Власи у Србији (влаш. -{Румйњи/Власи/Влахи}-),"Говорим влашки", 2011"Платформа влашке заједнице", 02.04.2012. романофона су етничка заједница, коју чине етнички Власи у источној Србији. Етнички Власи у Србији говоре влашким језиком, који припада групи источнороманских језика. Велика већина такође говори и српским језиком, који је и службени језик влашке заједнице и Националног савета Влаха у Србији. Власи су углавном двојезични (билингвални).
Историјски развој влашке заједнице и њено материјално и духовно наслеђе, вековима сакупљано и сачувано до данас, указује на то да глобализација и савремени модели културе још увек нису толико моћни да разоре традиционалне вредности које се преносе с генерације на генерацију унутар влашких породица.Трипковић 2005: Трипковић, Мирко, Социолошки преглед, vol. XXXIX, no. 1, Београд,
Географска распрострањеност Влаха
Историја
На Балканском полуострву, у средњовековним феудалним државама, вршена је асимилација старијег пресловенског - на западу илирског, на истоку дако-трачког романизованог становништва - које је временом, у тадашњим друштвено-економским условима, прерасло од етничких Влаха у посебну социјалну групу словенских сточара влаха, настањених у већ сталним, углавном планинским насељима. С обзиром на неједнаке друштвено-економске услове у разним крајевима Балкана, што је било нарочито карактеристично како за српски тако и за каснији турски феудализам, овај процес није морао бити свуда подједнак, нити је свуда био завршен. У северним крајевима Србије, где српски феудализам никада није имао државотворне центре који би утицали на свеукупни културни развој, овај процес се наставио и у доба турског феудализма. Како у њему егзистирају аутономне територије са самоуправом месног становништва, које директно потпадају под султанову власт, за још примитивно влашко становништво, које турска власт затиче на његовој асимилацијоној етничкој граници, такве аутономне области имају нарочиту важност: у служби је султановој и као такво има специфичне дужности (мартолози, војници), и знатна права. О положају овог становништва у источној Србији, поред историјских података, постоји још и данас жива традиција.
мини|лево|Власи у селу Ждрело
С обзиром на чињеницу да се област источне Србије налази у близини такозваног северног балканског етничког романског језгра, процес потпуног влашког етничког изједначавања са српским становништвом бивао је успорен каснијим досељавањем свежег становништва романског говора (Унгуреани, Царани), током XVII, XVIII и XIX века, са севера, а могуће и с југа, нарочито у првим деценијама турске владавине. Осим тога, се и географски и културно везује за карпатски регион, коме је једна од основних карактеристика управо становништво, које по генези делимично свакако води порекло још из веома ране трако-дачко-словенске симбиозе. У том подручју за целокупно карпатско становништво Дунав није био препрека за пресељавање, што се види и из новијих српских архивских података. Према томе, како је источна Србија интегрални део тог широког географског и културног подручја, то би и њено данашње влашко становништво, као и део српског (старинци), у ствари било, у најширем смислу речи, стариначко, с том разликом што се оно, сељакајући се и унутар те области и у поједине уже њене регионе, насељавало у разним временским периодима. Значи, насељавање Влаха у источну Србију представљало би унутрашње кретање становништва у оквиру ширег карпатско-балканског подручја, условљено историјским приликама.
Још двадесетих година прошлог века изашао је холандски слависта ван Вејк (ван Wијк) с теоријом о томе да су у раном средњем веку Срби од Бугара били одвојени појасом у којем је живело румунско становништво. Тек доцније, кад су Румуни делом одлутали у друге крајеве, а делом подлегли асимилацији, дошле су у непосредан додир западна и источна грана Јужних Словена. Ово гледање савршено хармонира са налазима лингвистичке географије која је, као што смо видели, констатовала (тек много после ван Вејка) веома јаку концентрацију изоглоса дуж демаркационе линије између двају великих блокова јужнословенског етникума. Од ушћа Тимока преко источних подножја планина дуж српско бугарске границе до Осогова, па даље до Овчег Поља и јужно од Тетова, налази се један сноп изоглоса који би морао бити стар бар хиљаду година.
Горе поменути романски појас раније део Мезије, у IX в. је део области Морава док је у XI веку део византијске теме Бугарска.
Из кодекса светогорског манастира Св. Пантелејмона, стоји између осталог, и следеће: "они који су живели око Дунава — Бугари, Морави (Срби и Власи) и Словени Илирије беху најзад просветљени светим крштењем током IX в. [864. година] за време автократора Михаила и славног патријарха Фотија". Василије II Бугароубица, 1020. године оснива засебну епископију за Влахе са седиштем у Врању, која је била под јурисдикцијом Охридске архиепископије. У хрисовуљи се, наиме, међу осталим чита: „исто тако, сви градови који су били заборављени повељом мојег величанства биће ипак подвргнути власти истога пресветог архиепископа који ће побирати порез од свих, па и од Влаха који живе распршени по читавој Бугарској“. Влахе у подунављу помиње Ана Комнена у Алексијади када су Кумани прешли Дунав око 1094. године. Арапски географ Ал-Идриси 1154 године, целу област од реке Мораве до реке Осам, која обухвата Поморавље и део западне Бугарске, назива: Гетулија, то јест земља Гета или Номада, како су их сицилијански трговци називали. Становници су били Словени и Власи. 1186. г. устали су Бугари и Власи (Румуни) под вођством бојара Петра и Асена, који су били влашког порекла. Њихов брат Калојан је у Трнову крунисан од изасланика папе Иноћентија III као dominus blacorum et bulgarorum.Они са севера Бугарске и из Србије говорили су истим дијалектом као и Румуни северно од Дунава - лингвисти га зову дакорумунски. Из њихових редова дигли су се они који су започели антивизантијску побуну, крајем XII века, на челу са браћом Асен, дакле они су били носиоци политичког препорода бугарског царства. Од њих је остало само неколико насеља у севернозападном делу Бугарске и у Србији, посебно у Тимочкој Крајини. Ансберт хроничар пише како су крсташе: „у самој великој бугарској шуми, у коју су ушли напредујући из Браничева 15. јула 1189. г., у заседе поставили Грке, Бугаре, Србе и Влахе полуварваре, како би их из скривених места напали отровним стрелама а по наређењу Браничевског дукса и Византијског цара“. Из кореспонденције папе Иноћентија III и краља Калојана 1204. г. сазнајемо за спор који Бугарска има са Угарском а реч је о земљи Влашка на самој граници Угарске и Бугарске. Гервазије од Тилберија 1214. г., описујући исти простор који је пре њега Ансберт хроничар назвао велика бугарска шума, пише да: „Од раздвајања Дунава па све до Константинопоља има двадесет и четири дана хода према југоистоку. Прво се, наиме, наилази на бугарску пустињу, која је земља Влаха (Влашка). Вилијам од Рубрука, 1253. године пише: „Да, и преко Дунава такође, према Константинопољу, Влашка, која је земља Асенова, и мала Бугарска све до Славоније, сви плаћају данак Татарима“. Дрман и Куделин су била двојица бугарских племића, татарског или влашког порекла, који су као полунезависни владари управљали Браничевом (Подунављем) крајем 13. века (1273−1291). Из писма 1345. године, које је папа Климент VI упутио угарском краљу Лајошу I, видимо да су поједини Власи, Уграске, Трансиваније, Влашке и Сремске земље, прешли на католичанство. Титула влашких војвода у периоду од 1389. до 1421. године и у периоду од 1508. до 1638. године гласила је: „Господар Угровлашке и Подунавља“. У XIV. и XV. стољећу настају важни емиграцијски покрети влашкога становништва с Косова и око Вардара према сјеверу те се они настањују у долини Тимока и Мораве. Други, пак, дио тог влашког елемента у исто доба иде према Нишу и долином Нишаве продире све до Средње Горе у Бугарској и затим из Софије према сјеверозападу све до српске границе. 1446. године, папа Евгеније IV обавештава све вернике да у Молдавији постоји бројна секта хусита, који су својим догмама заразили чак и један део становника Угарске. Из тог разлога, понтиф именује Фабијана, викара редовника минорита из Босне, и његове наследнике, за доживотне инквизиторе против јеретика у Молдавији, Влашкој, Влашкој преко Дунава, Бугарској, Рашкој и Славонији. Мартин Сегон око 1481. г. помиње Влахе на североистоку Србије о којима каже: „Власи су планинци, дивљи род људи — они су богати само стадима стоке.“ и „Средину покрајине насељавау Власи, о којима Птоломеј тако доноси: „Они који леже између називају се Пикензи“, а горе у првом путопису доста је о овим речено“. Влахе које помиње Мартин Сегон у турском периоду биће познати као браничевски и видински Власи. Француски извор настао после 1595. г.: „Према југу, она [Трансилванија] се додирује са Трансалпинима [Власима] и Србима, званим Словени, и Рашани, који су готово прави Власи, јер имају исти закон и сличне обичаје. Они су хришћани према обредима грчке цркве [православци]. Служе се италским језиком, али веома исквареним, и веома су ратоборни и снажни.” Петри Посини 1651. г., у коментарима о Власима из Алексијаде каже: „Blachi је име народа који насељава Горњу Мезију, који се данас зову Власи (Valachi)“. Евлија Челебија у опису града Фетислама (Кладова) из 1666. године каже да: „Сво становништво говори бошњачки и турски, а знају и влашки“. Луиђи Фердинандо Марсиљи о Власима који су 1696. године око Дунава обитавали каже: „Власи се и обичајима и језиком разликују од Рашана, иако исповедају исту грчку религију и користе исте њихове илирске карактере (ћирилицу). Они почињу да насељавају обале Дунава које настају од огранака планина Хема и Карпата, и не воле да живе у равницама, осим у двема провинцијама, Влашкој и Молдавији. Заиста потичу од старих Римљана, и хвале се да су Римљани, те се исквареним именом зову Ruminest; а језик им је искварен латински или италски“. Димитрије Кантемир 1719 и 1722. године о влашком народу каже: „целокупни римско-влашки народ данас се налази расут у шест области: Молдавији, Влашкој, Бесарабији, Трансилванији, Мизији и Епиру у Грчкој” и да „Мизија прати десну обалу Дунава од Гвоздене капије па све до Црног мора, <а> у њој су градови, трговишта и села пуни Румуна, помешаних са Турцима <и> Србима”. Занимљиво да је 1787. у Бечу, по царској заповести, за становништво у Турској била направљена ратна прокламација („патент”), и то у три слична облика: једна за Србе, друга за Влахе а трећа за Турке”, којом се становништву обећава ћесарова заштита. Једино је влашко становништво показивало пријатељско расположење према Турцима. Из пописа Влаха, спроведеног у Кнежевини Србије 1850. г. видимо да Влаха има 104.807 душа или 10,95% укупног становништва Србије.
Србизација Влаха О наводној "асимилационој моћи" Румуна (Влаха) у источној Србији писао је и Тихомир Ђорђевић почетком XX века, баш као и о њиховој отпорности на асимилацију. Он је Власима приписивао и "урођену мржњу према другим народима, па и Србима". Што се других народности тиче, њихово постојање није порицано као такво, али су им ускраћена мањинска права. Ово се односило пре свега на Влахе североисточне Србије и на малобројне Цинцаре у Македонији. О Власима (Румунима) у Србији је и даље владало мишљење да су не само отпорни на асимилацију, већ да и они асимилују околне Србе ширећи распрострањеност своје етничке групе. Из политичких разлога им је одрицана румунска национална свест.
Култура и традиција Ритуално и свакодневно влашко јело - Жмаре, које се припрема од овчијег меса, празилука и кукурузног брашна, једно је од најстаријих икада записаних и карактеристично је јер се припрема само у селима на подручју Хомољских планина.. Верује се да је рецепт стар око 300 година. Зато је 2017. године кување жмара уврштено у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.
Религија и веровања