Србија

Србија, званично Република Србија, држава је у средњој и југоисточној Европи. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Граничи се на северу са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Босном и Херцеговином и Хрватском. Броји око шест милиона и седамсто хиљада становника. Главни и највећи град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Званични језик је српски, а званична валута српски динар.

Након насељавања Срба на Балкан током 6. и 7. века, Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Први по имену познати српски владар, био је кнез Вишеслав, који је крајем 8. века владао у тадашњој Кнежевини Србији. Помиње се у историографском делу „О управљању царством” (лат. De Administrando Imperio; DAI), које је средином 10. века написао византијски цар Константин VII Порфирогенит (944-959). Према истом извору, Вишеслав је потицао из лозе неименованог српског кнеза који је за време владавне цара Ираклија (610-641) довео свој народ у Далмацију и околне области, зачетник је лозе Вишеславића. Наследио га је син Радослав Вишеславић, њега Просигој, па Властимир, по коме настаје лоза Властимировића: кнез Мутимир, Прибислав Мутимировић, кнез Петар Гојниковић, кнез Павле Брановић, Захарија Прибислављевић, Часлав Клонимировић. Од Тихомила српски владари носе титулу велики жупан. Наслеђује га Љутомир, а њега Љутовид, па следи Петрислав Војислављевић, а након њега Вукан (велики жупан) зачетник лозе Вукановића. Наслеђује га Урош I (око 1084/1085 — око 1144/1145), њега Урош II Вукановић, а њега Деса Вукановић, кога наслеђује Тихомир Завидовић и њега Стефан Немања.

Средњовековна Србија је 1217. постала краљевина, а врхунац је достигла 1346. проглашењем царства. Након турске најезде, Српска деспотовина је опстала до 1459, када је пала под власт Османског царства. Крајем 17. и почетком 18. века, Хабзбуршка монархија је потиснула турску власт из Бачке, Срема и Баната, а привремено и из централне Србије. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је 1878. стекла државну независност, а 1882. постала краљевина. Ослобођење Старе Србије остварено је 1912. Србија је, након катастрофалних људских и материјалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабзбуршком круновином Војводином (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца (касније преименованој у Краљевину Југославију), а затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Након завршетка рата на Косову и Метохији и НАТО бомбардовања Југославије, Косово и Метохија се налазе под управом Уједињених нација (УНМИК). Група Албанаца је 17. фебруара 2008. једнострано и противправно (противно Уставу Србије из 2006. и Резолуцији Савета безбедности УН 1244) донела Декларацију о независности Косова, коју Србија, многе друге државе и Уједињене нације не признају.

Србија је чланица Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, Азијске банке инфраструктурних инвестиција, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. преговара о приступању Европској унији. Србија се од 2007. формално придржава политике војне неутралности. Привреда Србије је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (62), индексу глобалне друштвене покретљивости (41), као и индексу глобалног мира (54).

Етимологија Према званичној историографији назив Србија се први пут помиње код Грка средином 10. века, и то најпре као -{Σερβλία}- (Сервлија, Серблија), а затим и -{Σερβια}- (Сервија, Сербија), што значи земља Срба. У истом веку, арапски путописац Масуди ову земљу назива Сарабин, а њене становнике Сараби. Међутим, пре овог, Срби су своју домовину једноставно називали Српске земље.

Етимологија титуларног народа Срба, је много више загонетнија. Сличан етноним се појављује код неких древних народа много векова пре Христа, али званична наука, у већини случајева, не налази њихову директну повезаност са словенским Србима. Постоје многе теорије о настанку имена Срби, а највероватније је да је оно изведено из старе словенске речи са кореном серб, што значи исто. Друге теорије корен речи проналазе у индоевропској речи сер- што значи: пазити, штитити, а из које је и изведеница у латинском -{servare}-: (о)чувати, стражарити, заштити, (п)осматрати.

Географија

Положај мини|Топографска мапа Србије Србија се налази на раскрсници путева између средње и јужне Европе, на Балканском полуострву и Панонској низији. Она лежи од 41° до 47° северне географске ширине и од 18° до 23° источне географске дужине. Држава обухвата 88.499 km² (са спорном територијом Косова и Метохије), што је поставља на 113. место у свету; без Косова, укупна површина је 77.474 km², што би је начинило 117. у свету.

Њена укупна дужина граница износи 2.027 km (са Албанијом 115 km, са Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска) 302 km, са Бугарском 318 km, са Хрватском 241 km, са Мађарском 151 km, са Македонијом 221 km, са Црном Гором 203 km и са Румунијом 476 km). Цела граница Косова са Албанијом (115 km), Македонијом (159 km) и Црном Гором (79 km) је под контролом граничне полиције Косова.

Србија третира 352 km дугу границу између Косова и остатка Србије као „административну линију”; она је под заједничком контролом граничне полиције Косова и српских полицијских снага, а има 11 прелаза.

Панонска низија покрива северну трећину земље (Војводину и Мачву), док се источни врх Србије простире у Влашкој низији. Рељеф централног дела земље, са центром у шумадијској регији, састоји се углавном од брда која садрже реке. Планине доминирају на јужној трећини Србије. Динарске планине се простиру на западу и на југозападу, пратећи токове Дрине и Ибра. Карпати и Балканске планине се протежу у правцу север-југ у источној Србији.

Старе планине у југоисточном делу земље припадају планинском венцу Родопа. Надморска висина се креће од врха Миџор, Старе планине, са 2.169 m (највиши врх у Србији, изузевши Косово) до најниже тачке од само 17 m у близини реке Дунав код Прахова. Највеће језеро је Ђердапско (163 km²), а најдужа река која пролази кроз Србију је Дунав (587,35 km).

Рељеф Северни део Републике заузима равница (види: Географија Војводине), а у јужним пределима су брежуљци и планине.

Постоји преко 30 планинских врхова изнад 2.000 -{m}- надморске висине, а највиши врх је Велика Рудока (на Шар-планини) са висином од 2.660 -{m}-. Планински рељеф Србије објашњава појаву многих кањона, клисура и пећина (Ресавска пећина, Церемошња, Рисовача). Најнижа тачка се налази на тромеђи са Румунијом и Бугарском, на ушћу Тимока у Дунав, на 28-36 -{m}- надморске висине. Делиблатска пешчара представља геоморфолошки и еколошко-биогеографски феномен не само Панонске низије, већ и читаве Европе. У њој је клима полустепска, налази се у јужном Банату и једно је од ретких прибежишта за многе специфичне врсте флоре и фауне, које у европским и светским размерама представљају природне реткости. Највиша тачка: Велика Рудока, Шар-планина (2.660 -{m}-) Најнижа тачка: Ушће Тимока у Дунав (28 -{m}-) Највеће језеро: Ђердапско језеро (163 -{km²}-) Најдужа река: Дунав (587,35 -{km}-) Највећи град: Београд (1.659.440 ст.)

Планине

мини|200п|Дивљи коњи на Старој планини мини|200п|Сува планина; у Србији постоји 165 планина Највећи део територије Србије заузимају планине, које чине планинску регију. Она се протеже од Панонског побрђа на северу до црногорске, албанске и македонске границе на југу. Од запада ка истоку протеже се од босанскохерцеговачке до бугарске границе.

Планине Србије се деле на: Родопске планине Карпатско-балканске планине Динарске планине Острвске планине

Највиши врхови Србије су:

Врх Висина Планина Велика Рудока 2.660 -{m}- Шар-планина Ђеравица 2.656 -{m}- Проклетије Црни врх 2.585 -{m}- Шар-планина Гусам 2.539 -{m}- Проклетије Богдаш 2.533 -{m}- Проклетије Жути камен 2.522 -{m}- Проклетије Љуботен 2.498 -{m}- Шар-планина Ветерник 2.461 -{m}- Копривник Црни крш 2.426 -{m}- Проклетије Хајла 2.403 -{m}- Хајла

мини|200п|Горње Подунавље код Апатина, једна од преосталих мочвара и УНЕСКО резерват биосфере Панонска низија представља веома значајну област Србије. Она заузима Војводину, северни, равничарски део Србије и уски појас јужно од реке Дунава и Саве.

Највећи део Панонске низије лежи испод 200 -{m}- надморске висине, а „равничарску идилу” ремете острвске планине, алувијалне равни, лесне заравни и пешчаре. Острвске планине представљају остатке спуштеног дела старе масе тј. унутрашњих Динарида. Протежу се од запада према истоку. Изграђене су од стена различите старости: палеозојских шкриљаца, мезозојског кречњака итд. Падине Фрушке горе и Вршачких планина изграђени су од органских неогених седимената и плеистоцених наслага леса.

Просторе данашњег Панонског басена некада је прекривао праокеан Тетис, чијим повлачењем је и настао Панонски басен. Повлачењем, Тетис је иза себе оставио веома плодно тло, па се због тога Панонски басен назива још и „Житницом Србије”. За просторе ове регије особена је црница (или чернозем), као врста земљишта. Међутим, јавља се и тзв. деградирани чернозем, као и плодно алувијално тло и гајњаче.

Привреда ове области је добро развијена и као велика привредна средишта јављају се Нови Сад, Суботица, Београд, Сомбор, Зрењанин, Кикинда, Сремска Митровица, Шабац, Смедерево и Пожаревац. Због веома плодног тла добро је развијена пољопривреда, а највише се гаје од воћа: шљиве, јабуке, крушке, ораси, трешње, вишње, кајсије, брескве; од поврћа: купус, пасуљ, парадајз и паприка; од житарица: кукуруз, пшеница, раж, јечам; од индустријских биљака: сунцокрет, шећерна репа, хмељ, мак. Најзначајнија пољопривредна производња је производња винове лозе и производња вина.

Воде

мини|десно|200п|Реке и речни сливови у Србији Већи део Србије припада сливу Дунава (81.646 -{km²}- тј. 92,4%), који и сам протиче кроз северну Србију дужином од 588 km. Поред Дунава, пловне су још целим својим током кроз Србију реке: Сава (206 -{km}-), Тиса (168 -{km}-) и Бегеј (75 -{km}-), а делимично су пловне Велика Морава (3 -{km}- од 185 -{km}-) и Тамиш (3 -{km}- од 118 -{km}-). Остале велике реке, са дужином тока кроз Србију већом од 200 -{km}-, су: Западна Морава (308 -{km}-), Јужна Морава (295 -{km}-), Ибар (272 -{km}-), Дрина (220 -{km}-) и Тимок (202 -{km}-). Део југа Србије припада сливу река Бели Дрим у Метохији и Радика у Гори (4.771 -{km²}- тј. 5,4%) које теку ка Јадранском мору. Сливови река Пчиња, Лепенац и Драговиштица на југоистоку Србије припадају егејском сливу (1.944 -{km²}- тј. 2,2%). Поред река, у Србији је изграђен и читав низ вештачких канала, који служе за одбрану од поплава, наводњавање земљишта, пловидбу и друге намене. Њихова укупна дужина износи 939.2 -{km}-, од чега је за бродове, до 1000 -{t}-, пловно 385.9 -{km}-. Највећи систем канала се налази у равничарском делу земље и познат је под називом Канал Дунав—Тиса—Дунав, према називима река које повезује.

мини|лево|200п|Кањон Увца