Високо је град и сједиште истоимене јединице локалне самоуправе у средишњем дијелу Босне и Херцеговине, у Зеничко-добојском кантону, у индустријском региону Сарајево-Зеница. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у Високом је пописано 11.205 лица.
Височка долина била је једно од раних политичких и привредних средишта Бановине Босне, а до 15. вијека постала је важно управно подручје Краљевине Босне. У Милима се налазило једно од средишта државног живота, где се одржавао станак, а у историографији се ово мјесто везује и за гробну цркву босанских владара, посебно за Твртка I Котроманића. Стари град Високи, на брду Височица, имао је значајну политичку и одбрамбену улогу, док је његово подграђе Подвисоки било један од раних примјера средњовјековне урбане средине у ужој Босни. У Моштрима се налазио краљевски двор, а локалитет се у литератури доводи у везу и са установама Босанске цркве.
После османског освајања Босне, тежиште насељавања и градског развоја постепено се померало са средњовековних локалитета ка подножју, где се Високо развило у насеље османског типа и средиште височке нахије. У обликовању тог новог градског језгра посебну улогу имао је Ајас-паша, чији је вакуф обухватао објекте и добра важна за рани урбани развој Високог. Дана 11. новембра 1911, у посљедњим годинама аустроугарске управе, велики пожар захватио је височку чаршију и утицао на каснију обнову и изглед градског језгра.
У 20. вијеку Високо је постало препознатљиво занатско и индустријско средиште, нарочито у кожарству, текстилној производњи и обућарству. Пре распада СФРЈ, градска привреда била је снажно везана за прераду коже, производњу обуће, текстилну индустрију и извозне погоне. Током рата у БиХ, Високо је остало под контролом Армије РБиХ.
Данас је Високо локално административно, привредно и саобраћајно средиште између Сарајева и Зенице. Његов привредни развој и даље се ослања на кожарско-текстилну традицију, уз развој трговине, услуга, прерађивачке и ауто-индустрије. Од 2006. град привлачи и туристичке посјете повезане са хипотезом Семира Османагића о пирамидама, коју већина археолога и геолога не прихвата као научно засновану. У Високом се налази православна црква Светог великомученика Прокопија који је проглашен националним спомеником.
Етимологија Пре настанка утврђеног града Високог, шире подручје Височке долине у изворима и историографији доводи се у везу са старијим топонимом Босна. Назив Високо изводи се од словенског придева „висок”, према положају средњовековне тврђаве на узвишењу изнад данашњег града. Утврђени град Високи налазио се на врху Височице, на око 766,5 m надморске висине и око 300 m изнад долине у којој се развило насеље.
Стари град Високи први пут се у писаним изворима помиње 1. септембра 1355, у повељи бана Твртка I Котроманића, у латинском облику in castro nostro Visoka vocatum (у нашем дворцу званом Високи). Насеље у подножју тврђаве у средњем веку било је познато као Подвисоки, односно подграђе Високог, и развило се као једно од раних урбаних и трговачких средишта средњовековне Босне. Старији назив Босна тако је постепено престао да означава само локално подручје око Високог и задржао се пре свега као име шире средњовековне земље и државе.
Историја Праисторијско доба
мини|Неолитско насеље Околиште У времену око 4800. п. н. е. на читавом подручју височког базена могло је бити око 3.500 становника, што у просјеку чини густину насељености од око 31 становника по квадратном километру. Околиште је једно од највећих неолитских насеља пронађених у Босни и Херцеговини, што показују откривени археолошки материјал, производња покретних налаза и број кућа утврђен геофизичким снимањима. Насеље је било затвореног типа и заштићено са пет ровова.
Слијед живљења наставио се и у металном добу. Значајна налазишта за гвоздено доба су Хаџићи — брдо Градина, Копачи, Мало Чајно, Збиље, Мокроноге, Вратница и Порјечани. Касније су територију централне Босне већином насељавали Дезитијати, илирско племе које је припадало средњобосанској културној групи бронзаног и гвозденог доба. Са гвозденим добом, када се становништво све више повлачило на падинска подручја, на моштранском предјелу постојала је градина Градац у Гуњачама, на подручју Мокронога. Мокроношка градина имала је промјер 300 × 100 метара.
Од 2002. мања ископавања и геофизичке проспективе извођени су у Околишту. Први резултати били су геомагнетички планови насеља са кућама и повезним путевима. Пронађени су добро очувани остаци насеља, а топографска, радиометријска, археолошка и ботаничка анализа пронађених материјала показују велики научни потенцијал Околишта, које припада касном неолитском периоду.
Илири и римско доба Подручје височког басена и шире области средње Босне у предримско доба насељавало је илирско племе Десидијата, једна од важнијих домородачких заједница у унутрашњости античког Илирика. Десидијати су имали значајну улогу у Великом илирском устанку од 6. до 9, а њихов најпознатији вођа био је Батон Десидијат. После гушења устанка подручје данашњег Високог коначно је укључено у римски државни и управни систем, у оквиру провинције Далмације.
Римска власт у височком крају потврђена је археолошким налазима, остацима утврђења и траговима комуникација које су повезивале долину Босне са другим деловима унутрашњости провинције. У научној литератури за подручје Високог и околине наводе се остаци римских утврђења и стражарских положаја у Сеочи, на Великом Градцу код Годуше, као и други локалитети који су контролисали важне правце кретања кроз височки басен. Поред утврђења, на ширем простору Високог потврђени су и остаци античких насеобина, међу којима се посебно издваја локалитет Свибе у Горњем Моштру, уз трасу римског пута у долини Босне.
Кроз ово подручје пролазила је и важна римска путна комуникација дуж долине Босне, која је повезивала унутрашњост провинције са широм мрежом римских друмова у Босни и Херцеговини. Њен значај био је војни, управни и привредни, јер је омогућавала кретање војске, пренос робе и постепену романизацију домородачког становништва.
Средњовјековно доба мини|Остаци цркве у Милама, националног споменика Босне и Херцеговине|лево Високо, тврђава и град Високи на брду Височица, Миле у данашњим Арнаутовићима, Бискупићи и Моштре припадају најважнијим локалитетима средњовековне Босне у височкој долини. У том простору налазили су се утврђени град, подграђе, владарска и црквена средишта, као и трговачко насеље Подвисоки, које је имало важну улогу у политичком и привредном животу босанске државе.
У Милама се налазила црква која се по неким стручњацима у историографији везује за крунидбено и гробно место босанских владара. Претпоставља се да су у Милама сахрањени Стефан II Котроманић и Твртко I Котроманић, с тим да гроб Стефана II није археолошки потврђен. Приликом археолошких истраживања у Милама пронађени су и остаци луксузне тканине, познати као брокатни плашт краља Твртка I Котроманића, који се убраја међу најзначајније налазе повезане са владарском гробном црквом.
Према једном дијелу историчара, Миле су биле и мјесто крунисања краља Твртка I 1377, док други аутори његово крунисање везују за манастир Милешеву код Пријепоља. Осим ових локалитета, са средњовековном историјом височког краја повезују се и Себињски град , Чајански град у Грачаници, који је штитио путеве између Високог и Бобовца, као и стари град Бедем у Годуши.
Политичко средиште Миле су биле једно од мјеста на којима су се одржавали станци, односно сабори босанске властеле и владара. На тим састанцима расправљало се о избору и положају владара, даривању и одузимању баштине, отуђивању државне територије и спољној политици државе. Један од важнијих догађаја био је станак у Високом 1404, када је свргнут краљ Остоја, а за владара постављен Твртко II. Млечани и Дубровчани долазили су у Високо ради потврђивања трговачких повластица и слобода, које су затим улазиле у владарске повеље и одлуке.
Трговачко средиште мини|Кулинова плоча пронађена у Бискупићима Развој феудалне Босне и ширење државе у доба Стефана II Котроманића утицали су на јачање височког краја као политичког и трговачког простора. Важну улогу имали су путеви који су повезивали Дубровник, Неретвански пут, средњу Босну и подручје Високог, па је Подвисоки у 14. и 15. вијеку постао једно од главних трговачких насеља средњовјековне Босне.
Дубровачки трговци били су посебно заинтересовани за Подвисоки, у којем се до почетка 15. вијека образовала значајна дубровачка трговачка колонија. Близина средњобосанских рударских подручја, као и градова и тргова попут Олова и Крешева, омогућила је да Подвисоки израсте у важно караванско и трговачко средиште.
У Подвисоком се трговало домаћим производима и сировинама, нарочито сребром, златом, воском, медом и кожом, као и страном робом која је стизала преко дубровачких и млетачких трговаца, укључујући текстил, со, јужно воће и занатске производе. Један од познатих височких трговаца био је Милаш Радомирић, који се у изворима јавља у вези са трговином сребром, кожама и воском. Подвисоки је био и често караванско одредиште, а из 1428. забиљежен је велики каравански превоз робе између Дубровника и Подвисоког. У насељу је постојала и царинарница, чији се службеници помињу као цариници босанског краља.
Од тридесетих година 15. вијека јачање Фојнице, засновано на развоју рудника сребра, постепено је умањило трговачки значај Подвисоког. На слабљење његове улоге утицали су и османски упади у средњу Босну, све до коначне пропасти Босанског краљевства 1463. Османска владавина Након османског освајања Босне, тежиште развоја са средњовјековних локалитета Подвисоког и града Високог постепено се премјештало у подножје, на простор данашњег Високог. Насеље се у османском раздобљу развило као управно, занатско и трговачко средиште височке нахије. лево|мини|Шадрванска џамија, једна од старијих височких џамија. Спаљена је приликом упада Еугена Савојског. У историографији се оснивачем османског Високог најчешће сматра Ајас-паша, чији је вакуф имао кључну улогу у образовању новог градског језгра и преобликовању старијег средњовјековног насељског простора у оријентално-исламско градско насеље. Према подацима из Ајас-пашине вакуфнаме из 1477, он је у Високом увакуфио хамам, дућане и воћњак, а у вези са његовим вакуфом помињу се и мост на Босни, као и завија, односно текија. То показује да су прве контуре насеља османског типа биле образоване већ у другој половини 15. вијека.
Старија литература Хамдије Крешевљаковића, заснована и на вакуфским исправама, указује да је Високо у раздобљу између краја 15. и прве половине 16. вијека прерасло из насеља нижег ранга у касабу, што представља важан ступањ у његовом урбаном развоју. У оквиру османске управне подјеле, височка нахија обухватала је широко подручје средње Босне, а почетком 17. вијека имала је више од 160 насељених мјеста на простору данашњих општина Високо, Бреза, Какањ, Илијаш, Фојница, Кисељак, Крешево, Вареш и Бусовача. Захваљујући таквом положају, Високо се развило у административно средиште нахије и у једно од важнијих локалних средишта трговине и занатства.
Посебно мјесто у привредном развоју османског Високог имало је занатство. У литератури се као нарочито развијени помињу табачки, грнчарски, опанчарски и чибучарски занат, при чему је Високо временом постало препознатљиво као једно од важнијих средишта кожарске производње у Босни. Занатска производња, трговина и вакуфске установе одредиле су основни карактер града у османском раздобљу и поставиле темеље његовог каснијег урбаног и привредног развоја.
Високо под аустроугарском управом десно|мини|Примјер зграде грађене у псеудо-маурском стилу Високо је под аустроугарску управу дошло после запоседања Босне и Херцеговине 1878, а тај период трајао је до слома Аустроугарске 1918. Аустроугарске трупе заузеле су Високо 17. августа 1878, после краткотрајног отпора локалног становништва и повлачења бранилаца према Сарајеву.