Руси () су најбројнији словенски и европски народ, који претежно живи у Русији, где према попису из 2010. чине више од 80% становништва.
Руси су етничка мањина у Украјини гдје према попису из 2001. године чине 17,3% од укупног становништва Украјине. Руси су већином православне вероисповести, а говоре руским језиком, који спада у групу источнословенских језика.
Руски је један од службених језика у државама Белорусија, Казахстан и Киргистан, тако да су Руси у тим земљама признати као један од државних народа.
Руси чине и 0,8% становништва у САД.
Фактички независном непризнатом државом Придњестровље, која се оцепила од Молдавије, управљају углавном Руси (30,35%) и Украјинци (28,81%), иако су најбројнији народ на том подручју Молдавци (32,10%).
Етноним Постоје две руске речи које се обично преводе као „Руси“. Један је "русские" (русские), што у модерној Русији најчешће значи "етнички Руси". Други је „россияне“ (россијане), што означава „руске грађане“, без обзира на етничку или верску припадност.
Име Руса потиче од народа раног средњег века, групе нордијских трговаца и ратника који су се преселили са друге стране Балтичког мора и основали државу са средиштем у Новгороду која је касније постала Кијевска Рус.
Од раног деветнаестог века развијено је неколико политички набијених теорија о руској националности, међу њима и идеје о јединственој „сверуској нацији“ која обухвата источнословенске народе, или „троједину нацију“: „Великоруса“, „Малоруса“ и „Белоруса“.
Историја Преци модерних Руса су словенска племена, за чији изворни дом неки научници сматрају да су била шумовита подручја Пинских мочвара, једне од највећих мочвара у Европи.For a discussion of the origins of Slavs, see Источни Словени су постепено насељавали Западну Русију у два таласа: један се кретао од Кијева према данашњем Суздаљу и Мурому и други од Полоцка према Новгороду и Ростову . Од 7. века па надаље, источни Словени су чинили највећи део становништва у западној Русији, и, према неким научницима, полако су али мирно асимиловали домородачке финске народе, укључујући Мерје, Муроме, и Мешчера
Изван археолошких остатака, мало се зна о претходницима Руса уопште пре 859. године нове ере, када Примарна хроника почиње своје записе.The Primary Chronicle is a history of the Ancient Rus' from around 850 to 1110, originally compiled in Kiev about 1113. Верује се да су се Словени до 600. године лингвистички поделили на јужне, западне и источне гране.
Средњовековна историја Традиционални датум почетка специфично руске историје је успостављање руске државе на северу 862. којом су владали Викинзи. Стара Ладога и Новгород су постали први већи градови нове заједнице досељеника из Скандинавије са Словенима и Финцима. 882. Новгородски кнез Олег заузео је Кијев, чиме је ујединио северне и јужне земље источних Словена под једном влашћу. Држава је прихватила хришћанство из Византијског царства 988. године, чиме је започела синтеза византијске и словенске културе које су дефинисале православну словенску културу следећих хиљаду година. Кијевска Рус се на крају распала као држава због сукоба између чланова кнежевске породице која је њоме колективно владала. Кијевској Русији је припадала данашња западна Русија, Бјелорусија и деелови Украјине, Пољске и Балтичких држава.
После 13. века Москва је постала политички и културни центар. Москва је постала центар уједињења руских земаља. До краја 15. века Москва је ујединила североисточне и северозападне руске кнежевине, 1480. коначно је збацила монголски јарам. Територије Великог московског војводства су постале Руско царство 1547. године.
Ново доба Цар Петар Велики је 1721. преименовао своју државу у Руско царство, надајући се да ће је повезати са историјским и културним достигнућима древне Русија. Држава се сада простирала од источних граница Пољско-литванске заједнице до Тихог океана и постала велика сила; и једна од најмоћнијих држава у Европи после победе над Наполеоном. Сељачке буне су биле уобичајене, и све су жестоко угушене. Цар Александар II је укинуо руско кметство 1861. године, али су сељаци слабо прошли и револуционарни притисци су расли. У наредним деценијама, реформски напори као што су Столипинске реформе 1906–1914, устав из 1906. и Државна дума (1906–1917) покушали су да отворе и либерализују економију и политички систем, али су цареви одбили да се одрекну аутократске владавине и одолеле да поделе своју моћ.
Комбинација економског слома, умора од рата и незадовољства аутократским системом власти покренула је револуцију у Русији 1917. године. Збацивање монархије је у почетку довело на власт коалицију либерала и умерених социјалиста, али је њихова неуспела политика довела до преузимања власти од стране комунистичких бољшевика 25. октобра 1917. (7. новембра).
Године 1922, Совјетска Русија, заједно са Совјетском Украјином, Совјетском Белорусијом и Закавкаском СФСР-ом, потписале су Уговор о стварању СССР-а, званично спајајући све четири републике и формирајући Совјетски Савез као државу. Између 1922. и 1991. историја Русије је у суштини постала историја Совјетског Савеза, заправо идеолошки засноване државе која је отприлике истоветна Руском царству пре Брест-Литовског споразума из 1918. године. Од првих година, власт у Совјетском Савезу заснивала се на једнопартијској владавини комуниста, како су себе називали бољшевици, почев од марта 1918. Приступ изградњи социјализма, међутим, варирао је у различитим периодима совјетске историје: од мешовите економије и разноликог друштва и културе 1920-их преко командне економије и репресије из доба Јосифа Стаљина до „ере стагнације“ од 1960-их до 1980-их. Током овог периода, Совјетски Савез (заједно са својим савезницима) је победио у Другом светском рату, а затим је постао суперсила која се супротстављала западним земљама током Хладног рата . СССР је развио успешан свемирски програм, постигавши разне пионирске успехе, укључујући лансирање космонаута у свемир.
До средине 1980-их, када су совјетске економске и политичке слабости постале акутне, совјетски лидер Михаил Горбачов је кренуо у велике реформе; они су кулминирали распадом Совјетског Савеза, остављајући Русију поново саму и означавајући почетак постсовјетског руског периода. Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република преименовала је себе у Руску Федерацију и постала једна од неколико наследница Совјетског Савеза.
Географска дистрибуција Постоје и мале руске заједнице на Балкану — укључујући Липованце у делти Дунава"Saving the souls of Russia's exiled Lipovans ". — централноевропске нације као што су Немачка и Пољска, као и Руси настањени у Кини, Јапану, Јужној Кореји, Мексику, Бразилу, Аргентини и Аустралији.
Значајан број Руса је емигрирао у Канаду, Аустралију и Сједињене Државе . Брајтон Бич, Бруклин и Саут Бич, Стејтен Ајленд у Њујорку су примери великих заједница недавних руских и руско-јеврејских имиграната. Друга места која насељавају Руси су Сани Ајлс Бич, северно предграђе Мајамија, и Западни Холивуд у области Лос Анђелеса.
Након руске револуције 1917. године, многи Руси који су идентификовани са Белом војском преселили су се у Кину — већина их се настанила у Харбину и Шангају."The Ghosts of Russia That Haunt Shanghai ". До 1930-их Харбин је имао 100.000 Руса. Многи од ових Руса су се вратили у Совјетски Савез после Другог светског рата. Данас, велика група у северној Кини и даље говори руски као други језик. Руси (елуосизу) су једна од 56 етничких група које је Народна Република Кина званично признала (као Руси).
Међу Русима се издваја низ етнографских група, као што су: Северни Руси, Јужни Руси, Козаци, Горјуни, Камчадали, Полехи, Помори, руски Кинези, Сибирци (Сибирци), Старожиљи, неке групе старовераца (каменшчици, липовци, семејци) и др. Главне су северне и јужноруске групе.
Генетика У складу са резултатима истраживања руских и естонских генетичара из 2008. године разликују се две групе Руса: северна и јужна популација.
Централни и Јужни Руси, којима припада већина руске популације, према Y хромозому Р1а, укључени су у општи „источноевропски“ генетски кластер са осталим источним и западним Словенима (Словаци и Чеси), као и несловенима Мађари и Аромуни. Генетски, сви источни Словени су идентични са западним Словенима; таква генетска чистоћа је донекле неуобичајена за генетику са тако широким насељавањем Словена, посебно Руса. Откривено је високо јединство аутозомних маркера источнословенских популација и њихове значајне разлике од суседних финских, туркијских и кавкаских народа.
Северни Руси, према мДНК, Y хромозому и аутозомном маркеру ЦЦР5де132, укључени су у северноевропски генетски кластер (Пољаци, Балти, германски и балтички фински народи).
Сходно томе, већ постојеће биологогенетичке студије су све хипотезе о мешању Руса са несловенским етничким групама или руском „несловенству“ су довели до тога да се такве теорије сматрају застарелим. Истовремено, потврђена је дугогодишња идентификација северноруске и јужноруске етнографске групе од стране етнолога. Претходни закључци физичких антрополога, историчара и лингвиста о близини древних Новгородских Словена и њиховог језика не источним, већ западним балтичким Словенима. Као што се види из генетских ресурса, савремени северни Руси су такође генетски блиски од свих словенских народа само Пољацима и слични Балтима. Међутим, то не значи да су северни Руси пореклом од Балта или Пољака, вероватније је да су сви народи нордијског генофонда потомци палеоевропске популације, која се задржала око Балтичког мора.
Језик Руски је званични и претежно говорни језик у Русији. То је матерњи језик са највише говорника у Европи и географски најраспрострањенији језик Евроазије, као и најраспрострањенији словенски језик у свету. Руски је други најчешће коришћени језик на Интернету после енглеског и један је од два званична језика на Међународној свемирској станици као и један од шест службених језика Уједињених нација.
Култура
Књижевност Руска књижевност се сматра једном од најутицајнијих и најразвијенијих у свету. Може се пратити од средњег века, када су настајали епови и хронике на староисточном словенском језику.Letopisi: Literature of Old Rus'. До доба просветитељства, књижевност је добила на значају, са делима Михаила Ломоносова, Дениса Фонвизина, Гаврила Державина и Николаја Карамзина. Од раних 1830-их, током златног доба руске поезије, књижевност је прошла кроз златно доба у поезији, прози и драми. Романтизам је дозволио процват песничког талента: Василиј Жуковски, а касније и његов штићеник Александар Пушкин, дошли су до изражаја својим делима. По Пушкиновим стопама, настала је нова генерација песника, укључујући Михаила Љермонтова, Николаја Некрасова, Алексеја Константиновича Толстоја, Фјодора Тјучева и Афанасија Фета.
Први велики руски романсијер био је Николај Гогољ. После њега је стварао Иван Тургењев, који је савладао и форму кратке приче и романа. Фјодор Достојевски и Лав Толстој убрзо су постали међународно познати. Иван Гончаров је упамћен углавном по роману Обломов. Михаил Салтиков-Шчедрин писао је прозну сатиру, док је Николај Лесков највише упамћен по краћој белетристици. У другој половини века Антон Чехов се истакао кратким причама и постао водећи руски драматург. Други важни догађаји у 19. веку укључивали су баснописца Ивана Крилова писце нефикцијске књижевности као што су критичар Висарион Бјелински и драматурге попут Александра Грибоједова и Александра Островског. Почетак 20. века сврстава се у Сребрно доба руске поезије. Ово доба је имало песнике као што су Александар Блок, Ана Ахматова, Борис Пастернак, Константин Балмонт, Марина Цветајева, Владимир Мајаковски и Осип Мандељштам. У овом периоду је било и неколико прворазредних романописаца и писаца кратких прича, као што су Александар Куприн, добитник Нобелове награде Иван Буњин, Леонид Андрејев, Јевгениј Замјатин, Дмитриј Мережковски и Андреј Бели.