Украјинци () су источнословенски народ, који претежно живи у Украјини, где чини око 78% становништва. Украјинци су већим делом православне, а мањим делом гркокатоличке вероисповести. Говоре украјинским језиком, који спада у групу источнословенских језика.
Украјинаца укупно има око 40.000.000, од тога у Украјини 37.541.700, Русији 2.942.961, Канади 1.209.805, САД 961.113 и Казахстану 333.200. По резултатима пописа из 2002. у Србији живи 5.354 Украјинаца, углавном у Војводини. У БиХ је 1991. живело 3.929 Украјинаца, углавном у околини Приједора, Прњавора и Лакташа.
Поред своје матичне земље Украјине, Украјинци, заједно са Русима и Молдавцима, чине један од три призната државна народа фактички независне непризнате државе Придњестровље. Украјинаца у Придњестровљу има око 29% и трећи су народ по бројности у тој земљи, после Молдаваца (32%) и Руса (30%).
Име Савремени етноним Украјинци изведен је из старијег демонима Украјинци, који је првобитно означавао становнике историјске области Украјине, а сам обласни назив (хороним) Украјина изведен је из именице украјина, којом се означава крајина, односно крајиште.
Иако су рубна подручја у разним источнословенским областима већ током средњег века означавана појмом украјина (у општем значењу: крајина, крајиште), тај термин је током раног нововековног раздобља прерастао у хороним (обласни назив: Украјина) који је означавао погранична пространства у ширем захвату реке Дњепра.
Из хоронима Украјина је потом изведен и демоним Украјинци, као општи назив за становнике првобитне Украјине, а након појаве националних покрета у 19. веку, појам Украјинци је почео да се користи и као етноним, чиме се желела исказати посебност етничких Украјинаца у односу на остале словенске народе.
Употребом појма Украјинци у функцији етнонима, такође се желела избећи употреба ширег појма Малоруси, који је званично промовисан од стране државних власти све до пропасти царске Русије (1917). Назив "Украјинци" у Галицији и Буковини се неће употребљавати све до прве четвртине 20. века, у Поткарпатју до 1930-их, а у Прешовској области до касних 1940-их. Након тога, назив Малоруси како су називани становници данашње Украјине почеће да ишчезава и да се сматра непримереним.
Генетика Украјинци, као и већина Европљана, углавном потичу из три различите лозе: мезолитских ловаца-сакупљача, пореклом из популација повезаних са палеолитском епиграветском културом; Неолитски рани европски фармери који су мигрирали из Анадолије током неолитске револуције пре 9.000 година; и сточари из Јамне степе који су се проширили у Европу из понтско-каспијске степе Украјине и јужне Русије у контексту индоевропских миграција пре 5.000 година.
У истраживању 97 генома за разноврсност у потпуним секвенцама генома међу самоидентификованим Украјинцима из Украјине, студија је идентификовала више од 13 милиона генетских варијанти, што представља око четвртину укупног генетског диверзитета откривеног у Европи. Међу ових документованих скоро 500.000 је претходно недокументовано и вероватно ће бити јединствено за ову популацију. Медицински релевантне мутације чија се преваленција у украјинским геномима значајно разликовала од других европских геномских секвенци, посебно из западне Европе и Русије. Украјински геноми формирају јединствен кластер позициониран између северне на једној страни и западноевропске популације на другој.
Украјински генофонд укључује следеће Y-хаплогрупе, по реду од најзаступљенијих:
Р1а (43%) И2а (23%) Р1б (8%) Е1б1б (7%) И1 (5%) Н1 (5%) Ј2 (4%) Г (3%) Т (1%)
Отприлике сви Украјинци са хаплогрупом Р1а носе подтип Р1а-З282; Р1а-З282 је значајно пронађен само у источној Европи. Черновачка област је једини регион у Украјини где се хаплогрупа И2а јавља чешће од Р1а, много ређе чак и у Ивано-Франкивској области. У поређењу са својим северним и источним суседима, Украјинци имају сличан проценат хаплогрупе Р1а-З280 (43%) у својој популацији — упоредите Белорусе, Русе и Литванце и (55%, 46% и 42% респективно). Популације у источној Европи које никада нису биле словенске. Украјинци у области Чернивци (близу границе са Румунијом) имају већи проценат И2а за разлику од Р1а, што је типично за балкански регион, али мањи проценат од Н1ц1 од Руса, који се налази међу финском, балтичком и сибирском популацијом, и такође мање западноевропског хаплотипа Р1б у односу на Западне Словене.Alexander Varzari, "Population History of the Dniester-Carpathians: Evidence from Alu Insertion and Y-Chromosome Polymorphisms" (2006)Marijana Peričić et al. 2005, У погледу дистрибуције хаплогрупа, генетски образац Украјинаца највише сличи на белоруски. Присуство хаплотипа Н1ц објашњава се доприносом асимилованих финских племена.
Географска дистрибуција Већина етничких Украјинаца живи у Украјини, где чине преко три четвртине становништва. Највећа популација Украјинаца ван Украјине живи у Русији где око 1,9 милион руских грађана идентификује се као Украјинци, док милиони других (првенствено у јужној Русији и Сибиру) имају неко украјинско порекло. / Становници Кубана, на пример, колебали су се између три идентитета: украјинског, руског (идентитет који подржава совјетски режим) и „ козака“. Приближно 800.000 људи украјинског порекла живи на руском Далеком истоку у области историјски познатој као „Зелена Украјина“..
У националној анкети Украјине из 2011. 49% Украјинаца је рекло да имају рођаке који живе у Русији.
Према неким претходним претпоставкама, процењени број од скоро 2,4 милион људи украјинског порекла живи у Северној Америци (1.359.655 у Канади и 1.028.492 у Сједињеним Државама). Велики број Украјинаца живи у Бразилу (600.000), Казахстану (338.022), Молдавији (325.235), Аргентини (305.000), (Немачкој) (272.000), Италији (234.354), Белорусији (225.734 (225.734), Узбекистану60 ), Чешка (110.245), Шпанија (90.530–100.000) и Румунија (51.703–200.000). Постоје и велике украјинске заједнице у земљама као што су Летонија, Португал, Француска, Аустралија, Парагвај, Велика Британија, Израел, Словачка, Киргистан, Аустрија, Уругвај и републике бивше Југославије. Генерално, украјинска дијаспора је присутна у више од сто двадесет земаља света.
Број Украјинаца у Пољској износио је око 51.000 људи 2011. године (према пољском попису). Од 2014. године земља је доживела велики пораст имиграције из Украјине. Новији подаци показују да је број украјинских радника миграната 1,2 – 1,3 милиона у 2016.
У последњим деценијама 19. века, многи Украјинци су били присиљени од стране царске аутократије да се преселе у азијске области Русије, док су многи од њихових колега Словена под аустроугарском влашћу емигрирали у Нови свет тражећи посао и боље економске могућности. Данас велике етничке украјинске мањине живе у Русији, Канади, Сједињеним Државама, Бразилу, Казахстану, Италији и Аргентини., Every Culture Према неким изворима, око 20 милиона људи изван Украјине идентификује се као да имају украјинску националност, међутим званични подаци дотичних земаља израчунати заједно не показују више од 10 милиона. Украјинци имају једну од највећих дијаспора на свету.
Историја
Појава Словена мини|мини|250п|десно|Словенски народи у раном средњем веку, након сеобе у 6. и 7. столећу
У време Велике сеобе народа, на ширем простору данашње Украјине настанили су се током 6. века Анти и Словени, који су говорили сродним језицима и имали сличне обичаје и веровања. Подијелили су се на многа племена са властитим поглавицама и војном силом. Анти ће ускоро нестати из историје, а њихово име замениће словенско.
У 7. и 8. веку на просторима данашње Украјине развило се источнословенско друштво. Најактивније је у подручјима куда теку воде средњега тока Дњепра. У тим крајевима пронађени су трагови веома живе људске делатности. Овде су се људи бавили узгојем стоке, земљорадњом и трговином. Развио се и град Кијев, а уз њега и Чернихиц и Переиаслав.
Значајну улогу у формирању украјинског народа имали су Пољани, источнословенско племе, насељено у 10. и 11. веку на обалама средњег тока Дњепра. Ал-Масуди у 10. веку спомиње њиховог вођу, краља Мадзака. Друга значајна племена су била Древљани, Северани, Улићи, Тиверци, Дуљеби, Волињани, Бужани. У раном 9. веку источнословенска племена морала су да плаћају порез Хазарима. Док су осталим Словенима наплаћивали порез у крзну, Хазари су од Пољана захтевали по 'мач' (читај ратника) на свако домаћинство.
Кијевска Русија мини|мини|250п|десно|Подела Кијевске Русије у 12. веку
Улазимо у 9. век, политичке прилике су живе, а и опасне. Догађају су ружне ствари у Украјини. У настанку је прва старословенска држава, Кијев, називана и Стара Русија или Кијевска Русија, која ће ускоро прерасти у једну од највећих земаља Средњовековне Европе. Новгородски принц Олег убио је принчеве Асколда и Дира у борби за кијевски трон. Украјина ће имати важну улогу баријере између европске цивилизације и степских номада Истока.
Вишеетничка Стара Русија има царски облик управе. Прокламацијом Кијева политичким средиштем Старе Русије, принц Олег има проблема с консолидацијом оближњих племенских кнежевина око Кијева. Крајем 10. века ипак су сва источнословенска и несловенска племена под његовом доминацијом. Кијевска Русија шири се од Белог до Црног мора, и од Карпата до Волге. Центрифугалне тенденције постају неизбежне. Принчеве наоружане снаге играју главну улогу у Кијевској Русији до раног 11. века. Ислужени војници постају принчеви саветници у најважнијим државним пословима и заузимају све административне и дворске положаје. Појавом Јарослава Мудрог (1019—1054) војска се одваја од административних и законодавних делатности, овим пословима сада ће се позабавити бољари, племенска аристократија по рођењу.
Истовремено и кијевске принцезе 9. и 10. века играју важну улогу у историји настанка Украјине. Имају својих заслуга у учвршћивању економске и политичке снаге државе. Принцеза Олга (око 946.), паганизам замењује хришћанством. Оно ипак неће постати службено све до 988., односно принца Володимира Свјатославича. Дипломатски односи Старе руске државе са суседним државама, посебно Византијом и германским царством појачава се током 10. века, након пада државе Хазара. Успут речено, јеврејско-хазарско царство су 1239. уништили Монголи.
900-тих година држава се ангажовала у ратовима, посебно за време принца Свјтослава (964—972).
Стварање руске националне државе посебно се спроводи у време Свјатославовог сина, принца Володимира (978—1015). Држава јача економски и политички заједно с његовим ауторитетом. Организовано је судство. Процес формирања Старе руске државе завршава почетком 11. века са Јарославом Мудрим. У његово време Кијевска Русија доживљава највећи успон. Након Володимирове смрти завладали су грађански ратови али их је Јарослав сузбио, а и заштитио државу од упада номада. За његове владавине градови постају важни у економском и културном животу. Оживљавају и везе између разних регија и то доводи до повећања трговине и већег развоја агрикултурне и занатства. Донесен је и први законик, "Руска правда". Несрећом, принчеви наследници уплели су се у многе заваде, што је довело до неминовног цепања јединства руске државе.