царева и папа у Италији, током средњег века није постојала централна држава која би одузела политички и привредни приоритет градовима-државама.
Ови услови, привредни напредак и релативна политичка слобода, утицали су на настанак ренесансног човека. Упоредо с постојањем културних центара и центара моћи подстицај развоја у уметности је учинио да су се владари и моћни људи могли представити у најбољем светлу својим супарницима.