Априлски рат (, ) је име за инвазију сила Осовине (кодног назива Подухват 25) на Краљевину Југославију која је почела 6. априла 1941. Ова операција означава почетак Другог светског рата на територији Југославије.
Напад је извршен копненим путем, из више праваца. Немачке, италијанске и мађарске трупе продрле су на територију Југославије из правца Италије, Аустрије (тада већ у саставу Немачке), Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније. Дана 6. априла тешко је бомбардован Београд. У исто време отпочео је и немачки напад на Грчку под кодним називом операција Марита.
Рат је завршен 17. априла 1941. окупацијом и поделом Југославије између Сила Осовине. Краљевска породица и чланови владе отишли су у егзил у Лондон. Тамо су били под надзором британске обавештајне службе, која их је и након Другог светског рата држала под присмотром. Након рата, нове комунистичке власти су им забраниле повратак у Југославију.
Позадина Почетком 1941. године положај неутралне Југославије у зараћеној Европи је постао критичан. Немачке трупе су се, након брзе окупације западне и средње Европе, спремале да из Румуније пређу у Бугарску и нападну Грчку. Када је почетком марта Бугарска приступила силама Осовине, Југославија се нашла у потпуном окружењу.
У таквој ситуацији, Влада Југославије је после вишемесечних преговора и колебања 25. марта потписала у Бечу протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Овим протоколом Немачка је постигла обезбеђење свог јужног бока што је било значајно због будућег планираног ангажовања трупа у нападу на Совјетски Савез. Два дана касније, 27. марта, 1941. група официра је извела државни удар, збацила Владу и Намесништво, ухапсила министре, а краља Петра II прогласила за пунолетног и предала му власт. Постављена је нова влада на челу са генералом Душаном Симовићем. Народ је демонстрацијама поздравио овај догађај. Подршку за овакав расплет догађаја је пружила и влада Уједињеног Краљевства, једине земље која се тада активно супротстављала Немачкој.
Адолф Хитлер је у својим плановима имао свакако план како да нападне Југославију. Међутим, он није желео одмах да примени милитаристичке методе, сматрајући да ће Југословени бити по његовој вољи. Међутим, то се није догодило, због јаког британског утицаја, који је желео да увуче Југословене у непријатељство са Хитлером. Са друге стране, обећањем помоћи и војника у случају рата, Британци су куповали време, оптерећујући Хитлера проблемом Југославије и одвраћајући га од Уједињеног Краљевства.
Југословенска војска Основана након Првог светског рата, Југословенска краљевска војска је још увек била углавном опремљена оружјем и материјалом из тог доба, иако су извршене неке модернизације чехословачком опремом и возилима. Од око 4.000 артиљеријских оруђа, много је било застарело и зависило од коњске вуче, али око 17.000 артиљеријских оруђа је било релативно модерно, укључујући 812 чехословачких противтенковских топова од 37mm и 47mm. Ту је било и око 2.300 минобацача, укључујући 1.600 модерних минобацача од 81mm, као и 24 од 220 и 305mm. Од око 940 противавионских топова, њих 360 су били чехословачки и италијански модели од 15 и 20mm. Сва ова оруђа су била увожена, из различитих извора, што је за последицу имало да различити типови често нису имали прописно одржавање. Једине механизоване јединице су били шест моторизованих пешадијских батаљона у три коњичке дивизије, шест моторизованих артиљеријских пукова, два тенковска батаљона са 110 тенкова, од којих је један имао тенкове Рено FT-17 још из времена Првог светског рата, а други 54 модерна француска тенка Рено R-35, уз независну тенковску чету са 8 чехословачких танкета Шкода Т-32. Око хиљаду камиона за војне потребе је увезено из САД неколико месеци пре инвазије.
Потпуно мобилисана, Југословенска краљевска војска је могла да размести 28 пешадијских дивизија, 3 коњичке дивизије и 35 независних пукова. Од независних пукова, њих 16 је било на граничним утврђењима, а 19 је било организовано у одреде, снаге ојачане бригаде. Сваки одред је имао један до три пешадијска пука и један до три артиљеријске батерије, а три одреда су организована као брдске јединице. Међутим, немачки напад је затекао југословенску војску још увек у процесу мобилизације, и само око 11 дивизија је било на њиховим планираним положајима на почетку напада. Проценат попуњености тих јединица је био између 70 и 90%, пошто мобилизација још увек није била завршена. Бројност Југословенске краљевске војске је износила око 1.200.000 војника у тренутку немачког напада.
Југословенско краљевско ратно ваздухопловство је имало 450 борбених авиона домаћег (најпознатији ИК-3), немачког, италијанског, француског и британског порекла, од којих су половина били модерни типови. Ваздухопловство је било организовано у 22 бомбардерске и 15 ловачких ескадрила. Главни типови авиона у употреби су били 73 ловца Месершмит Bf 109 109 E, 38 Хокер харикен I (док се још производило под лиценцом у Југославији), 30 Хокер фјури II, 8 Икарус ИК-2 и 6 ловаца Рогожарски ИК-3 (и још у процесу производње), 63 бомбардера Дорније Do 17 K (укључујући 40 израђених у Југославији под лиценцом), 60 Бристол Бленим I (око 40 израђених под лиценцом) и 40 Савоја Маркети SM-79 K. Јединице морнаричког ваздухопловства су се састојале од 8 ескадрила опремљених, поред осталих, са 12 Дорније Do 22 K и 15 домаћих Рогожарски SIM-XIV-H патролних авиона.
Авионе југословенског превозника Аеропут, у које су спадали 6 Локид Електра, 3 Спартан крузера и један де Хевиланд драгон су реквирирани да пруже превозне услуге за ваздухопловство.
Југословенска краљевска ратна морнарица је била састављена од: једне застареле бивше немачке лаке крстарице (погодне једино за обуку), једног великог разарача Дубровник британског порекла, 3 модерна разарача класе Београд француског порекла (два израђена у Југославији и још једним у изградњи), једним носачем хидроавиона, 4 модерне подморнице (2 француске и 2 британске) и 10 модерних моторних торпедних чамаца и од старијих пловила, ту је било 6 бивших аустроугарских средњих торпедних чамаца, 6 минополагача, 4 велика оклопљена речна монитора и бројна помоћна пловила.
Припреме за рат На вест да је у Југославији извршен државни удар, Хитлер је наредио да се сместа сазове ратни савет на којем је договорено да се, поред планираног напада на Грчку, симултано изведе и напад на Југославију. На тај начин спречило би се евентуално повлачење Југословенске војске према Грчкој и стварање другог Солунског фронта, као што се догодило у Првом светском рату.
Хитлеров план напада на Југославију имао је шифровано име „Операција 25“, или „Упутство број 25“ или једноставно „Директива број 25“. Она је сачињена заједно са планом за Операцију Марита који је предвиђао немачко-италијанску инвазију на Грчку. Тај Хитлеров план кршио је одредбе које су одређене Протоколом о приступању Југославије Тројном пакту и Гарантним нотама. Поред тога, било је договорено да у овом нападу учествују Италија и Мађарска, сн тим да Румунија и Бугарска чије су територије служиле за концентрацију немачких трупа, штите немачку позадину од евентуалне интервенције СССР-а и да бугарске трупе, у случају потребе, узму учешћа и у операцији против Југославије. Хитлерова стратегијска замисао била је да се концентричним нападом са простора Ријека и Грац са једне, и из реона Софије са друге стране продре у Југославију правцем према Београду, с тим да се Македонија одсече од осталих територија, како би се онемогућило евентуално повлачење југословенске војске на југ и створила база за предузимање немачко-италијанске офанзиве на Грчку. Предвиђено је да у нападу на Југославију учествују: 12. и 2. немачка армија; 2. и 9. италијанска армија; један мађарски брзи корпус и делови три мађарска пешадијска корпуса; укупно 52 дивизије (24 немачке, 23 италијанске и 5 мађарских), као и пет немачких дивизија ју резерви. .
Краљевина Југославија и Грчка су дочекале рат усамљене. Додуше, на северу Грчке је постојао експедициони корпус од око 50.000 људи, махом Британаца. Командант тог корпуса је био генерал Хенри М. Вилсон. Он је примењивао просте ратне варке, само да би народ стекао утисак како се ради о искуству британских снага.
Југословенска ратна команда израдила је план одбране од Немаца под шифрованим именом „Р-41“. Целокупна војска била је распоређена дуж граница према Румунији, Бугарској, Албанији, Немачкој и Мађарској. Читав југословенски фронт је требало да бране 7 група армија и то: 1. Армија под командом генерала Милорада Петровића је требало да брани Македонију и јужну Србију, њој је у испомоћи требало да буде 3. армија генерала Милана Недића, затварајући правце око македонске границе и онемогућавајући Немце да продру у Србију.
На северу према Мађарској стационирана је 7. армија генерала Душана Трифуновића а према Хрватској и Словенији су биле распоређене 6. Независна армија генерала Димитрија Живковића и 2. армија генерала Милутина Недића (брата Милана Недића).
Простор око Косова и Метохије и Рашке области је бранила 4. армија генерала Петра Недељковића. Она је такође имала задатак да у случају пропасти армија, од својих војника оформи четничку (герилску) групу која је требало да отпочне герилски начин ратовања, са задатком пресецања непријатељских комуникација и уништавања стратешки важних објеката као што су мостови, хидроцентрале, електрана, поште и телеграфске линије и др. Њој је као ослонац била подређена и 5. Независна армија генерала Владимира Цукавца. За врховног заповедника југословенских снага одређен је армијски генерал Душан Симовић (који је вршио и улогу председника југословенске владе). Из пензије је враћен војвода Петар Бојовић и постављен за помоћника (уједно заступника) врховног команданта младог краља Петра II.
Југословенска војска је 27. марта бројала око 600.000 војника, а могла је мобилисати 1.200.000 људи за оперативну и 500.000 за резервну војску. Али како је опште активирање (у ствари тајна мобилизација) наређено 30. марта, са датумом почетка 3. април, општа мобилизација је објављена тек 7. априла. Самим тим рат је затекао југословенску војску у фази мобилизације и концентрације трупа.
Нови председник владе Душан Симовић покушао је хитним дипломатским путем да умири разјареног Хитлера, уверавајући га да ће Југославија остати неутрална. Он је заправо покушао да добије на времену не би ли припремио какву-такву одбрану, али за то мало времена ништа се озбиљније није могло учинити по питању војне ангажованости у одбрани земље. Берлин није чекао и први је покренуо ратну машинерију. Баш на дан венчања Симовићеве ћерке, Немци су без објаве рата напали Краљевину Југославију.
Немачки план напада мини|десно|Стање у Европи током напада на Југославију Немачка је при нападу потпуно изненадила југословенску војску за кратко време, тако да је ова могла да мобилише само 2/3 свог борбеног капацитета, од тога 28 пешадијских и 3 коњичке дивизије. Ратно ваздухопловство Краљевине Југославије је располагало са само 300 авиона.
Немачки план инвазије је био следећи: 2. армија генерал-пуковника Максимилијана фон Вајкса је имала задатак да наступи према Загребу, а одатле кроз босанске планине према Сарајеву. Истовремено је имала једна ударна оклопна група из Мађарске да се пробије ка Београду. Главни удар је имао да се изведе из Бугарске где се налазила 12. армија под командом фелдмаршала Вилхелма Листа који је имао задатак да након пробијања Македонског фронта напредује према Нишу и нападне Београд из правца југа, а истовремено крене у северну Грчку и у јужну Србију, распоређен у два крила лево и десно.
Пошто пребројавање 2. армије још није било завршено, 12. армија је без подршке 2. армије прва напала Југославију 6. априла 1941. 2. армија је тек 8. априла почела напредовање.
Напад
мини|лево|200п|Правци наступања немачких снага током Априлског рата. мини|десно|200п|Немачки тенк Панцер IV у саставу 11. оклопне панцер дивизије из 12. армије, у продору кроз Југославију из правца Бугарске.